Revenge of the Savage Planet – Recenzija – Treće lice uvek ispred prvog

Mislim da nema osobe koja nije bar jednom poželela da istraži nepoznat svet, da kroči u divlju prirodu potpuno drugačijeg planeta i suoči se s bizarnim stvorenjima, čudnim tehnologijama i sopstvenim granicama. Upravo na toj premisi je stvoren Revenge of the Savage Planet, akcioni nastavak igre Journey to the Savage Planet, koji uspeva da bude i nastavak i u neku ruku reboot. Ovaj put, sve je intenzivnije, duhovitije, ali i znatno ozbiljnije u svom komentaru na savremeni svet i njegov odnos prema prirodi, tehnologiji i pohlepi.

Od samog početka jasno je da niste u prijateljskom okruženju. Napušteni od korporacije koja vas je poslala da istražujete planete daleko od Zemlje, ostavljeni ste bez podrške, bez opreme i bez objašnjenja. Planeta je nemilosrdna, a vi ste prepušteni sebi i svom instinktu za preživljavanje. Ali u tome je i čitava draž igre — ta konstantna borba između fascinacije okruženjem i pretnji koje vrebaju iza svakog ugla. Priča igre je podeljena između narativnih misija, dokumenata koje nalazite na planetama, i razgovora s retkim preživelima koje možete sresti. Iako dominira humor i sarkazam – prepoznatljiv zaštitni znak serijala – ovaj nastavak dublje ulazi u psihologiju napuštenosti i gubitka. Glavni lik komentariše situacije sa cinizmom i gorčinom, ali se između redova oseća težina napuštenih snova i ljudske krhkosti.

Svaka od četiri planeta koje ćete istraživati donosi drugačiju atmosferu, floru, faunu i stil igre. Jedan je pun džungli s otrovnim biljkama i bićima koja skaču iz senke. Drugi je pustinja s vetrovima koji odnose objekte i zahtevaju strateško korišćenje težine i zaklona. Treći je mračna pećinska mreža u kojoj ćete koristiti svetlosne alate da otkrivate put napred. Četvrti… pa, najbolje je da ga otkrijete sami, jer nudi najviše iznenađenja.

Igra je sada u potpunosti u trećem licu, što omogućava dodatnu kontrolu i veću preglednost okruženja. Taj prelazak iz prvog u treće lice nije samo vizuelna odluka, već omogućava i dinamičnije borbe, pregledniju navigaciju i dodatnu dubinu pri platformisanju. Igrači sada ne samo da trče i skaču, već i koriste niz alata koji menjaju način na koji se krećete — od laso-sličnoh uređaja za povlačenje do uređaja koji vas lansira uvis poput katapulta. Ali igra nije samo o preživljavanju i istraživanju. Ona je, pre svega, igra osvete, ne u klasičnom, krvavom smislu, već u ideji da povratite kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Korporacija Life Rite vas je poslala, a zatim vas zaboravila. Na vama je da im pokažete šta znači potceniti čoveka koji ima motiv.

Mehanike u igri su stvarno sjajne, i najbolje od svega što vremenom postaju sve kompleksnije. Skener koji koristite za identifikaciju biljaka i stvorenja nije samo tu kako bi vam dao po koju informaciju, već je obavezni alat u igri . Skeniranjem učite kako da koristite okruženje u svoju korist. Neke biljke mogu da vam leče zdravlje, dok druge mogu da se iskoriste kao oružje. Neka stvorenja vas ignorišu, ali ako im priđete s pogrešnom energijom, postaju smrtno opasna. Vaš arsenal raste kako napredujete, Goo Ingestor vam omogućava da menjate stanje materije, prskate vatru, vodu, led ili kiselinu, otvarajući nove puteve. Hawx Rail Grinder omogućava brzo kretanje po visoko postavljenim šinama, što igri daje skoro rollercoaster dinamiku. Tu je i smart bomb sistem koji, kada se pravilno koristi, briše čitave horde neprijatelja.

Ono što igru izdvaja jeste njen kooperativni režim. Igranje sa prijateljem ne samo da olakšava borbe i istraživanje, već donosi i nove opcije za rešavanje zagonetki. Neke prepreke zahtevaju koordinaciju, sinhronizovano aktiviranje mehanizama ili jednostavno, dobru komunikaciju. Takođe, napredak se deli, što znači da zajedno otključavate nove oblasti, nadogradnje i segmente priče.

Vizuelno, igra izgleda prelepo. Unreal Engine 5, kao i svaki pre toga, se ustalio kod igar svih žanrova, mada prikaz ovakvih planeta u njemu i ovakve tematike izgleda da mu najviše leži. Efekti, detalji, osvetljenje, aposlutno sve izgleda odlično u ovoj igir, još magla koju vidite u daljinu, poželite jednostavno da je stvarno dodirnete. Svaka planeta ima svoju paletu boja, ritam i vizuelni identitet. Neprijatelji su kreativno dizajnirani, često bizarni, ali i jasno funkcionalni u borbenom smislu. Dizajn okruženja nije samo lep, već i funkcionalan, svaki deo sveta ima svrhu i nagrađuje one koji istražuju van utabanih staza. Mada, šta je grafika bez dobrog zvuka, zar ne? Svaki korak po drugačijem tlu ima svoju vrstu zvuka, svaki susret sa stvorenjem donosi novo audio iskustvo. Muzika je pažljivo odabrana, menjajući ton iz mirnog istraživanja u intenzivnu borbu bez narušavanja ritma. Soundtrack je delo Samuela Laflammea, i može se uporediti s radovima iz velikih SF filmova — futuristički, ali s emocionalnom dubinom.

Igra nudi i emotivne elemente, posebno kroz album zabeleški koje pronalazite, s crtežima, porukama i uspomenama preživelih istraživača. Ovi delovi podsećaju na ljudsku dimenziju sveta koji istražujete i često vas teraju da zastanete i razmislite o motivaciji iza vaše misije.

Jedna zamerka je možda to što se u kasnijim delovima igra oslanja na malo repetitivne borbene sekvence, ali ih kreativnost u okruženju i alati uspešno balansiraju. Iako su borbe zahtevnije, nagrada je uvek proporcionalna trudu – bilo kroz novu nadogradnju, skriveni podatak ili fascinantan pejzaž koji vam se otvori.

Igra takođe sadrži brojne Easter Eggove, reference na pop kulturu, korporativnu satiru, ali i skrivene poruke koje otkrivate samo ako pažljivo pratite tok priče i reagujete na male tragove u okruženju. Ne mogu da kažem da igra podeća na High on Life po izvođenju i tematici, ali ova satira me je nekada posetila na to, možda sam to samo ja i možda neće tako delovati igra na druge igrače, videćemo.