Ako mi je neko pre deset ili petnaest godina rekao da ću jednog dana stvarno igrati Captain Blood, igra sa piratima, preteča Assassin’s Creed Black Flag, koja je trebala da izađe za Xbox 360 nekada davno, verovatno bih pomislio da me opasno zeza. Ta igra je dugo bila neka vrsta urbane legende u gejming svetu, najavljivana, pa odlagana, pa otkazana, pa ponovo oživljavana, da bi na kraju svi pomislili da je sahranjena zauvek. Pre par meseci, baš iz ovih razloga, izašla je informacija da je ustvari Captain Blood, taj koji je trebao da bude izdat pre nekih 15tak godina, ustvari završena igra, ali da je publishing deal pukao i onda je sve palo u vodu. I onda, kao iz vedra neba, 2025. godine, ona konačno stiže. Nije remake. Nije reboot. Nije ni moderna reinterpretacija. To je ona stara igra koju smo godinama viđali po screenshotima i ranim trejlerima, ali sada stvarno završena i puštena u svet. I ono što me najviše iznenadilo, nije loša. Bolje rečeno, poprilično sam uživao. Sada da se ogradim, Captain Blood je izdata u originalnom obliku kao kada je trebala da se pojavi na Xbox 360 konzoli, tako da, razumete, ovo je faktički “time-capsule” igračke industrije u svakom smislu.
Upravo zbog svega toga, čim sam stsartovao igru oduševio se i osetio sam se kao da sam upao u time machine i vratio se tamo negde 2010. godine. Kada su igre bile igre, lude ideje su mogle da se realizuju u igre, i kada je sve bilo okrenuto ka zabavi. U Captain Blood nema open world istraživanja, nema dijaloga sa izborima, nema moralnih sistema i lupanje glavom šta sada da izaberem i kako će drugi reagovati. Samo vi, sablja, barut, brod, i svet koji je dovoljno jednostavan da ga shvatite u prvih deset minuta, ali dovoljno zabavan da ostanete u njemu satima.
U igri ćete nastupiti kao kapetan Blad, jelte kao i ime igre, gusar bez mnogo filozofije, ali sa dovoljno harizme da nosi celu igru na svojim plećima. Neko bi rekao da je karikatura, ali meni je više delovao kao omaž nekih drugih igara iz tog doba igračke industrije, nešto između Džeka Speroua i Kratosa iz PS2 ere. Zanimljivo je da je igra rađena po noveli pisca Rafael Sabatini, koja prati avanture ovog ozloglašenog kapetana. Priča kao interpretacija novele i nije nešto komplikovana. Oteta devojka, zli guverneri, izdaja, osvetnici s brodovima, klasične piratski kišei na koje smo već navikli. Nije tu ništa komplikovano i duboko, ali jeste zabavno. Dijalozi su jednostavni i često preterani, ali zvuče baš kako treba za ovakvu igru, kao da gledate piratski film sa VHS kasete. I moram da priznam, to mi se svidelo, opušteno je, igra ne pokušava da bude nešto što nije. Nema nekog preterivanja u priči, nema forsirane drame. Samo avantura, akcija i povremeni šmekerski osmeh kapetana Blada.
Borba je zapravo ono što me najviše zadržalo. Iako jednostavna, ima onaj old school ritam koji mi je baš prijao. Ja jednostavno moram da napomenem da obožavam x360 eru igara, tako da možda, samo možda ne mogu biti totalno objektivan kada je u pitanju ono ša se meni sviđa. Sve u svemu svaki udarac u toku borbe ima težinu, blokiranje u pravom trenutku se isplati, a animacije specijalnih poteza, iako prenaglašene i povremeno predugačke, pružaju čisti gejmerski adrenalin. Tu su i QTE sekvence koje možda danas deluju kao izgubljeni gem prošlosti, ali u ovom kontekstu se savršeno uklapaju. I budimo realni QTE imamo i dan danas, mada ne toliko kao nekada pre. Zapravo, ako igru gledate kao nekakvu “izgubljenu Xbox 360 igru” koja je greškom objavljena 2025, sve to ima smisla i sve je to istina i tu i jeste njen šarm.
Pomorske borbe su me iznenadile. Očekivao sam da će to biti sporedna stvar, nešto totalno usput između kopnenih misija, ali zapravo brodski okršaji su poprilično fino odrađene. Pucanje topovima, manevrisanje između stena, izbegavanje neprijateljskih plotuna i pokušaj da izvučeš još jedan hitac pre nego što ti potone brod – sve je to urađeno s dovoljno detalja da ne bude samo ukras. Nije to sad neki Assassin’s Creed IV, ali jeste dovoljno zanimljivo da se ne oseti kao obaveza. Imao sam par trenutaka kada sam, bukvalno, pobegao sa par posto zdravlja dok mi je brod puštao vodu na sve strane, i to su oni trenuci koje pamtim.
Vizuelno, igra nije spektakularna. Neće nikog oboriti s nogu ni teksturama, ni modelima, ni animacijom. Ali sve ima neku svoju estetiku. Kao da gledate akcioni film iz 2008. godine u HD rezoluciji. Ima šarma. Boje su jarke, svet je stilizovan, a pozadine često vrlo detaljne. Animacije znaju da budu drvene, posebno kod NPC likova, ali u borbi sve funkcioniše kako treba. Ako ništa drugo, igra ne pokušava da bude nešto što nije. Nema lažnog sjaja. Ona zna da je direktna, jednostavna i sirova, i upravo to mi je bilo osvežavajuće u moru igara koje su pretrpane sistemima i menijima.
Iako se vidi da je ova igra “proizašla iz druge ere”, nisam je doživeo kao zastarelu. Ima nešto vrlo iskreno u njenom pristupu. Ne pokušava da bude open world RPG sa crafting sistemima i moralnim izborima. Ne traži da trošite desetke sati. Nema mikrotransakcije. Samo vas baci u haos piratskog sveta i kaže: “Idi, bori se, pobedi, i budi kul dok to radiš.” I meni je to bilo sasvim dovoljno.
Naravno, ima tu i zamerki. Kamera ponekad zna da poludi u zatvorenim prostorima. Veštačka inteligencija neprijatelja je, blago rečeno, jednostavna – često će trčati pravo na vas bez mnogo razmišljanja. I igra, iako dinamična, zna da postane repetitivna posle nekoliko sati ako ne napravite pauzu. Ali opet, ne bih rekao da je to ozbiljan problem, jer se baš tako igre tog tipa i igraju – u kratkim, intenzivnim naletima.
Captain Blood (Xbox Series X)
Na kraju, Captain Blood me je iznenadio, pod jedan, zato što je uopšte ugledao svetlost dana! Ali i ne zato što je najbolja igra godine, već zato što je uspeo da isporuči ono što je obećavao pre više od decenije, sirovu, krvavu, zabavnu piratsku akciju bez mnogo filozofije. I u tom pokušaju nije zakazao. Neki će možda reći da je vreme pregazilo ovu igru, ali ja bih rekao da je došla baš u pravom trenutku. Kada su mnogi od nas već pomalo umorni od ultra-kompleksnih igara koje traže 80 sati života, ova “izgubljena” arkadna relikvija nudi čist užitak, bez suvišnih komplikacija.
