Kada je najavljen film Nevesta! (The Bride!) i da će Megi Džilenhol režirati i napisati scenario, kao i da je okupila jaku glumačku postavu sastavljenu od nekih od najvećih glumaca današnjice: Džesi Bakli kao Nevesta, Kristijan Bejl kao Frenki (Frankenštajnovo čudovište), Piter Sarsgard u ulozi detektiva Džejka Vajlisa, Penelopa Kruz u ulozi njegove partnerke Mirne Malou, Anet Bening u ulozi „lude naučnice“ Jufronije, kao i gostovanje Meginog brata Džejka Džilenhola u ulozi vodviljske i filmske zvezde Rudija Rida, uz kameo mafijaškog šefa Lupina, i za tu ulogu je izabran jedan i neponovljivi Zlatko Burić. Sva ova imena zacakliće vam oči i privući vas u okrilje mraka bioskopske sale.
Lik Neveste prvi put se pojavio na velikom platnu u filmu Džejmsa Vejla davne 1935. godine, u ostvarenju The Bride of Frankenstein (Frankenštajnova nevesta). Originalnu Nevestu glumila je Elsa Lančester. Ikoničan izgled sa ekscentričnom frizurom kroz koju se provlače bele pruge, nalik munjama i struji koje su joj podarile novi život, postao je toliko uticajan da smo decenijama dobijali razne nove derivate „neveste“. Imala je svega dva minuta pojavljivanja u tom filmu i to je potvrda da, ako je slika dovoljno jaka i autentična, može mnogo više da kaže nego napisane i odglumljene reči.
Godinama smo dobijali priče o Frankenštajnovom čudovištu i postalo je zamorno gledati XY iteraciju tog tragičnog lika iz romana spisateljice Meri Šeli. Stoga ni ne čudi što je Warner Bros. odlučio da otvori kofere i izdvoji basnoslovan budžet od 100 miliona, dajući Megi Džilenhol odrešene ruke da se poigra likom Neveste. I kako je samo lepo to igranje videti na filmu! Doživeti nove i neočekivane ideje i nijanse kod već ustaljenog lika. Ova verzija će definitivno postati kultna ikona, ponajviše zaslugom neverovatne Džesi Bakli.
Megi Džilenhol je uzela arhetipske ličnosti Frankenštajnovog čudovišta i Neveste i uspela da od njih napravi ljude od krvi i mesa, sa autentičnim emocijama, snovima i strahovima. Taj centralni deo njihovog odnosa počinje pod lažnim predstavljanjem Frenka (Kristijana Bejla), koji se izdaje za Nevestinog! muža i koji je mirno čekao sto godina da pronađe pravu ljubav, ostajući pritom čedan.
Nevesta! (Džesi Bakli) je glas svih žena koje su tokom prethodnih decenija sputavane u razvoju ličnog identiteta i ideja. A da i ne pričamo o najgorim scenarijima, femicidu. Megi Džilenhol ne gubi vreme i u prvih nekoliko minuta filma upoznajemo devojku Aidu (Džesi Bakli), čiji se život sveo na šurovanje sa mafijašima po najgorim ćumezima. Daje nam najgori mogući scenario, i to samo zato što se u Aidi javlja bunt, i još nešto interesantno, ali to ne bih kvario. Ključna rečenica koju izgovara, a koja će obeležiti čitav film, glasi: „Radije ne bih.“ Neka vam ova rečenica ostane u potiljku i razmislite samo kroz šta sve devojke, žene, ćerke, sestre i majke prolaze kada se suoče sa trenutkom u kojem moraju da izgovore tu rečenicu. I kako većina njih zapravo prođe u stvarnosti, pogotovo u našem društvu. Baklijeva je poput struje, jednostavno nećete moći da prestanete da je gledate, a u svemu tome pomažu i neverovatan dizajn i izgled Neveste!
Gde film zaista sija jeste korišćenje arhetipskih likova Frenka i Neveste! koji deluju kao da su pobegli iz svojih priča i uloga namenjenih im kanonom i dobili priliku da prođu kroz bogati istorijat Holivuda. Megi Džilenhol vidno voli stare filmove, a uloga Džejka Džilenhola kao lika koji je pandan Fredu Asteru, nekadašnjem popularnom plesaču, pevaču i glumcu koji je obeležio brojne mjuzikle, samo je jedan od mnoštva omaža.
Postoji jedna efektna scena kada Frenk konačno upozna svog heroja Rudija Rida. Tu zapravo vidimo kako Bejl, neukaljan i sa dečjim pogledom kojim Frenk idolizuje svog heroja, čoveka koji mu je pomogao u najgorim trenucima njegovog dugovečnog života, živi svoj san. Malo mi je žao što je dolazak do te scene ispao previše zbrzan i što je tu bilo još prostora da Džejk Džilenhol dodatno razvije Rudija, ali se ipak oseća simpatija koju prenosi prema tragičnom liku Frenka.
Što se samog Kristijana Bejla tiče, dao je jedan od najsvežijih prikaza Frankenštajnovog čudovišta. Njegov lik je namučen godinama samoće i kaje se za stvari koje je učinio u svom neživotu. Ispod maske koju nosi, a koja ne krije previše njegovo lice, izlazi širok spektar emocija koji nam potvrđuje zašto je i dalje jedan od najboljih glumaca današnjice.
Jedna od centralnih scena, koja je prikazana i u trejleru, jeste maestralno izrežirana scena plesa u velikoj plesnoj dvorani. Komotno možete da zaboravite film Sinners i scenu o kojoj je internet brujao prošle godine. Ovo je jednostavno jedan neočekivani udar energije koji nosi rok-en-rol duh i Megin način da iskomunicira kako zapravo ti likovi utiču na preostale likove unutar filma, koji su zapravo pandan nama, gledaocima. Mi kao publika nikada ne dajemo tim likovima da odmore, već imamo želju da ih vidimo u još jednom filmu i uvek se vraćamo i tražimo repete.
Postoji još jedna scena koja se dešava u klubu koji bi trebalo da prikaže blud i nemoral u tridesetim godinama, ali nekako tu nisu uspeli da zahvate količinu opasnosti i prljavštine. Što je zapravo šteta, jer se nazirala ideja koja bi možda u rukama drugog režisera ili režiserke bila mnogo bolje realizovana.
Film ima jak početak i sredinu i meša razne bogate ideje i koncepte koji se ne viđaju baš tako često u velikim holivudskim produkcijama. Problem nastaje u tome što nema pravu zaokruženu celinu. Mnoge ideje često deluju načeto i nedopečeno. To se najbolje vidi u sporednim likovima poput detektiva Džeka Vajlisa (Piter Sarsgard) i njegove partnerke Mirne Malou (Penelopa Kruz). Nemojte da me pogrešno shvatite, Sarsgard nosi jednu romantičnu notu starinskih detektiva i dobar je u toj ulozi. Deluje kao da se tek probudio posle jake pijanke dok pokušava da zadrži svoju fedoru na glavi.
A njegova partnerka Mirna želi da ostvari svoj san i da je shvate kao ozbiljnu detektivku. U nekoliko kempi scena dobijamo klasične noir postulate koje smo već viđali, i oni su u redu jer izazivaju dovoljnu dozu humora. Ali kada pređemo u završni čin, potreba za njihovim likovima svodi se samo na to da proguraju zaplet napred, bez dodatnog razvoja njihovih karaktera. Što je zapravo velika šteta.
Zlatko Burić kao Lupino ima dovoljno jako prisustvo da izvede čak i lajt verziju Mila iz Pusher trilogije. Izabrali su glumca koji uvek razume svoj zadatak i uspeva da ga izvede na pamtljiv način.
Postoji još jedan vidljiv problem u vezi filma, a taj je duh jednog Warner Bros neuspelog projekta. Džoker: Ludilo u dvoje. Iako nisam gledao drugi deo, oseća se kostur ideja i uticaj njega unutar Neveste! Megi Džilenhol je bila veštija u realizaciji, u onome što Tod Filipsov film nije uspeo. Čak smo o tome govorili u podcastu Semikast. Pa možete da čujete i tuđa mišljenja.
Fotografija i kostimografija su na zavidnom nivou. Korišćenjem raznih sočiva, često su nam uz pomoć jakih glumačkih performansa Kristijana Bejla i Džesi Bakli, davali još jači uvid u njihova psihološka stanja dok se njihov odnos konstantno menjao. Ali opet sa druge strane oseća se da je film bio i pomalo uštrojen jer nije davao sav raskoš enterijera koje bi mogli da vidimo u filmu koji se dešava u određenom periodu. Sve to da bi bilo što realističnije košta, tako da su negde napravili mere štednje.
Imam predosećaj, da ćemo ga kroz nekoliko godina proglasiti kultnim klasikom jer je uspeo da uklopi viziju autorke poput Megi Džilenhol, i da Nevesti! omogući da dobije kompletniju ličnost. Istovremeno da ispuni dovoljno prijemčljivih komercijalnih momenata za kokicoždersku publiku, ali jednu opasnu crtu koja će se više svideti ljudima koji vole art haus filmove. Odiše ludačkom energijom i režijom koja većinu vremena radi dosta stvari upečatljivo. Zamislite ga poput kakvog obroka, gde nije sve spremljeno na savršen način, ali ako mu date strpljenja i pređete preko nedostatka soli i bibera i preostalih začina, zapravo ćete moći da uživate u svim ukusima Neveste!
