Tron nikada nije trebao da postane franšiza, ali eto, dogurali smo čak do trećeg dela, pod imenom Tron: Ares.
Prvi film je davne 1982. uspeo da pomeri granice animacije i efekata. Nažalost to mu je bilo nepravedno oduzeto i nije uspeo da osvoji razne nagrade jer se to smatralo varanjem u to vreme.
Tokom nadolazećih decenija poput mnoštva klasika iz tog razdoblja, koji su dočekani na nož kritike i publike, ipak je uspeo da izgradi vernu bazu poklonika, koja je zavolela film i na taj način ga održala u životu.
Decenije su prolazile, i Tron je svoj život nastavio putem video igara. Izdvojio bih Tron 2.0 koji je izašao sada već davne 2003. u produkciji Monolith Productions. Studio koji je obeležio čitav FPS žanr, čije igre danas važe za klasike žanra. Iako igra nije bila hit, odlično je oživela estetiku filma i funkcionalnost sveta unutar kompjutera i nadovezala se na prvi deo sa novim likovima i programima.
To je bio tračak nade za fanove Trona, koji su želeli filmski nastavak. 2005. godine Dizni pokreće incijativu da ožive Tron i tu nastaju prvi nacrti scenarija za budući nastavakTron: Legacy (2010). Tadašnji režiser koji je odabran na osnovu snimljenog koncepta, bio je Džozef Kosinski. Tada nepoznato ime, a sada jedan od najpoznatijih akcionih režisera današnjice. (Top Gun: Maverick, F1) Uspeli su da vrate nazad i Džefa Bridžisa koji je imao čak dve uloge unutar filma, a za muziku su bili zaduženi sada već nikada prežaljeni majstori elektronske muzike, Daft Punk.
Pored proširenja dizajna sveta, i nove estetike koja je bila privlačnija publici 2000-tih, Dizni je dobio hit u koji je uloženo dosta novca, i građenja imidža nove franšize kroz istoimenu video igru, do akcionih figurica i muzike, i animirane serije Tron: Uprising (2012). Sve u nadi da će ubrzo uslediti nastavak.
Posle tog uspeha, izlazile su razne vesti da će Kosinski nastaviti rad na nastavku, davale su se izjave o potencijalnim idejama za scenario, ali ništa od toga nije na kraju dana zapečaćeno sa oficijelnom potvrdom, i ponovo je serijal pao u stanje mirovanja. Oko 2017. godine Dizni odustaje od ideje direktnog nastavka, i žele pokretanje franšize izpočetka. Glavnu ulogu nalaze u Džaredu Letu, međutim opet dolazi do smene raznih režisera i sve do 2025. nije bilo naznaka da će taj nastavak ikada izaći.
Ovog puta Dizni je za režisera novog dela, uzeo već ustaljenog zanatliju Joakima Reninga. Koji se dokazao na naslovima poput Maleficent: Mistress of Evil (2019) i Pirates of the Caribbean: Dead Men Tell No Tales (2017) koji su ostvarili uspeh na blagajnama. A za scenario je zadužen Džesi Vigutov, koji je prevashodno napisao dve epizode serije, Daredevil: Born Again i par manjih filmova.
Da li se novi deo nadovezuje na prethodne ili može da stoji kao samostalni film? Odgovor se sam nameće, ne morate imati predznanje o prethodna dva dela, ali biće delića nostalgije za prvim, jer se jedan od glavnih likova vraća, i to nije nikakav spojler jer su ga uvrstili na postere i unutar svih trejlera.
Kevin Flin (Džef Bridziš) se i dalje vodi kao nestao, a njegovu kompaniju ENCOM, nasleđuje Eva Kim (Greta Li) direktorka firme, koja radi na održavanju legata njegovih video igara, i raznim digitalnim inovacijama koje bi poboljšale svet. Ona je u potrazi za Kevinovim kodom trajnosti koji će promeniti našu konekciju sa digitalnim i stvarnim svetom. Istovremeno u suparničkom taboru, imamo Džulijana Dilindžera (Evan Piters) direktora Dilindžer Sistema koji sprema da u svet donese digitalno oruđe i vojsku, koji će izmeniti način ratovanja. On je ujedno i tvorac novog glavnog programa, koji dobija ime, Ares (Džared Leto) koji je pod kontrolom Džulijana i koji će iskoristiti da dođe do pomenutog koda.
Potraga za tim kodom će povezati digitalni i naš svet i mnoštvo likova. Verujem da zvuči jako zanimljivo za sada, zar ne? Na papiru su imali zaista jednu dobro načetu ideju kada je u pitanje mešanje veštačke inteligencije i našeg sveta. To nije novi koncept, i učestalo je poslužio kao pokretač da prikaže plodnost ljudske mašte u mnogim filmovima, knjigama i stripovima koji su prethodili Tronu. Najlslabiji aspekt samog filma jeste scenario i to što pokušava da prekomplikuje radnju, sa konstantnim izlivima nezanimljivih podataka i kroz naraciju glavnih likova. Takođe ne pripomaže ni to što su većina likova predstavljeni poput kartonskih isečaka, oni izgovaraju opšta mesta od rečenica koja bi zapravo trebala da nam predoče da nešto treba da osetimo.
Ne pomaže ni to što je Džared Leto izabran da bude glavni lik. Učestalo odaje utisak hladnog, čudnog i nesimpatičnog. Trude se da kroz par rečenica pokažu kako je on više od programa i da sadrži emocije (voli Depeche Mode, dva puta su nam to rekli) i stereotipni prikaz heroja koji se ne snalazi najbolje u drugačijem svetu je nešto što bi holivudski scenaristi mogli da krenu da izbegavaju kada spremaju scenarije.
Svaka čast ostatku ekipe poput Grete Li, Džilijan Anderson i Evana Pitersa, oni su pokušali kroz razne emotivne glumačke postupke da ožive i podare živahnost, i izvukli maksimum likova koje igraju. Dobili bi mi kao i publika mnogo više da im je pružen pametniji i slojevitiji scenario koji je mogao da postavi mnoštvo trenutnih pitanja u kojem pravcu idemo sa korišćenjem veštačke inteligencije i kako će to uticati na naš budući život i odnos sa njom. Ali dobili smo samo još jedan klasičan nastavak koji čak i na polju zabave uzima ideje od mnogo bitnijih holivudskih klasika i to pokušava da prikrije sa sitnim izmenama. Terminator gleda iz svojeg panteona dok sa crvenim svetlima koji isijavaju iz te metalne lobanje, hladno i tiho, osuđuje besramne pozajmice.
Pošto emotivno i narativno jezgro filma pate, da li na polju vizuelne prezentacije i akcije ume barem da zabavi? Sa te strane donosim povoljnije vesti. Rening je za digitalni svet imao viziju crnila i sveta natopljenog neonom, jeste to odstranjeno od inicijalnog Trona i specifičnog stila osamdesetih. I lepo izgleda na oko, ali moglo je tu da se isproba nešto vizuelno maštovitije. Daleko više bi pomoglo filmu da bude prijemčljiviji da je zahvatio laganiji i avanturistički ton originala, jer u nekim instancama ispada smrtno ozbiljan, a teško da bilo ko može da shvati tako.
Ali kada je u pitanju režija i konkretno, akcione scene, one su zaista vešto osmišljenje. Nonstop akcija u kojoj se mešaju jarke boje, i gde imate jasnu koreografiju unutar digitalnog sveta mogu da vam drže pažnju. Pogotovo na velikom platnu poput IMAX-ovog, gde scene koje su snimljene za njega popune prostor i drže vam pogled prikovan na ono što se odvija.
Momentum u akciji se gubi kada se prebace u”realni svet”. Tada stvari postaju plastičnije i oseća se da je ipak restrikcija u rejtingu učinila da film bude prijemčljiviji najmlađima. Stoga nema velikih konsekvenci po sve likove. Što donekle i ruši imerziju i tenziju koju su hteli da nam izgrade.
Film zasija u retkim momentima gde poteže za nostalgijom, ima čitava jedna minijaturna scena koju ne bih otkrivao, ali je sladak i emotivan omaž originalnom Tronu.
Naravno, dolazimo i do najboljeg aspekta koji Tron: Ares nosi. A to je muzika koju je komponovao industrijski rok bend Nine Inch Nails. Imam utisak, da je postojao samo kostur scenarija, i da su zapravo tražili od benda da izgradi najložačkiji album mogući zbog koje ćete na IMAX ozvučenju imati osećaj kao da ste zapravo na njihovom koncertu, a da je film samo jedan filer, koji je tu da ispuni lepuškastim vizualima. Zapravo neće me začuditi, da veliki studiji pokušaju da to proguraju, i time uvedu novu eru slušanja i gledanja muzike unutar bioskopa. Siguran sam da će sama muzika izdržati test vremena i ostati popularnija od samog filma.
Da bi Tron, zaživeo kao franšiza, zaista nije potrebno puno stvari štiklirati na listi. Napraviti lagan i avanturistički film, i ubaciti svež komentar na mešanje digitalnog i našeg sveta. I da glavni likovi budu simpatični i imaćete komercijalni hit. Ovako dobijamo jedno ravno iskustvo koje kroz audio i vizuelni spektakl pokušava da nadomesti mnoštvo nedostataka. I videćemo da li će Tron uspeti da iznedri još koji serijski ili filmski predložak pre nego što Dizni odluči da oživi neku od drugih franšiza. (Pirati sa Kariba sa Margo Robi?)
