Dreamed Away – Recenzija – Između jave i košmara

Dreamed Away je nova RPG akciona igra smeštena u francuskoj ranih 90-ih godina, a za koju je zaslužan developer Nicolas Petton. Igra je na prvi pogled prilično slatka, a jednostavnost pixel art-a daje igraču dozu nostalgije, ali pored inicijalne slatkoće njenog izgleda i priče o bratu i sestri, vrlo brzo se sve to pretvara u pravi košmar, i to bukvalno.

Priča prati Thea i Louise, brata i sestru u gradiću u francuskoj. Od samog početka pratimo i upoznajemo se s njihovom porodičnom dinamikom i individualnim ličnostima. Igra na vrlo dobar način daje doznanja šta je u njihovim životima uobičajeno i šta igraš treba da očekuje na početku i vrlo je lako prepoznati kada nešto nije u redu. A od dobrog ka lošem krenuće brzo.

Kada se Theo jednog jutra probudi i Louise ga ne iznenadi pred školu, a njegova mama mu za užinu ponudi slatkiše, i sam Theo znaće da nešto tu baš i ne štima. I iako dan provede igrajući se s njom, ubrzo će granica između jave i košmara izbledeti, baš onog trenutka kada Louise nestane i Theo se nađe sam samcijat u mračnoj porodičnoj kući. Od tog trenutka na vama je da pronađete Louise i saznate šta se to zapravo događa.

Horor ove priče ne leži u tek nekim jump scare momentima već je to jedan dobro upakovani paket uneasy muzike, zvučnih efekata i adekvatno osmišljenog ambijenta. Igra koristi mrak, svetlo i igru senki u svoju korist i često će vas neprijatelji dočekati na prepad čim skrenete iza ugla. Umeju da budu brzi pa je borba često neizbežna. Njihov dizajn se takođe lepo uklapa u okruženje, pa ćete posla imati s raznim demonima i duhovima. Tako da ne, nećete morati da brinete o iznenadnom strašnom momentu, ali zato se spremite za onu “neprijatnu” vrstu horora, ako ne zbog same igre, onda bar zbog priče, kada o njoj malo promislite.

Ima nečega baš strašnog u pomisli da ne možete znati da li se radi o realnosti ili nečemu neobjašnjivom, gde ste zarobljeni i izgubljeni i nemate pojma o čemu se radi, gde su vam voljeni i kako da ih nađete. Theo se upravo s ovakvim problemom suočava. A iskreno, i mi igrači. Malo da razjasnim prvu rečenici – ne mislim samo bukvalno, već i kada se radi o igri, jer često nije baš najjasnije šta se tačno dešava (da li je Theo konstantno u košmaru ili ne). Nisam sigurna da li je ovo bila prava zamisao iza igre, ali mislim da služi kao dobar alat da se u smisao priče zaroni dublje. Ipak, ovakav efekat može biti odbojan igračima isto onoliko koliko može biti i sjajan drugima. Meni nije smetalo. Ono što jeste bili su neki dijalozi koji su često bili previše precizni – ne mora baš sve da mi se kaže i objasni, mislim da bi se malo “misteriozniji” dijalog bolje uklopio u ovakvu vrstu priče; ili nekad deluju pomalo nerealni i teško je uživeti se u priču.

Igru možete igrati na 3 težine – Dream, Reality i Nightmare. Dream je za sve koji nisu neki ljubitelji borbe i žele da se užive u priču; Reality je balans ova dva; Nightmare je.. pa.. srećno. Ozbiljno. Borba se odvija na dva načina (uglavnom) i u vidu je mini igara unutar same igre. U prvoj morate stisnuti “stop” na skali i u zavisnosti od daljine vašeg pogotka od centra, oduzima se HP protivnika. Ako ste dovoljno dobri, možda ubodete i neki combo. Druga mini igra je nešto poput Guitar Hero igre – morate kucati tačne strelice kako vam budu dolazile. Postoji nekoliko šablona i mogu reći da sam se zbog pojedinih baš iznervirala dok sam pokušavala da sve uradim kako treba (spoiler alert – nisam ni uspela). Dok borba traje možete povratiti svoj HP konzumiranjem hrane iz inventory-a, ali tada ne možete napasti. Inventory možete dopuniti kupovinom namirnica, kada vam neko od prijatelja pokloni nešto ili kada naiđete na “care package” u kom ćete naći hranu ili novac.

Olakšica je što možete unaprediti svoj napad i oduzimati duplo više poena neprijatelju ili što neki item-i koje pokupite mogu poslužiti kao bonus. Neprijatelj na vas obično baca gomilu stvari koje treba da izbegnete da biste ostali u komadu. Nešto kao mini bullet hell. Ove borbe mogu postati dosta naporne kasnije jer jednostavno postanu monotone. Rekla bih da je ovo jedna od najvećih mana igre. Pored borbi postoje i slagalice koje morate rešiti ako želite dalje. One nisu bile prilično zahtevne ali tek dovoljne da vam se mozak malo zakuva. Plus ako mene pitate.

Priča je podeljena na poglavlja i kako napredujete tako se upoznajete s novim predelima, novim prijateljima i novim neprijateljima. Iako je igra prilično mračnog tona, boje itekako mogu biti pune života pa sve to pruža lep kontrast. I iako je sve pixel art, postoji malo detalj koji nije – crteži koje Louise ostavlja za sobom i koje vi sakupljate. Bilo je prilično iznenađenje za videti da oni nisu u isto stilu i da izgledaju kao pravi pravcati crteži koje biste našli u vrtiću ili koje ste i sami crtali kao deca. Ovo je bio još jedan detalj koji doprinosi nostalgičnosti.