Midnight ne samo da je već jedanaesta ekspanzija ovog legendarnog MMORPG-a, već je i drugi deo trilogije Worldsoul Saga grupe priča, pa tako i direktan nastavak prethodne ekspanzije, The War Within. Priča je smeštena u kraljevstvu Quel’Thalas, čije postojanje ugrožava Void armija neprijatelja koje predvodi Xal’atath sa svojim planom da osvoji mističnu fontanu Sunwell i da na ceo Azeroth baci večnu tamu. Kada se Lady Liandrin, paladin matrijarh Blood vilenjaka, pomoli na pragu Sunwell-a i kada njene molitve budu uslišene, Svetlo (The Light) zove ratnike širom sveta u pomoć. I tada u priču uskačemo i mi, igrači, kada nas poziv Svetla dovede upravo u centar svih dešavanja kako bismo udruženih snaga spasili kako Quel’Thalas, tako i ostatak sveta.
Dakle, već se na samom početku borimo rame uz rame sa dobro poznatim herojima Azeroth-a; od Lady Liandrin, preko regenta Quel’Thalas kraljevstva Lor’themar Therona, pa do Alliance komandanta Turalyona i njegovog sina Aratora kog, u sklopu quest-a, pronalazimo na bojištu. Kako je Xal’atath prizvala Voidstorm iznad kraljevstva, iz njega izlaze razne vrste Void demona i ratnika i opsedaju grad. Početni questovi glavne priče vode nas od evakuacije i odbrane samog grada do rituala u Sunwell-u koji ga ojačava i u nebo šalje snob svetlosti, a pravo u Voidstorm, i tako privremeno zaustavlja neprijateljske snage. Odavde, naš zadatak je da iskoristimo ovo dragoceno vreme zatišja i pridobijemo stanovnike Zul’Aman-a za saveznike, rešimo misterioznu pojavu Lightbloom nerpijateljskih biljaka koje se šire Eversong šumama, istražimo novo-otkvriveni svet Harandar i na samom kraju, infiltriramo Voidstorm i pokušamo da pobedimo Xal’atath. A za sve to, potrebno je da Alliance i Horde rade zajedno.
Kao neko ko je po prvi put iskusio WoW i njegov skoro pa beskrajni svet tek u Dragonflight ekspanziji, i to ne u njenoj celosti, najiskrenije bih rekla da je releasom Midnight-a, sada možda i najbolje vreme da početnici poput mene probaju da igraju WoW i daju mu šansu. A na pitanje “Zašto baš sada?” pokušaću da odgovorim u nastavku teksta, nakon što sam provela poslednjih 20 dana igrajući skoro isključivo samo WoW i još uvek nema ni naznake burnout-a ili dosade.
Glavna priča, Side quest-ovi i character dedvelopment
Pošto već rekoh da nisam imala mnogo iskustva u igranju WoW-a pre Dragonflight ekspanzije, logično je da ni tada, a ni sada, nisam bila najbolje upoznata sa celokupnom pričom i istorijom Azeroth-a i svega ostalog. Ono malo što sam znala o nekim likovima i događajima, znala sam iz Warcraft-a 3 i Frozen Throne-a, a imajući u vidu da sam to igrala pre petnaestak godina, evidentno je da kasnim za istim tim dugogodišnjim razvojem događaja u WoW-u. Upravo zbog toga sam se baš plašila da ću u Midnight-u biti kao kokoška bez glave i kada se radi o priči, mehanici igre… ma u svemu. Ali WoW sve to radi neverovatno dobro i u priču nas uvodi delimično polako, i to ne na nepodnošljiv i dosadan način, već na način koji omogućava početnicima i povratnicima da se podsete ili bolje upoznaju sa terminima, bitnim likovima i prošlim događajima. Vrlo često će se u questu pomenuti bar jedan od ova tri i uvek postoji opcija da bukvalno pitate “Aha, a šta je TO nešto?” i NPC će vam vrlo rado to ukratno i objasniti. Naravno, par reči o nečemu za šta bi vam u suprotnom trebalo sati gameplay-a neće od vas učiniti stručnjaka, ali je dovoljno da u sadašnjim događajima uživate i ne brinete previše. Tako da je taj inicijalni overwlehmig osećaj brzo nestao i mogla sam da prelazim Campaign u miru. Samo da napomenem da u nastavku ovog dela teksta ima manjih spojlera, u slučaju da u priču želite da ulaziti bez ikakvog prethodnog znanja.
I zaista, ne samo da sam uživala u glavnoj priči i njenom quest line-u, već sam bila oduševljena. Sva dešavanja su u i oko glavnog grada Silvermoon-a. Odatle odlazite u Eversong šume i uz pomoć Aratora istražujete misteriju Lightbloom biljaka koje napadaju sve oko sebe i čija se svetlost ubrzano širi zemljom. Sve to se dešava jer Sunwell ispušta ogromnu količinu energije i Svetlo obuzima te neke određene oblike života i pretvara ih u neprijatelje. Usput pronalazite magistara Umbrica koji je zadužen za istraživanje Voidstorm-a i otkrivate tajne planove sekte Twilight’s Blade koja pomaže Xal’atath.
U otkrivanju misterije Lightbloom-a pomoći će vam i Orweyna, predstavnica Haranira, stanovnika podzemnog sveta Harandar koji je vekovima bio sakriven i nepoznat svima na površini. Njihova tradicija zabranjuje i žestoko osuđuje izlazak na površinu, ali Orweyna, slušajući svoju intuiciju i unutrašnji glas koji je vodi, odlazi u svet i otkriva tajnu svog postojanja u nadi da će pomoći protiv Lightbloom epidemije. U ovom delu priče postoji veoma lepa i interesantna sekcija u kojoj treba da, u formi izazova, dokažete da ste vredni poverenja. Ovi izazovi manifestuju se u obliku vizija prošlosti i zadatak je, u suštini, da proživite isto ono što su Haranir starosedeoci proživeli na putu do Harandara kada su se tu prvi put naselili i kada su pratili glas svoje boginje. Tako saznajete njihove motive, bolje se upoznajete sa tradicijom i načinom života koji su odabrali da vode i pomažete im da i sami pređu preko određenih izazova koja im nova vremena nameću. Tu su i lovci Shul’ka koji imaju ulogu zaštitnika Haranira.
Na drugoj strani, odnosno da površini, ratnici Amani plemena iz Zul’Amana prikupljaju Lightbloom drveće i prave ojačano oružje od njega. Ovo, naravno, predstavlja problem za vilenjake jer nisu u najboljim odnosima sa trolovima iz Zul’Amana. Ista oblast postala je i uporište Twilight’s Blade sekte, pa je prvobitni zadatak bio da se pridružimo Lady Liandrin i pomognemo joj u pregovorima sa plemenima i zaustavljanju njihovog širenja, a zatim se otarasimo sekte i njihovog vođe Mor’duuna. U Zul’Amanu se odvija niz događaja koji ne samo što će smiriti situaciju već vilenjacima prisvojiti i novog saveznika. I u ovom delu postoji niz quest-ova koji su po tematici slični onom koji sam pomenula za Harandar, ali se u Zul’Amanu više fokusiraju na izazove zadate od strane samih bogova (loa, kako ih zovu Amani) čiju naklonost treba ponovo osvojiti. Ovde smo mi više poput desne ruke vođe plemena i zapravo je na njoj da se dokaže pred njima, pa se priča na ovaj naćin fokusira i da individualni razvoj njenog lika ali i bitnih likova iz njenog života, njihove međusobne dinamike, prevazilaženja nesuglasica i vlastitih strahova. Deo quest-a koji se prelazi u sklopu Dungeon-a predstavljen je kao “dream sequence” u kom treba sakupiti darove i pobediti čuvare glavnog boga. Za napredak je pored sakupljanja darova potrebno paziti i na oluju i vetrove od kojih se treba skloniti, što je meni lično bio kreativan dodatak ovakvoj vrsti borbe.
U Silvermoon-u situacija je napeta ne samo zbog očigledne pretnje koja se na grad i kraljevstvo može stuštiti u bilo kom momentu, već i zbog tenzije između Turalyona i Aratora, nakon incidenta koji je doveo do toga da Aratora posumnja u samu suđtinu Svetla, paladina, pa i svog oca. Pošto smo u Zul’Amanu već mogli da iskusimo razvijanje međuljudskih odnosa i individualnih vrlina/mana, rekla bih da je ovde to još više izraženo i priča se u velikoj meri oslanja na razvijanje upravo tog odnosa oca i sina. Na to kako je Turalyonova prošlost uticala na to kakav je on čovek danas, te kako to direktno utiče na Aratora i kakav mu to primer daje. Šta je potrebno za oproštaj i kada je pravo vremen za njega, da li je Svetlo zaista dobro i kako se njime “pravilno” služiti, kao i mnoga druga pitanja koja celokupnoj priči daju novu dimenziju i dubinu. Ono što me je iznenadilo jeste to da nas ovi quest-ovi vode na neka mesta iz starijih ekspanzija i sam taj put bio je poput vremeplova jer ove oblasti nisu imale update poput Eversong šuma i Silvermoon-a, a o tim promenama ću nešto više kasnije.
Na samom kraju, naravno, dolazi i vreme da se infiltrira Voidstorm uz Umbricovu pomoć. Tamo nam opet pomaže Arator ali pored njega ima još par bitnih imena ali pošto bi to već bio malo veći spojler, neću ih pominjati. Ovde je fokus na samom preživljavanju unutar potpuno nepoznate, a opet, za razliku od Harandara, potpuno neprijateljske teritorije, gde je kulminacija u odlučujućoj borbi svetla protiv tame.
Pored glavnih quest-ova, ogromna zvezda ove ekspanzije jesu i manje, side quest-ovi. Prelepo je raditi ih uporedo sa glavnom pričom ali čak i da vam je fokus isključivo na prelaženju glavnih quest-ova i ako se odlučite da ove manje radite kasnije, to nikako neće isključiti to koliko su, često, predobro osmišljeni i koliko mogu biti veoma zabavni i zapravo smešni. Rekla bih da su neki od njih čak i comedic relief da malo odmorimo glavu od toga da sudbina čitavog sveta zavisi od nas. Dok neki možda čak zadiru dublje od nekih glavnih trenutaka priče, ako se dovoljno pažljivo čitaju. A neki su, pak, tu kao “silly-goofy” momenti poput jurišanja odbeglog psa po Silvermoon-u kojeg treba uhvatiti i vratiti vlasniku, jer će inače pad grada pripasti njemu, a ne Xal’atath. Pravi mali vragolan! Tako da je igra puna raznolikosti i iznenađenja i ne možete uvek biti sigurni da li ćete tog dana biti najvažnija osoba u Azeroth univerzumu, detektiv, veterinar ili nešto skroz drugo. A za mene je lepota WoW-a upravo u tome; bezbroj mogućnosti i bezbroj priča i života čije tajne tek treba otkriti i bezbroj mesta koja treba otkriti, a koja možda inače nikada ne biste videli da niste prihvatili taj mali side quest koji se činio nebitnim, a koji sve čini itekako slojevitijim, pa se i tu uvek može naići na kvalitetan character development poput onih koje sam ranije pomenula.
Quel’Thalas zone, njihova estetika i vanvremenski soundtrack
Silvermoon i Eversong šume
Kada sam prvi put ugledala Valdrakken tokom igranja Dragonflight ekspanzije nisam baš mogla da zamislim da će taj grad, po lepoti, ikada biti zamenjen neki drugim. Jer budimo realni, Dornogal (glavni grad The War Within-a) i nije bio neki lepotan, ali ajde, bar je bio praktičan, bar za ono malo vremena koje sam provela u njemu dok se nisam zaputila ka SIlvermoon-u. A onda sam stigla u Silvermoon i ostala u čudu.
Za sve koji možda nisu upoznati, Silvermoon i Eversong šume dobili su novi izgled u Midnight-u. Grad je sada ogroman i uglačan. Prosto je nemoguće ne diviti mu se. Bela, crvena i zlatna, boje Blood vilenjaka, naravno, dominiraju i sijaju se, rekla bih, čak do Stormwind-a. Toliko je lep, prelep! Verujem da je iskustvo malo surreal za sve WoW veterane koji su imali prilike da se dobro upoznaju sa starom verzijom grada.
Deo grad je zatvoren za Horde pripadnike, a pošto sam tamo slučajno otišla kao Alliance, u početku nisam znala šta me je snašlo kad je na mene skočilo bar 10 čuvara i ubilo me za 2 sekunde. Onda sam shvatila da na ekranu velikim slovima piše da se brzo vratim na neutralnu teritoriju, pa se tamo više nikad nisam vraćala. Osim, naravno, u letu, jer u letu ne mogu da me zaskoče i ubiju, pa sam tako bila sigurna i u miru mogla da slušam soundtrack koji je nešto drugačiji od glavnog dela grada i rekla bih da je to stara verzija pesme za Silvermoon.
Ono što je fascinantno jeste do da se grad toliko čini živim. Bukvalno živim. Toliko je ljudi na ulici, toliko detalja, svi se negde kreću, pričaju, mumlaju. Nikad nema tišine i nikad nije dosadno.
Što se tiče Eversong šuma, i one su dobile glow-up. Detalji su svuda, od planina, preko dolina, uporišta Amani ratnika, Twilight’s Blade pećine, do uspuntih sela i zgrada, potoka i mostova. Sve je tako novo, lepo i ima neku posebnu magiju u sebi i oko sebe. Ako izdvojite dovoljno vremena i umesto letenja kreneta da istražujete peške, možete naći gomilu, a nešto što mi je ostavilo najveći utisak jesu slikari koji širom šuma slikaju razne predele i ako kliknete na sliku, uvek će imati nešto da kažu. Možda se čini kao sitnica ali je i ovo nešto što doprinosi toj nekoj životnoj energiji ove igre i upotpunjava je.
Harandar
Harandar kao potpuno nova lokacija, vekovima sakrivena od svih ostalih, ima neku posebnu čar. Pre svega, koncept samog mesta je jako interesantan i dotiče se priča o velikom Drveću Sveta čije korenje čini nebo ovog mesta i čiju brigu preuzimaju na sebe upravo starosedeoci, Haraniri. Iz nekog razloga ovo mesto me podsetilo na planetu Pandoru iz Avatar filmova, i to ne nužno zbog izgleda, već zbog same atmosfere mesta.
Boje su jarke i lepe, od zelene, preko žute do ljubičaste. Mesto je prelepo i vegetacija je ništa slično onome što se može naći na površini. Pored toga i žitelji ovog mesta pored Haranira imaju prelep dizajn, poput rutaani, koji izgledaju kao ruže. Različite tradicije, dijalekti i muzika doprinose tom osećaju očuvanosti mesta i unikatnom iskustvu. Jedina stvar koja me je ovde zapravo iznervirala bilo je letenje jer je u jednom trenutno postalo nepodnošljivo, ali to je bio problem samo onda kada sam bila primorana da letim prilično nisko. Zato što je vegetacija dosta gusta i pečurke imaju više spratova i onda je nemoguće ne udariti u bar jedan. Samo letite visoko i biće sve super, a ujedno ćete uživati u pogledu.
Zul’Aman
S druge strane, u poređenju s Eversong šumama, Silvermoon-om i Harandarom, koji imaju jarke palete boja u većini slučajeva, Zul’Aman je sav nekako mračan, kišovit, blatnjav. U početku nisam bila oduševljena ovom zonom, što je bilo na tom nekom estetski površnom nivou, ali kako sam radila quest-ove tamo i provodila više vremena sa plemenima i u njihovim selima, lagala bih kada bih rekla da mi Zul’Aman nije prirastao srcu. Pa valjda mora nešto da bude i tmurno? I to ne znači da ne poseduje neku svoju unikatnu lepotu.
Ono što je definitivno uticalo na to da mi ovo mesto priraste srcu jesu, opet kao i u Harandaru, jedinstvena kultura plemena i njihove tradicije, verovanja i način govora što je posebno izraženo u tekstu quest-ova. I ovde ćete naći mnoštvo detalja uzduž i popreko. Mislim, u suštini, u svakoj zoni ih ima na pretek i svakom daju posebnu čar. Cherry on top je bio soundtrack koji mi je ovde bio favorit. Mnogo ratnih bubnjeva i zvukova sličnih muzici koju biste čuli na Kalimdoru.
Voidstorm
Po samom imenu svi već možemo zaključiti da je ovo mesto puno tamnih boja. Meni se estetski baš sviđa jer je dominatna boja ljubičasta i ima je u svim varijantama, zajedno sa plavom. Atmosfera je, baš poput i samih Void čudovišta, puna tenzije, misterije. Muzika opet igra veliku ulogu, kao i uvek, i doprinosi osećaju bespomoćnosti, sveobuhvatnog zla i čak tom nekom vanzemaljskom hororu, bez da ga zapravo ima. Voidstorm mu dođe kao da je sama Xal’atath bila manifestovana u obliku planete.
Voidstorm se može videti i iz Silvermoon-a i ostalih okolnih zona u vidu ogromne oluje koja se nadvija na gradom, a kroz koju prolazi visoki stub Svetla. I pazite samo da ne letite previsoko i preblizu, jer ko visoko leti…
Noviteti i stare mehanike
Noviteta ima mnogo, baš mnogo. Prva koju bih pomenula, a ujedno meni i najdraža, jeste Housing. U ovoj ekspanziji omogućeno je igračima da u posebno određenim području, odnosno Neighborhoods ostrvima, kupe deo zemlje i grade svoj dom. Postoje dve varijante ostrva u zavisnosti od toga da li ste Horde ili Alliance i svaki igrač može imati maksimalno dve kuće. Ostrva imaju različite predele, pa ako više volite plažu možete kupiti plac na plaži, ili ako ste možda tip koji više voli brdovite predele, ima rešenja i za vas, kao i za sve one koji vole nešto između. U centru ostvrva nalazi se varoš i tamo možete dobijate dnevne i weekly quest-ove vezane za dekoraciju. Nju možete kupiti i od prodavaca za zlato ili razne druge valute u zavisnosti odakle je određeni predmet, pa te prodavce možete naći širom sveta i podrazumeva se da vam za mnoge treba dobra reputacija s lokalcima, iliti renown. Što može biti grind samo po sebi, ali kad čovek nema šta da radi, uvek dobro dođe mala (velika) avantura u poznate i nepoznate predele Azeroth-a. Još jedna dobra stvar je što ih možete osvojiti kroz quest-ove, možete ih sami praviti u zavisnosti od toga koju profesiju imate, a možete ih i naručiti pa da vam ih drugi naprave ako im obezbedite sve potrebne materijale.
Kuću možete dekorisati spolja ali je to dosta limitirano built-in opcijama za krov, prozore i slično, ali dvorište možete kako god želite uz pomoć istih predmeta koje koristite unutar kuće. Neki igrači su čak bili dovoljno kreativni da naprave iluziju kućice na drvetu, pa vi vidite. Predmete možete da povećavate i smanjujete, rotirate, bojite i šta sve još ne. Možete sami da pravite plan sprata, plan soba, ma sve! Imate limitiran broj poena koje možete da ispunite po sobi, a svaka soba nosi svoj broj poena. Ovaj broj može se povećati ako napredujete i dobijate XP za upgrade kuće. Pored ove prilično jasne granice, mašta je jedino što vam preostaje, pa će vam ona biti ili najbolji prijatelj ili najgori neprijatelj. Jer čak i pored već postojećih predmeta koje možete dobiti na ovaj ili onaj način, od svih njih uvek možete bukvalno sklepati nešto novo, a da to nešto bude još lepše od originalnih predmeta. Podrazumeva se, ako unesete dovoljno kreativnosti i izaberete prave predmete, a njih ima preko par hiljada.
Zbog svih tih silnih opcija i toliko izbora, ovaj novi feature ume da bude prilično overwhelming. Par sati igranja nisam izlazila iz sobe koju sam izabrala da mi bude kuhinja i trpezarija, a tek sam skoro završila jedan ćošak iste i još uvek nisam zadovoljna. I opet, to govorim najpozitivnije moguće, jer prosto ne mogu da verujem da postoji tako dobar sistem za dekoraciju, na tako visokom nivou, u ovakvoj igri.
Pored mira sopstvenog doma u WoW-u sada možete da izlazite i u kafanu. Da, da. Arcantina je još jedan dodatak u ovoj ekspanziji koji će igračima služiti kao mali kutak za relaksaciju i druženje. U njoj možete igrati razne mini igre, naručiti piće i hranu i socijalizovati. Ambijent je ušuškan i uvek kada sam tamo osećam se onako nekako.. toplo, srećno. Baš je lep osećaj i mislim da mnogo doprinosi WoW zajednici kada se radi o tom socijalnom aspektu igre.
Pored ovakvih vrsta novina imamo i novu, već pomenutu, rasu Haranir koju igrači mogu igrati. Customization za ovu rasu je, blago rečeno, svetlosnu godinu (no pun intended) ispred ostalih rasa i možete da imate najluđe frizure ikad, raznih boja, sa sve bodljama. Mogu čak i duge trepavice da imam! Samo što su meni Night vilenjaci apsolutni favorit, još iz Frozen Throne dana i samo se molim da i oni jednog dana dobiju eyelash lift.
Tu je i nova klasa ratnika i to ni manje ni više: Devourer Demon Hunter. Klasa je DPS i vizuelno je prava poslastica kada se govori o animaciji napada. U pitanju je casting tip DPS-a, pa ne mogu da budem nešto veran sudija, jer lično nisam ljubitelj castera, za sad! U svakom slučaju, klasa deluje jako zabavno i mislim da je vredno probati je iako, kao i ja, niste caster ljubitelj; možda vam se baš ovaj svidi.
A kako je nedavno počela prva sezona ove ekspanzije, za sve vredne, snažne ratnike kojima je najveći thrill prelaženje Dungeon-a, Raid-a i Delves (mini dungeon tip borbe, uveden u TWW ekspanziji) avantura, u Midnight-u imamo osam Dungeon-, 3 Raid-a i deset Delves mini dungeon-a. Naravno, tematski vezanih za zone u kojima se nalaze te svaki ima jedinstveni izgled i mehanike.
Noviteti u open world content-u stigli su i u obliku Prey sistema. Prey otključavate na kraju Campaign-a i kada ste level 90, a radi se o sistemu lova koji omogućava nove aktivnosti dok je i sam sistem aktivan. Teško je objasniti ali u principu možete da regularno radite World Quest-ove ili bilo šta drugo u izabranoj zoni i da ujedno učestvujete u Prey-u, pa tako dok je sistem aktivan možete loviti svoj plen, razoružavati zamke ali i paziti se da vas plen ne napadne iz vedra neba. Za uspešan Prey osvajate poene u Velikom Trezoru pa možete dobiti i dobar gear. Prey ima tri težine: Normal, Hard i Nightmare. Prezabavna aktivnost kada malo shvatite kako i šta.
Pored Prey-a imamo u Abundance World event. A Abundance je, za razliku od Prey-a i ostalih novina, možda jedina meh tačka ove ekspanzije. Event traje 3 minuta i poenta je sakupiti orbove koje dobijate ubijanjem neprijatelja, rudarstvom i slično. Postoji Normal Abundance i Abundance Harvest event gde možete zaraditi valutu koja vam omogućava gear upgrade, kupovinu mount-a. Nakon određenog vremena postaje previše grindy, iako mi se sviđa što od njega mogu da zaradim nove mount-ove i dekoraciju. Nedavne promene su ujedno bile i nerf, pa bih rekla da je ovaj event za sada još uvek “work in progress” i nadam se da će postati bar malo manje grindy. I to kaže osoba koja je po dva sata svaki dan sakupljala biljke i rudarila.
Od već dobro poznatih mehanika, letenje je dobilo rework i sada ne morate da brinete da ćete izgubiti poene u toku istog; uvek imate 6 poena letenja koji se sami pune u nekoliko sekundi nakon što ih iskoristite. U Talent Tree dodato je 3 Class poena, 3 Hero poena i 4 Specialization poena u vidu Apex talenta koji umeju biti prilično moćni i dosta uticati na vašu klasu.
Završne misli jednog novajlije
Moram reći da je hajp Midnight-a meni bio nešto zaista neverovatno i nešto najbliže onom hajpu kada je WoW bio u peak-u svoje popularnosti, a rekla bih i na samom svom početku, kada je igra tek ugledala svetlost dana. Žao mi je samo što nisam imala prilike da se ranije upustim u prostranstva Azeroth-a, ali kako ljudi vole da kažu: nikad nije kasno. Nije mi žao što je taj momenat za mene došao s Midnight-om i zaista ne mogu da opišem koliko jedna čekam da uradim sve moguže quest-ove, vidim sve moguće predele i proživim bar delić onoga što su dugogodišnji WoW igrači imali prilike da prožive mnogo pre mene. Deo koji još više čini ovaj svet posebnim za mene jeste što sada mogu da vidim neke od likova i predela kojih se sećan iz detinjstva, igrajući Frozen Throne. Osećaj je neverovatan kada ih ponovo vidite 15+ godina kasnije u open world varijanti i nostalgija odradi svoje.
Zahvaljujemo se Activision Blizzardu na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
World of Warcraft: Midnight (PC)
Ne preterujem kada kažem da mislim da je ova igra i pored svih svojih uspona i padova jedinstvena umetnost i lepota za sebe. Bukvalno bih je svima preporučila, a mali savet koji bih i sebi dala: dajte sebi vremena, opustite se i uživajte.
