Clawpunk – Recenzija – Mačiji haos u pikselizovanoj formi

Neke igre vas jednostavno jako lepo iznenade kada se najmanje nadate. Tako recimo, Clawpunk, igra o kojoj ništa nisam čuo pre nego što smo dobili ključ, mi se toliko svidela, da sam svo slobodno vreme “utrošio” pokušavajući da napravim što veći haos u ovom slatkom, stilizovanom, pikselizovanom i ludom mačijem svetu. Okej naravno, kada sam čuo Clawpunk i video sliku, znao sam da igra, nebitno što je indie, mora da bude sjajna, jer mačke = haos po defaultu, a u ovom naslovu, sve to ide na veći nivo!

Clawpunk ne troši vreme na uvod, nego te odma baci u haotičnu 2D akciju punu mačaka ratnika, eksplozija i razbijanja svega što postoji oko tebe. Ima tu neku old-school vajb arkada, samo na steroidima, gde svaka sekunda traži da budeš agresivan. Neprijatelji uleću sa svih strana, platforme pucaju ispod nogu, a ti skačeš, seckaš, pucaš i kombinuješ napade kao da si u nekom crtano-pank paklu. Ono što je meni baš leglo je taj osećaj da stalno „ideš napred“, iliti, na dole, bez predaha, dok ti igra bukvalno merenjem komboa govori da si sve bolji i bolji ako staneš, gotov si. A iza te površne „razbij sve što vidiš“ filozofije krije se zanimljiva kombinacija težine i taktičkog razmišljanja. Moraš da biraš sa kojom macom igraš, koju vrstu napada preferiraš i kako ćeš da gradiš svoj lik tokom svakog run-a, jer kartice koje skupljaš menjaju stil igre iz korena. Nekad ti igra da set bonus za brutalni melee style, nekad ispadne build gde si bukvalno mobilna artiljerija. I sve se to odvija u svetovima koji izgledaju kao da je neko pomešao anime estetiku, pank kolaž i opsesiju destrukcijom, sve puca, sve se raspada, a ti si taj koji odlučuje da li ćeš izaći kao stilizovani haos-mačak ili kao gomila piksel prašine.

Gameplay kombinuje klasične 2D akcione mehanike sa roguelite forama koji tera igrače da budu stalno agresivni. Zamislite recimo, Super Meat Boy ali koja se odvija vertikalno, znači krenete sa najviše tačke nivoa i morate da stignete do dna. I pored toga, ovde ne bežite od haosa, nego morate da ga prihvatite, pa i sami postanete haos ili makar, da kanališete mačiji haos ka svemnu šta je oko vas. Borba nije samo „udaraj i beži“, nego „gazi napred, razbij, kombuj“, jer agresivni stil igre nagrađuješ moćnim rage napadima koji se puni na osnovu tvoje kombo linije. Kada letiš kroz protivnike, svaki udarac, razbijeni objekat i eksplozija samo te dodatno motivišu da nastaviš da napadaš, jer sistem igre favorizuje one koji ne staju, prosto, nasilje je nagrada. Tvoj lik, odnosno tvoj mačji ratnik, nije generičan, i kao što rekoh, možeš da biraš između devet jedinstvenih mačaka, svaka sa sopstvenim oružjem, brzinom, snagom i specijalnim napadima. To ti daje ogromnu fleksibilnost: da li ćeš da kreneš sa agresivnim melee likom koji razbija sve oko sebe ili da izabereš mačku sa oružjem na daljinu i služiš se vatrenim oružjem, zavisi kako voliš da igraš. Specijalne sposobnosti se pune na osnovu tvog performansa (kombo brojač), što znači da način na koji koristiš svoje napade direktno utiče na to kad i kako ćeš moći da oslobodiš najjače poteze.

Još jedan vrlo jak deo mehanike je destruktivnost okruženja, gotovo sve možeš da razbiješ. Platforme, zidovi, objekti, neprijatelji, sve se raspada pod tvojim besnim napadima. To nije samo vizuelni spektakl; razbijanje donosi stratešku prednost: možeš da kreiraš puteve, da eliminišeš barijere, a ponekad i da iznenadiš neprijatelje. U kombinaciji sa sistemom nadogradnje putem kartica koje prikupljaš tokom misija (collectible cards), svaka sesija može da bude potpuno drugačija, tvoj lik može da „izmeni“ moći, ojača napade ili prilagodi stil borbe na osnovu toga koje kartice sakupiš. Kada ovako posle par dana sagledam gameplay, sve deluje prosto fantastično. Igra zahteva te brze prstiće i snalaženje u prostoru, brzo reagovanje na sve šta se dešava oko vas. A sa druge strane, ma koliko nekada bilo kao da pojma nemate šta se dešava oko vas, uvek izmami mali osmeh na lice i onu wow facu kada jedna malena maca uništi ceo nivo koji je ispred vas, iskreno, kao u realnosti kada maca poludi i uništi vam dnevnu.

Grafički, Clawpunk izgled je potpuno sirov, prljav, neon-pank, kao da je neko uzeo stari CRT monitor, rasturio ga na sastavne piksele i onda ih zalepio nazad superlepkom dok je slušao industrial muziku na maksimumu. Sve je prepuno jakih boja, jakih kontrasta, onih prljavih linija i glitch efekata koji daju utisak da si u nekom distopijskom anime univerzumu gde je sve prenapumpano i preglasno. Likovi su stilizovani kao da su ispali iz grafita na zidu, mačketine sa kandžama većim od njih samih, protivnici koji izgledaju kao biomehanički frankenštajni i gomila sitnih vizuelnih detalja koja stalno pršti oko tebe. Bukvalno imaš osećaj da ekran nikad ne miruje. Još bolja stvar je kako igra koristi vizuelni stil da naglasi gameplay ritam. Kada si brz, ekran pulsira, boje se razlivaju, kombo brojač eksplodira svetlom kao da si pokrenuo mini nuklearku. Kad dobiješ udarac, cela slika kratko „pukne“ kao televizor koji gubi signal. I sve to deluje jako namerno, kao da je neko seo i rekao: „Hajde da igra izgleda kao da je uvek na ivici raspada, ali da to bude lepo.“ I, stvarno, to je taj šarm. Clawpunk ne pokušava da bude elegantan. On je stilski šamar u lice, ali onaj zabavan, onaj zbog kog se nasmeješ i kažeš: „ Hajde još jednom.“

Zahvljujemo se Megabit Publishingu na ustpuljenoj kopiji igre za potrebe recenzije