Darkenstein 3D – Recenzija – Demonski šarm devedesetih

Još uvek se sa osmehom sećam kada sam prvi put video kako pikselizovani nacisti umiru. Bilo je to sredinom devedesetih. Otac me je odveo kod sebe na posao, kako bi mi pokazao najnoviju mašinu zvanu Pentium, sivo čudovište koje je izgledalo i zvučalo kao Slobodin usisivač. Kako je moj otac bio ozbiljan čovek, pre svega me je naučio kako se koristi DOS, a vrlo brzo potom mi je pokazao i šta je .exe fajl. Za primer je iskoristio Wolfenstein3D.exe. Nije ni znao šta je time započeo.

U sledećih pola sata, raznosio sam čuvare i pse po sivim hodnicima, dok je on bio na sastanku računarskog centra PTT Srbije. Tog dana sam otkrio da je nasilje u 16 bita jako zabavno, a Wolf je bio moja ulaznica za teatar pucačina koje su usledile. DOOM, Duke Nukem 3D, Blood, prava parada brzih, katarzičnih i nimalo suptilnih pikselizovanih pucačina, oblikovale su moje detinjstvo daleko više nego Branko Kockica ili Nindža Kornjače. Tako da, kada sam dobio priliku da probam Darkenstein 3D, novu boomer shooter pucačinu koja je obećavala iste neprijatelje, tajne odaje i impresivan arsenal, osetio sam se ponovo kao pre 30 godina. Kao ni Wolfenstein tada, Darkenstein me nije razočarao.

Darkenstein 3D je igra koju je napravio jedan jedini čovek iz Barselone, sa umetničkim imenom Rowye, a objavio čuveni Microprose. Vrlo je verovatno da se Rowye nije fokusirao previše na samu priču igre, koja je sledeća: vi ste u ulozi američkog beskućnika, koji se nalazi u Nemačkoj iz nekog razloga. Jednog dana, Nemci vam kidnapuju psa Guntera. Reagujući onako kako bi verovatno i svaki vlasnik ljubimca, odlučujete da je diplomatija precenjena, i krećete u put prožet nasiljem dok ne vratite svog psa. Svi likovi u igri imaju glasove, što je za pohvalu, ali mi se čini da je dosta teksta napisano uz pomoć veštačke inteligencije. Naravno, ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, ali često se javljaju konfuzne rečenice koje samo LLM može da smisli. Ali, da li je to bitno za igru? Ni najmanje. Priča je ionako samo tu da služi kao opravdanje za ubijanje nacista na sledećem nivou.

Igranje ove igre je kao otvaranje vremenske kapsule pune mirisa baruta i zvuka stare mehaničke tastature. Sve moderne ideje iz pucačina ovde ne postoje. Nišanjenje ne postoji. Imate tri života, a ako ih izgubite, krećete sa početka nivoa. Zdravlje se ne obnavlja automatski ako čučite iza zaklona, već jedino u vidu stvari koje pokupite, bile to pite, kobasice ili krigle piva. Zapravo, pite su toliko dobre da će ih vaš lik u jednom trenutku koristiti kao valutu. Kontrole su jednostavne i lepo reaguju, a kretanje je brzo, u zavisnosti od oružja koje nosite. Postoji čučanj, ali valjda da bi ostao dosledan istorijskim korenima, Rowye nije ubacio skok u igru, iako bi bio veoma dobrodošao na nekim mestima. Ovako, ostaje vam samo da trčite u stranu kao da vam život zavisi od toga – a i zavisi. Sprint ne postoji, ali zato možete da hodate umesto trčanja, što sam iskoristio tačno nula puta u toku igranja.

Grafika je još jedan divan skok u prošlost. Teksture su kabaste i nesavršene, vatra deluje kao malo više od običnog sprajta, a neprijatelji su ukusno pikselizovani. Ali ako zagrebete malo više ispod površine, videćete iznenađujuće detalje osvetljenja, koje će se suptilno menjati i prelamati kako prolazite kroz nivoe, stvarajući neretko i impresivne momente. Svaki neprijateljski metak je moguće izbeći, te hitscan iz starih igara ne postoji (hvala Bogu), a kada ih ubijete, neprijatelji će rag doll-ovati po podu.

Zvučna podloga je takođe za pohvalu. Sva oružja zvuče zadovoljavajuće, muzika ume dobro da naloži vatru u određenim situacijama, a s vremena na vreme ćete čuti i poznate replike iz drugih, sličnih igara, kao npr. čuveni Mein Leben!

Nivoi su, po pravilu, urađeni kao lavirint. Trčaćete kroz vijugave hodnike ili ograđene otvorene predele, povlačiti ručice, nalazićete plave i crvene ključeve da biste napredovali, i otkrivaćete tajne sobe sa zlatom, municijom, ili mesom i sirom koji vam trajno povećava skalu zdravlja. Zlato je tu čisto reda radi, jer nema nikakvu svrhu osim da na kraju nivoa saznate koliko ste ga skupili. Tajne sobe, s druge strane, teraće vas da ponovo prelazite nivoe, jer ćete uvek propustiti bar jednu. Postoji neko nostalgično uživanje i u tome da lupate taster E u svaki drugačije obojen zid ne bi li se otvorio.

Okruženja su raznolika. Od mračnih ulica, preko tamnica zamka, laboratorija za istraživanje vanzemaljaca, pustinje, i drevnih gradova, imaćete priliku da vidite da su nacisti ovde zaglibili u nešto mnogo gore od loše politike. Inspiracija drugim igrama je više nego očigledna, pa ćete osim Wolfensteina imati osećaj da igrate Medal of Honor, ili čak Half Life u nekim trenucima. Svaki nivo je teži od prethodnog, ali nikada ne možete reći da nije fer. Da, ima mnogo neprijatelja, ali i vi imate mnogo municije.

Oružja u Darkensteinu su kao album najvećih hitova FPS-a. Počinjete sa običnim pištoljem i udarcem nogom (mae geri, za upućene), koji služi da lomi kutije i kosti. Ubrzo dobijate šmajser, sačmaru, i Panzerfaust, bacač raketa koji u ovoj igri zapravo ubija neprijatelje (gledam u tebe, Borderlands), pa sve do egzotičnih primera minigun-a i eksperimentalnog vanzemaljskog oružja, koje bi oborilo i nosoroga. Većina oružja može da raznese neprijatelje, što je uvek lepo videti, ali pogoci u glavu se i nagrađuju. Nakon 25 pogodaka, moći ćete da aktivirate Rant mod, u kojem ste brži, zdravlje vam se obnavlja, a kao i Davorinu Bogoviću, svet postaje crno beli. Takođe, imate i prijatelja u vidu pacova. Pored bombi i nagaznih mina, možete baciti i svog pacova na neprijatelje, koji će ih zaustaviti na trenutak, dovoljno da ih nafilujete olovom. Zabavno, ali na kraju ne previše korisno.

I kod neprijatelja postoji velika raznolikost. Tu su standardni nacistički vojnici, specijalne jedinice sa granatama i snajperima, genetski modifikovane koje je teže srušiti, mutanti, kosturi, nekromanseri, vanzemaljci, ogromni komarci, kao i ženski pripadnici uniformisanih lica koje će trčati svuda po mapi, smejući vam se dok ih ne pretvorite u modernu umetnost. AI neprijatelja je šarmantno glup i prilaziće vam bez mnogo taktike. S druge strane, borbe sa boss-ovima koji upijaju metke su situacije koje će vam testirati strpljenje i propisno vas oznojiti dok pokušavate da im otkrijete šablon napada i slabo mesto. Jedan od njih, prerasli mutirani eksperiment, naveo me je da udarim šakom o sto, što nisam uradio od 2007.

Zapleti u igri pokušavaju da budu zanimljivi, ali su krajnje nepotrebni. Ova igra je glasna, nasilna i zabavna potraga za Gunterom, i kao takva, efikasna u svojoj jednostavnosti. Sa 13 nivoa, nije nimalo kratka niti laka za prelaženje. Povremeni bagovi sa prelamanjem tekstura ili zaglavljivanjem neprijatelja u zidove samo čine da deluje autentičnije.