ICARUS: Console Edition – Recenzija – Možda i najzanimljivija survival igra na konzolama

Kada se Icarus prvi put pojavio na PC-ju, mnogi su ga doživeli kao još jedan survival naslov u moru sličnih igara. Međutim, iza te prve slike, krila se igra koja je imala vrlo jasnu ideju, preživljavanje pod pritiskom, sa sistemima koji vas teraju da razmišljate unapred, planirate i snosite posledice svojih odluka. Sada, sa dolaskom ICARUS: Console Edition, ta ista filozofija dolazi i na konzole, ali sa nekoliko bitnih prilagođavanja koja menjaju ritam i način na koji se igra oseća pod prstima. Bio sam obazrivi optimista kada je igra bila najavljena, jer nisam imao prilike da je igram na PC-u, tako da sam planirao započeti avanturu na konzoli. I vremenom sam shvatio da ICARUS ne pršti toliko od originalnosti, ali već ustaljene sisteme proširuje interesantnim stvarima i čini je možda najboljom, najizbalansiranijom iskustvom na konzolama ovog tipa, pa i na PC-u u stanju kakva je danas!

Priča je tu samo da vas baci u akciju, ne da vas oduševljava na svakom koraku kao neki blockbuster film, jer jednostavno, to nije potrebno. Vi ste prospector, plaćeni avanturista kojeg korporacije šalju na Icarus da skuplja egzotične resurse. Planeta je lepa, ali smrtonosna: otrovna atmosfera, divlje životinje, ekstremne vremenske neprilike i stalna pretnja da će vas sve progutati, sažvakati ili možda grom udariti. Svaka misija počinje dropship-om, spuštate se sa ograničenom opremom, imate određeno vreme da završite zadatak, sagradite bazu, sakupite resurse i vratite se nazad pre nego što vas planeta ubije. Ako ne stignete na vreme, sve što ste sakupili ostaje tamo zauvek. Nema velike narativne drame, ali taj osećaj usamljenosti i stalne opasnosti je jači nego u većini survival igara. Šta bi moglo da bude zanimljivije od toga da svaki put kada se spustite, znate da vas planeta čeka da vas slomi? Mada dobro što imamo par modova u igri koja nam koliko toliko olakšavaju progresiju i uživanje u ovom naslovu. Mada, pre nego što krenemo sa modovima, hajmo nešto o gameplayu i svemu ostalom.

Gameplay u ICARUS: Console Edition se u suštini vrti oko jedno jednostavnog, ali poprilično zahtevnog gameplay loopa. Sletite na planetu, krenete od nule i pokušate da preživite dovoljno dugo da završite zadatak i izvučete se napolje. Svaki izlazak na površinu počinje gotovo isto: bez opreme visokog nivoa, bez sigurnosti, samo sa osnovnim alatima i znanjem koje ste stekli kroz prethodne misije. Taj osećaj početka od nule daje igri posebnu težinu, jer vas tera da svaki put ozbiljno pristupite planiranju.U prvim satima svake misije ili nekog početka ćete provesti u sakupljanju resursa, istraživanje okoline, planiranja gde ćete šta praviti. Sečete drveće, kopate kamen i rude, lovite životinje, pravite osnovne alate i sklonište. Crafting sistem je poprilično dubok i podeljen u više tehnoloških nivoa, pa kako napredujete, otključavate naprednije strukture, oružja i opremu. Ono što je zanimljivo jeste da napredak nije samo vertikalan, nije stvar u tome da imate jači mač, već u tome da bolje razumete kako funkcioniše okruženje, kako da optimizujete vreme i kako da izbegnete nepotrebne rizike.

Osećaj tokom igranja je ta uzbudljiva, konstantna napetost. Vremenske prilike igraju ogromnu ulogu, oluje mogu da vam sruše loše napravljenu kuću, vetar može da uništi konstrukcije, a izlaganje hladnoći ili vrućini direktno utiče na vaše zdravlje i izdržljivost. Nije dovoljno samo da napravite bazu. Morate da je napravite pametno. Materijali imaju težinu i otpornost, pa drvena kuća možda neće preživeti ozbiljnu oluju, dok će kamena pružiti veću sigurnost, ali zahteva više truda i vremena i naravno materijala koji ćete teže naći, obraditi. Borba je takođe važan deo iskustva. Na planeti vas čekaju agresivne životinje i neprijateljske situacije koje vas mogu iznenaditi kada se najmanje nadate, i to se skoro uvek desi kada niste opremljeni za sukobe sa prirodom. Combat je prilično direktan, koristite lukove, vatreno oružje, kada ih budete “izmislili” ili melee opcije, ali priprema igra veliku ulogu. Ako nemate dovoljno hrane, ako ste promrzli ili iscrpljeni, svaka borba postaje jedan veliki rizik, jer ako poginete, spawnujete se na totalno drugo mesto i treba vam “dani” kako bi došli do mesta gde ste pogubili kako bi pokupili svoje stvari. Igra vas stalno podseća da niste neuništivi heroj, već preživeli koji mora da bira kada će da se sukobi, a kada da se povuče.

Jedan od ključnih elemenata gameplaya je taj balans između kratkoročnog cilja i dugoročnog napretka. Tokom misije skupljate iskustvo, otključavate talente i unapređujete lik, a deo nagrada prenosite i van konkretne ekspedicije. To daje smisao svakom pokušaju, čak i kada nešto pođe po zlu. Postoji jasna razlika između početnika i igrača koji je proveo desetine sati u igri, ne samo u statistici, već u načinu na koji pristupa planeti. ICARUS pruža osećaj sporog, ali intenzivnog preživljavanja, istrajnosti jednog igrača. Nema brzog načina igranje i hvatanje prečica, niti konstantne akcije. Umesto toga, dobijate atmosferu izolacije, opreza i pažljivog planiranja. Svaka greška može da vas košta mnogo vremena i truda, ali upravo zbog toga svaki uspešan povratak sa planete donosi snažan osećaj satisfakcije. To je igra koja nagrađuje strpljenje, razmišljanje i spremnost da učite iz sopstvenih grešaka. Nego, hajde da vidimo kako sve ovu igru možete igrati, bolje rečeno, koji modovi postoje u njoj.

U Icarus-u modovi nisu samo kozmetička razlika u načinu igranja, već potpuno drugačiji ritam i pristup preživljavanju. Svaki od njih ima svoj način igranja filozofiju, tempo i vrstu pritiska koji stavlja pred vas, pa je važno razumeti šta nude i kome su namenjeni. Timed Missions su da kažem osnova ove igre i najintenzivniji deo iskustva. Ujedno, odličan starting point za apsolutno sve igrače. Ovde dobijate konkretan zadatak, istražiti lokaciju, eliminisati pretnju, prikupiti određene resurse ili aktivirati specifične objekte, ali uz vremensko ograničenje. Taj sat stalno otkucava i tera vas da planirate svaki korak. Nema mesta za beskonačno šetanje i eksperimentisanje. Morate da odlučite koliko ćete investirati u bazu, koliko brzo ćete krenuti ka cilju i kada je pravi trenutak da se povučete. Upravo taj pritisak vremena daje misijama poseban intenzitet. Ako ne stignete na vreme, rizikujete da izgubite ono što ste ostavili na planeti. To je mod za igrače koji vole jasne ciljeve i osećaj stalne tenzije. Ali isto tako, ovo je mod koji će vas najbolje upoznati sa mehanikama, jer svaka misija je praktično savladavanje jedne prepreke, učenje jednog načina igranja i jedne mehanike koja igra pruža. I naravno, ne morate sve misije igrati odmah, već možete krenuti sa misijama a onda se prebaciti u sledećim modovima

Tu je i Open World mod koji je potpuna suprotnost. Ovde nema odbrojavanja. Možete da gradite, istražujete i napredujete svojim tempom. Ako želite da provedete sate gradeći kompleksnu bazu, optimizujete proizvodnju ili jednostavno istražujete mapu bez pritiska, ovo je pravi izbor. Open World omogućava dublje eksperimentisanje sa sistemima gradnje i tehnologije, jer niste ograničeni rokom. Svet i dalje ostaje opasan, ali tempo diktirate vi. Ovo je mod koji daje najviše prostora za kreativnost i dugoročno planiranje. Ali upravo zbog toga, sve je mnogo rizičnije. Istraživanje, ekspedicije na koje ćete ići, vreme koje će vas sprečavati u istim, tako da je poprilično izazovno igrati ovaj mod, i iskreno bih preporučio da ovaj mod igrate “na kraju” iliti bolje rečeno, kada naučite osnove same igre i kako njeni sistemi funkcionišu.

Outpost je najopuštenija varijanta i funkcioniše kao sandbox prostor. Ovde su vremenski uslovi blaži, neprijatelji manje agresivni, a fokus je gotovo isključivo na gradnji i testiranju mehanika. Ako želite da isprobate nove konstrukcije, vidite kako funkcionišu određene tehnologije ili jednostavno uživate u mirnijem survival iskustvu bez konstantne pretnje, Outpost je idealan. Nema velikog rizika, ali nema ni istog nivoa adrenalina kao u misijama. Ono što je važno jeste da progresija povezuje sve ove modove. Iskustveni poeni, talenti i otključane tehnologije prate vas bez obzira na to gde igrate. Možete trenirati i eksperimentisati u Open World-u, pa se zatim vratiti u Timed Mission jači i spremniji. Ili možete koristiti Outpost kao poligon za testiranje strategija pre nego što se upustite u ozbiljniji izazov. Icarus vas ne forsira na jedan način igranja. Nudi tri različita tempa iste filozofije preživljavanja. Da li ćete igrati pod pritiskom sata, graditi dugoročnu koloniju ili se opustiti u sandbox okruženju, izbor je na vama. I upravo ta fleksibilnost čini da se igra ne oseća jednolično ni posle mnogo sati.

Samo da se osvrnem na gradnju, jer je to jako jako bitan deo ove igre. Gradnja u Icarus-u je jedan od ključnih stvari u ovoj igri i mnogo je više od prostog sklapanja zidova i krova. Sve počinje vrlo jednostavno, drvene konstrukcije, osnovni alati i sklonište koje treba da vas zaštiti od kiše i vetra. Međutim, kako napredujete i otključavate nove tehnologije, sistem postaje sve kompleksniji i traži više planiranja. Osnovni princip je modularan. Postavljate temelje, zatim zidove, podove, krovne segmente i vrata, a svaki deo ima svoju težinu i otpornost. Bitno je da konstrukcija ima logiku, ako ne postavite odgovarajuće noseće delove, krov može da se uruši. Igra vodi računa o stabilnosti, pa ne možete samo da “zalepite” elemente jedne za druge bez razmišljanja. Što je struktura veća, to je važnije kako raspoređujete potpore i noseće stubove. Materijali igraju ogromnu ulogu. Drvo je lako dostupno, ali slabo podnosi jake oluje. Jači vetar ili grmljavina mogu ozbiljno da oštete ili potpuno unište vašu kuću ako je napravljena od slabijih komponenti. Zato kasnije prelazite na kamen, a zatim i na naprednije materijale koji nude veću otpornost na vremenske nepogode. Svaki prelazak na novi tier gradnje daje osećaj pravog tehnološkog napretka.

Popravka razrušene kuće funkcioniše kroz poseban alat za popravku (repair hammer). Kada oluja prođe i vidite da su zidovi napukli ili krov oštećen, ne morate sve da rušite i gradite ispočetka. Dovoljno je da priđete oštećenom delu i upotrebite alat, ali pod uslovom da imate potrebne resurse u inventaru. Svaki segment ima svoju “health” vrednost, i dok god nije potpuno uništen, može se obnoviti. Ako je deo konstrukcije nestao, onda ga morate ponovo izraditi i postaviti. Bitno je i to da unutrašnji elementi, radne stanice, peći, kreveti, zavise od kvaliteta skloništa. Ako vam krov prokišnjava, određeni uređaji neće raditi kako treba. To znači da gradnja nije samo estetska stvar, već direktno utiče na gameplay. Stabilna i zatvorena struktura omogućava naprednu proizvodnju, zaštitu od ekstremnih temperatura i sigurniji boravak tokom noći. Još jedan važan detalj je interakcija sa okruženjem. Ako gradite blizu šume, požar se može proširiti. Ako ste na otvorenom prostoru, vetar će imati jači efekat. Lokacija kuće je podjednako važna kao i njen materijal. Pametno postavljanje baze može vam uštedeti mnogo resursa i vremena na popravke. Kako napredujete, gradnja prelazi iz prostog skloništa u ozbiljnu bazu operacija. Počinjete da razmišljate o rasporedu prostorija, skladištenju, organizaciji radnih stanica i efikasnosti kretanja unutar objekta. U Open World modu to može prerasti u pravu malu koloniju, dok u misijama često balansirate između brzine izgradnje i dugoročne sigurnosti.

Ovaj deo ICARUS: Console Edition mi se iskreno najviše svideo. I vidite, totalno je nepotrebno a i nemoguće razvijati svoju kuću, ili bolje rečeno bazu koju napravite u Missions modu, jer tu ne gradite nešto da bi trajalo, već nešto šta će vam samo koristiti za određenu svrhu završavanja određene misije. Ali u Open World, ukoliko volite izazov, ili Outpost modu, ukoliko volite više chill igru, građenje baze je pravo uživanje. Mada, moram priznati, meni je jako više prijao Open World mod, jer mi se sviđao taj pritisak koja igra pravi na igrača u tom trenutku i ta nemilosrdnost prirode u kojoj se nalazite, u aposlutno svakom smislu. I tu mislim i na vremenske nepogode, i na životinje koje obitavaju na ovom divnom, ali jako opasnom svetu. I naravno da je sve lakše kada igrate sa još nekim, a igra dozvoljava do osam igrača u jednoj partiji, mada mi smo imali sreće da budemo dvojica na mapi i planiramo, radimo zajedno, preživljavamo, baš kao da se nalazimo u nekoj totalno neotkrivenoj prirodi gde svaka odluka zavisi od toga da li ćemo videti sutrašnji dan.

Što se tiče grafike i performansi, igra stvarno izgleda odlično Mislim da, makar po mom skromnom mišljenju, dosta bolje od većine igara ovog tipa na konzoli. Najbolje od svega su te vremenske nepogode, mrak u ovoj igri, građevine, tvrđave koje pravite, trenuci kada nešto raste ispred vas, vašom zaslugom. Sve ima taj živi momenat, jer vam igra nameće taj osećaj i nagrađuje kada radite nešto, ali još lepše je videti kada sve šta radite ima direktnu posledicu, tj prednost u ovom svetu i kada se to stvara ispred vas.