U novijoj holivudskoj istoriji imaćemo sve manje prilika da gledamo autentične autorske filmove. Jedna bitka za drugom je retka zverka koja se pojavi niotkuda tokom decenija komercijalnog mraka gde vladaju nostalgične franšize i zaista loši filmovi. Koje nam serviraju više puta godišnje, i obećavajući da će se nešto desiti na tom velikom platnu. I konačno mogu da napišem da je bioskop konačno zasijao.
Pol Tomas Anderson, režiser i scenarista, nam daje svoj najhaotičniji i najiščašeniji prikaz sveta u kojem danas živimo. Ujedno je ovo njegov najemotivniji i najnežniji film koji ostavlja utisak da nije sve tako crno kao što izgleda i da nada i pogled u bolje sutra i dalje postoje.
PTA, se drugi put u svojoj plodonosnoj karijeri hvata i najtežeg zadatka. Adaptiranja romana (Vineland, kod nas još nije preveden, Čarobna Knjigo ili Dereto kada možemo da ga očekujemo?) jednog od najuticajnijih modernih postmodernističkih autora, Tomasa Pinčona.
Scenario je delimično inspirisan pomenutom knjigom, i posle Skrivene Mane (Inherent Vice, kod nas je izdala Čarobna Knjiga) koji je verno prenešen roman, sa jednim ključnim detaljom. PTA, je uzeo prvih 100 strana kao okvir i kasnije razvijao svoje ideje i teme koje njega interesuju i napravio na taj način sopstveni film, i istovremeno ispoštovao izvorni materijal.
Jedna bitka za drugom ima sličan pristup u adaptiranju Vineland knjige. U njoj su zahvaćeni humor posut apsurdom, paranoja i konstanta borba svih likova da prežive najgore, a vremena je sve manje za njih. I najveći mogući kompliment koji mogu dati filmu, jeste taj što je uhvatio duh i smisao Pinčonovog pisanja.
Istovremeno nećete znati šta gledate i u kakvim su se nedaćama našli naši heroji, ali opet sa druge smejaćete se apsolutno apsurdnim situacijama i nekonvencionalnim imenima, i ponekada nadrealističnim scenama. A na kraju će vas uhvatiti emotivna srž koju je sam PTA napravio uz pomoć glumaca.
Pratimo grupu revolucionara koji sebe nazivaju “Francuzi 75“, dok pokušavaju da se izbore za mnogo bolju Ameriku. Dvoje likova koji će se izdvojiti su vođa grupe, Perfidija Beverli Hils (glumi je Tejana Tejlor) i njihov specijalista za eksplozive, “Geto” Pet Kalhun (Leonardo Dikaprio) koji su ludo zaljubljeni jedno u drugo.
Ali na jednoj misiji pri oslobađanju imigranta iz zatvora, Perfidija naleće na pukovnika Stivena Lokdža (Šon Pen, koji zaslužuje sve moguće nagrade!) koji razvija bolesnu opsesiju za njom i kreće u osvetu i istrebljenje čitave grupe.
16. godina kasnije, vidimo da se grupa rasula i povukla, a naš heroj Pet, sada Bob Ferguson, i živi na obodima grada sa svojom kćerkom, Vilom (Čejs Infiniti). On je samo senka nekadašnjeg revolucionara i jedva sastavlja kraj sa krajem u oblacima dima raznih supstanci i alkohola. Ali trenutak za buđenje će doći, kada se njihov stari neprijatelj Stiven Lokdžo pojavi na njegovim vratima i dođe po njegovu kćerku.
Drago mi je što je u trejlerima i na posterima, marketinški tim, uspešno uljuljkao publiku da će gledati jedan sasvim linearan i petparački naslov. Ali sve to pada u vodu kada se upustite u sam bioskop i dobićete jedno od najenergičnijih i osvežavajućih iskustava koje će vas provozati kroz nepunih tri sata.
Glumačka postava je zaista jedna od boljih koje se može videti na filmu ovakvog kalibra. Ali moramo ići nekim redosledom. Šon Pen kao Stiven Lokdžo je neverovatan prikaz grotesknog i otužnog čoveka koji je u neku ruku zla verzija mornara Popaja izgledom.
Dok razni telesni tikovi i manirzmi, govore da je to jedan priprost i prenasilan čovek. Skoro poput pećinskog čoveka. Ovo je performans o kojem će se pričati i kroz deceniju ili dve. Teško da će neko od kolega moći da ga nadmaši.
Odmah zatim ga prati u sporednoj ulozi, i nipošto manje vrednoj, Benisio Del Toro, kao Sensei Serđo. Ako su svi likovi prepuni adrenalina i zbunjenosti u kojima se nađu tokom čitavog filma. Onda je Serđo najkul batica koji vodi svoje borbe sasvim smirene glave.
Imam predosećaj da mu nije ni puno trebalo da se pretvori u lika i podari jedan od najboljih i najsmešnijih i olađenih performansa u čitavom filmu.
A sa druge strane, najjače prisustvo tokom čitavog filma ima Tejana Tejlor u ulozi Perfidije Beverli Hils. Iako je film prikazuje kao femme fatale.
Ne mogu da se otmem utisku da je PTA namerno izostavio neke delove njenog performansa iza kamere koji omogućuju gledaocima da ih domaštaju, i često sam se pitao da li ona radi sve te gerila akcije jer to voli, ili ima konkretan cilj? Redak je primer gde režiser ostavi da lik bude neodređen i da je interpretacija totalno na samoj publici.
U prvoj polovini filma nosi čitav narativ i daje jedan od najbolje osmišljenih kompleksnih ženskih likova koje ćemo imati prilike da vidimo u nadolazećim godinama. I kada nestane iz priče, njeno prisustvo utiče na sve događaje, i na preostale likove iz filma. Mislim da će mnogi prespavati njen performans, ali svaka čast na ubitačnoj energiji i jednoj od najbolje izrežiranih akcionih jurnjava, izvini Tomo Kuruzoviću, ali Tejana te šije sve u 16!
Dolazimo i do najmlađe članice ovog glumačkog ansambla, a to je nova pridošlica Čejs Infiniti. Ja ne mogu da zamislim kakav je osećaj nekog ko prvi put glumi u ovako velikoj produkciji i kada je okružena velikim glumcima poput Leonarda Dikaprija i Šona Pena?
Sigurno su svi živci i mučnina podignuti na maksimum. Sjajna stvar je ta što je Čejs oživela Vilou sa takvom lakoćom, istovremeno uhvatajući mladalačku poletnost i buntovništvo, ali ujedno nasleđujući razne veštine od Boba. Njen lik je možda i u neku ruku bio najteži za prikazati, jer ima dosta sumnje spram svih ljudi koji joj orbitiraju u životu, a i dosta toga ostaje nedorečeno u vezi njene majke.
Verujem da će joj ovo biti odskočna daska, i da će nastaviti putanjom da nalazi odlične projekte, samo da je holivudska mašinerija ne ubaci previše brzo u štanc komerc traku i potroši kao neke od njenih pređašnjih koleginica.
Za kraj sam ostavio Dikaprija. Ako bi bili iskreni, da nije bilo njega, ovaj film se ne bi dogodio. Prethodno su u planu bili neki drugi glumci koji imaju veliku kilometražu, ali sa današnjim stanjem gde velike zvezde više ne mogu da privuku ljude u bioskope. Leo se činio kao zdravorazuman izbor. I kakav je bio njegov performans?
Najizbezumljeniji i istrošeniji lik ikada uhvaćen na velikom platnu. Jednostavno, poput dobrih slepstik komedija, njegove situacije jesu nama kao publici smešne, ali negde u potiljku glave postoji velika empatija za ovog lika. I to velikom zaslugom Dikaprija i PTA, uspeli su da naprave heroja koji više nema agens nad svojom sudbinom, ali ga situacije navode u razne situacije, gde njegova volja i istrajnost i ljubav spram kćerke ga gura napred.
I ne treba zaboraviti priliku da je PTA, napravio najbolju filmsku foru, a to jeste da Dikaprio igra nečijeg oca. Slobodno to procesuirajte.
Kao što to već učestalo biva, muziku je ponovo napravio Džoni Grinvud, i malo je reći koliko zapravo muzika diktira određeno raspoloženje. Svaki trenutak opasnosti, ili intenzivne akcije ili prevrata će vas držati na obodu sedišta dok ćete se nadati da će neki od dotičnih likova uspeti da prežive ovu avanturu. I definitivno ulazi u anale klasične filmske muzike koju ćete imati na svojoj polici ili digitalnim servisima.
Jedna bitka za drugom je ujedno prelepo snimljen film, kameramen Majkl Bauman je koristio dosta toplih boja, i rasveta je van ovoga sveta. Poseduje mnoštvo scena koje imaju efekat toga kao da ste unutar sna, a neke od njih, pogotovo poslednja scena, će vas dovesti i u stanje hipnotisanosti i paralize. I definitivno jedna od najinventivnijih jurnjava kolima na modernom filmu.
PTA je napravio slojevit film, film koji će svaki gledalac ponasob moći da protumači kako god poželi. Ali ono što jeste najbitnije, iako su zahvaćene bitne teme današnje politike i pozicije moćnika. Ljudski deo je najiskreniji i najbitniji. Emotivna srž ga izdvaja, ne oseća se ciničnost kao kod mnogih autora koji se bave čovečanstvom i našom budućnošću. I srce mu je na pravom mestu. Ako postoje filmovi koji mi vraćaju veru, da nešto možemo zaista da promenimo kao ljudi u našem svetu i sa filmovima, onda je PTA napravio jedan.
