Killing Floor 3 – Recenzija – Povratak na krvavi patos

Kad se pomene Killing Floor, odmah se sete krvavih talasa neprijatelja, kooperativnog haosa i onog posebnog adrenalina koji čini da i posle pola sata čistog klanja još uvek držite prst na obaraču i osluškujete šta šušne iza ugla. Killing Floor 3 je stigao kao nastavak koji nije imao lak zadatak – franšiza je već godinama bila sinonim za old school zabavu u co-op FPS svetu, ali i pomalo zaglavljena u svojoj formuli. Pa, evo dobre vesti: tripwire i Saber su uspeli da naprave igru koja i dalje ima onaj prepoznatljivi osećaj – krv, meso i metalna muzika, ali sada sa dovoljno promena i modernih elemenata da ne deluje kao još jedan reciklirani talas Zeda.

Prva stvar koja upada u oči jeste atmosfera. Killing Floor 3 nije vesela vožnja kroz klaonicu, već jeziva distopija, sa hladnijim, industrijskim tonovima, laboratorijama koje podsećaju na noćne more i ulicama gde osećate da je čovek odavno izgubio bitku protiv svojih kreacija. Ovo nije samo arena gde se pojave Zedovi pa ih vi sređujete – ovde imate osećaj da ste deo nečega većeg, da ceo svet puca po šavovima i da vi niste spasitelj, već tek kap u moru otpora.

Gameplay ostaje veran svojim korenima – talasi, timska saradnja, kombinacija oružja i klasa. Ali ovaj put, tempo je znatno drugačiji. Talasi su nepredvidiviji, Zedovi agresivniji, i često vas prisiljavaju da menjate taktiku u hodu. Nema više komotnog „držanja pozicije“ do kraja runde. Biće trenutaka kada ste primorani da se krećete, premeštate, pravite nove choke pointove i oslanjate se na kolege u timu. Sve deluje dinamičnije i brutalnije, što je upravo ono što je franšizi trebalo. Ono što me prijatno iznenadilo jeste sistem progresije. U prethodnim delovima, često se svodilo na grind i skupljanje para za bolja oružja. Sada, progresija je više vezana za Perkove, nadogradnje i prilagođavanje stila igre. I dalje ćete skupljati novac da kupujete oružja između talasa, ali postoji dodatna dimenzija – možete otključavati nove sposobnosti, menjati kako vaša klasa funkcioniše, pa čak i eksperimentisati sa gadgetima koji potpuno menjaju ritam borbe. Taj osećaj napredovanja je mnogo izraženiji i čini da želite da odigrate još samo jednu partiju.

Klase, sada nazvane Perkovi, proširene su i doterane tako da svaka ima više izraženu ličnost i stil igre. Na primer, Berserker više nije samo tip sa testerom i velikim oružjem, sada je prava mašina za kontrolu prostora, sposoban da blokira neprijatelje, drži liniju i štiti ekipu. Medic je evoluirao u nešto više od „healera“ – sada ima gadgete i specijalne napade koji menjaju ritam borbe. Strelci, demolisheri, pa i podrška – svi imaju dovoljno sitnih dodataka da se svaka partija igra drugačije, zavisno od toga s kim se nađete u timu. Oružja su, naravno, šlag na torti. Ako ste igrali prethodne delove, znate šta možete da očekujete – šarolik arsenal, od pištolja i sačmara pa sve do futurističkih pušaka i oružja koje izgleda kao da ga je neko sklepao od industrijskih delova i ludila. Ali ovaj put osećaj pucanja je još bolji. Svako oružje ima težinu, trzaj, zvuk koji vas natera da ga zavolite ili zamrzite. Shotgun koji raznese Zeda u komadiće, plazma bacač koji pretvara sobu u pećnicu – sve je to tu, ali na steroidima.

Vizuelno, igra izgleda odlično. Tripwire se nije zadovoljio samo time da ubaci više krvi i detalja, već je stvorio svet koji ima svoj identitet. Nivoi nisu samo „random mape“ već lokacije sa pričom – bolnice, fabrike, zamračene ulice – svaka sa specifičnim osećajem i izazovima. Kada dodate sve te čudovišne kreature koje iskaču iz senke, dobijate atmosferu koja je negde između survival horora i apsolutnog krvavog ludila. Zvuk i muzika su, očekivano, fantastični. Metal i elektronika pumpaju adrenalin, svaki udarac, eksplozija i krik Zeda odzvanja tako da vam srce lupa u ritmu haosa. U trenucima kada ste sami, ostavljeni bez municije i sa poslednjim preživelim kolegom koji beži kroz hodnik, zvuk postaje pola iskustva, i to ono što vas drži u igri.

Da ne bude da sve zvuči savršeno, ima i svojih mana. Matchmaking ume da bude neuredan, pa se neretko nađete u partiji sa ljudima koji napuste meč usred talasa, što može da pokvari balans, što je nešto možda i normalno za multiplayer igre danas. AI Zedova je generalno odličan, ali ponekad znaju da se zaglave u uglovima mapa. Takođe, iako je progresija doterana, oseća se povremeno da grind i dalje postoji, pogotovo ako želite da otključate baš sve mogućnosti jedne klase.

Ali, sve to bledi kada se setite glavnog razloga zbog kog igramo Killing Floor, haos sa ekipom. Kada se nađete u mračnom hodniku, svi pucate, reloadujete, bacate granate, a neko vrišti „pazi leđa!“, tada vas pogodi zašto je ova franšiza toliko posebna. Nije stvar samo u ubijanju, već u tome kako tim zajedno preživljava talas po talas. I tu je Killing Floor 3 pogodio u srž, dao nam je moderniji, brži i intenzivniji haos, ali bez da izgubi dušu.

Zahvaljujemo se Tripwire Interactive na ustupljenoj igri za potrebe recenzije