Cococucumber, developer koji stoji iza prve Echo Generation igre, konačno na tržište objavljuje i drugi deo ove naučno fantastične avanture. Za sve kojima se retro stil prve igre dopao, verujem da se neće razočarati u isti taj retro šarm ovog nastavka, naravno, u još boljoj verziji.
Echo Generation 2 sastoji se od više priča koje zapravo čine celinu. Bez previše spojlera, radi se o multiverzumu i rešavanju misterioznih okolnosti u kojima će se naši glavni likovi naći. Jack, glavni lik, umesto da sa porodicom uživa u savršenom zalasku sunca, biva smešten u neku novu realnost gde će, da bi zaštitio svoju porodicu i preživeo, morati da se bori protiv horde zombija i reši misteriju, kako je do svega toga uopšte došlo. S druge strane imamo Marie (Sister M), devojčice koja se nalazi u nekakvoj vrsti laboratorije i koja je naderana moćima koje ni sama ne razume, primorana da se bori protiv vojnika i traži svoje prijatelje koji su nestali bez traga. Ili Annata Z, zombi majka u potrazi za svojom bebom, bez sećanja, izgubljenog identiteta usred pustoši. A onda i sušta suprotnost, priča smeštena u cyberpunk gradu gde pratimo Nolivu i Strixa.
Sve ove priče, smeštene u različitim vremenima i dimenzijama, u početku umeju da zadaju pravu glavobolju, bar dok se trudite da shvatite kako, šta, gde. Kako bilo šta ima veze jedno sa drugim? A još i postojanje bogova vanzemaljaca čije motive tek polako otkrivamo kroz priču. Sve je jako ispreplitano i ume da bude malo teško za pratiti, ali što duže igrate, to više sve te priče počinju da imaju smisla i da čine jednu celinu. Dopalo mi se i to što igra ne pokušava da vam odmah servira sve odgovore. Neke stvari ostavlja namerno nejasnim i tera vas da sami povezujete detalje kroz dijaloge, okruženje i male sitnice koje biste lako mogli da propustite ako samo jurite glavnu priču. Taj osećaj misterije i konstantnog propitivanja “šta se ovde zapravo dešava?” održava pažnju mnogo duže nego što sam očekivala.
Svet je zaista fantastično odrađen i koristi kreativnu 3D perspektivu ali u pixel art stilu. Nisam do sada imala prilike da igram slične igre i ovakva kombinacija je bila prilično interesantna. Boje su prelepe i savršeno uklopljene u retro stil igre. Istakla bih i to da svaka priča, odnosno poglavlje, ima neki svoj vajb, svoje boje, svoj soundtrack. Mapa ne postoji i u svakom poglavlju se snalazite kako znate i umete ali pošto mape zapravo nisu nešto velike i nemate baš previše izbora gde da idete, navigacija uopšte nije teška i rekla bih da dodaje šarm igri jer lutanjem imate prilike da otkrijete nove item-e, bedževe, sakupite novac, saznate nešto novo.
Posebno mi se dopalo koliko se vizuelni identitet menja iz jednog poglavlja u drugo. Jedan trenutak lutate kroz puste predele pune zombija i uništenih kuća, a već sledeći završavate u neonima okupanim ulicama cyberpunk grada ili sterilnim laboratorijama koje izgledaju kao da su ispale iz nekog starog sci-fi filma. Igra baš uspeva da svakoj dimenziji da sopstvenu ličnost, pa iako se gameplay loop ne menja drastično, konstantno imate osećaj da istražujete nešto novo.
Glavna zvezda igre, ipak, rekla bih da je i sama mehanika na kojoj je ova igra i bazirana, deck building. Svaki lik ima svoje karte, pa samim tim i svoje unikatne poteze. Te karte mogu biti običan melee napad, ranged napad, single ili AOE napad, debuff, pomoćne karte poput štita ili heal-a, dodatnih napada, pa sve do karata koje nude specijalne efekte poput otrova, burn-a i slično. Karte su dizajnirane i osmišljene da se lepo uklapaju u poglavlje i, naravno, sa likom koji ih koristi, a možete ih naći, kupiti, ili dobiti nakon bitke. U početku će se borbe činiti prilično lakim, ali kako napredujete shvatićete da je zapravo potrebno dobro razmisliti koje karte stavljate u deck i kako ćete ih iskoristiti.
Mislim da mi je za prvu “ozbiljniju” borbu trebalo nekih desetak puta da skontam koje kombinacije karata su najbolje za zadatu situaciju. Ah, i da. Zaboravila sam i da treba da koristim skill poene u skill tree sekciji, jer, bože moj, iz nekog razloga sam mislila da će mi se likovi sami od sebe poboljšati. Tako da, nemojte zaboraviti skill tree! Dobijate ekstra HP, veći štit, bolji damage, bolje sve. A pored toga, pomenuh već bedževe. I oni su vam isto bitni jer ih možete koristiti za dodatne bonuse, kao recimo snažniji napadi.
Ono što mi se posebno svidelo kod deck building sistema jeste to što vas igra tera da eksperimentišete. Vrlo lako možete napraviti grešku i natrpati deck kartama koje pojedinačno deluju moćno, ali zajedno zapravo nemaju nikakvu sinergiju. Tek kada počnete da kombinujete buffove, debuffove i karte koje se međusobno nadopunjuju, borba počinje da bude stvarno zabavna. Nekad je važnije pažljivo tempirati poteze i sačuvati određenu kartu za sledeći talas neprijatelja nego odmah ispucati najjači napad koji imate.
Što se tiče same borbe, radi se o klasičnom turn based sistemu. Imate X broj prilika da iskoristite karte koje vam se nađu iz deck-a koji ste sklopili i onda pokušavate da ih na što pametniji način iskoristite. Neprijatelj vas napada posle svakog završenog poteza i pre njihovog napada imate šansu da iskoristite odbrambenu mehaniku pritiskom F dugmeta, pa na taj način možete “ublažiti” napad koji vam se sprema. Verujte, nekad ni to ne pomaže i treba dobro razmisliti šta i kako odigrati. Posebno kada se borba ne sastoji od samo jednog talasa neprijatelja, već i više njih. Ili onda kada se borite protiv boss-eva koji imaju ogromnu količinu HP-a i vi se pitate kako uopšte pobediti. Naravno, uvek je moguće, samo, treba dosta mozgati.
Boss borbe su mi verovatno bile i najzabavniji deo igre upravo zato što vas teraju da promenite način razmišljanja. Nije dovoljno samo spamovati najjače karte koje imate, već morate pratiti obrasce napada, čuvati resurse i nekad čak igrati mnogo defanzivnije nego što biste želeli. Bilo je trenutaka kada sam bila u fazonu “okej, ovo je nemoguće”, samo da bih posle nekoliko pokušaja konačno pronašla pravu kombinaciju karata i pobedila. Taj osećaj zadovoljstva kada vam konačno uspe nešto što vas je prethodno uništavalo deset puta je baš dobro pogođen.
Mislim da je takav sistem savršen za ovakvu vrstu igre koja se ne fokusira previše na movement mehanike igre ili na specijalne efekte iste. Plašila sam se da će borbe biti dosadne i monotone, ali baš sam se prevarila. Čak je nekad bilo i strašno frustrirajuće ali uopšte ne u negativnom smislu, već zapravo uzbudljivo. U koliko poteza mogu pobediti onog lika ili koliko karata da upotrebim sledeći put? Ili možda malo bolje da pripazim i ne spržim samu sebe dok pokušavam da uništim neprijatelja.
Još jednu stvar koju ćete naći jesu već pomenuti item-i. I njih možete naći po mapi ali ih možete i dobiti. Uglavnom služe za otključavanje novih oblasti, korišćenje određenih stvari. Tu su i mini dijalozi sa NPC-evima koji vam pomažu da upotpunite priču, ili mini lore dump-ovi kroz slike, predmete i slično. Dopalo mi se što igra ne zatrpava igrača ogromnim količinama teksta, već većinu sveta i njegove istorije otkriva kroz male detalje. Nekad će to biti napušten stan, čudan eksperiment u laboratoriji ili samo kratka poruka ostavljena na računaru. Takve sitnice možda nisu neophodne za razumevanje glavne priče, ali dosta doprinose atmosferi.
Moram da pohvalim i soundtrack koji neverovatno dobro prati svako poglavlje. Muzika ume da bude opuštajuća tokom istraživanja, ali i dovoljno napeta tokom težih borbi. Posebno u cyberpunk segmentima gde synth tonovi i neon atmosfera zajedno stvaraju osećaj kao da ste u potpuno drugoj igri. Sve to dodatno doprinosi utisku da svaka dimenzija ima sopstveni identitet i energiju.
Sve u svemu, čini se da je ovaj drugi deo Echo Generation igre prilično solidno poboljšanje u odnosu na prethodnu igru. Verujem da će ljubitelji turn based RPG avantura biti prilično zadovoljni samim sistemom borbe, količinom likova i karata koje se mogu igrati. Međutim, ako vam je ipak bitno da imate veliku mapu u RPG igrama ili vam je smor da bitke vodite na turn based način, najbolje je da ne očekujete previše i da imate u vidu da možda za vas to neće biti “to”.
Zahvaljujemo se Cococucumber na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Echo Generation 2 (PC)
Rekla bih da ipak treba imati bar neku malu količinu ljubavi prema ovakvim vrstama igara da bi se u njima istinski uživalo. Ono što je za mene na kraju bilo uzbudljivo, neće biti svačiji cup of tea. Ipak, mišljenja sam da vredi pokušati i da se nikad ne zna, možda će vam upravo ovaj naslov biti gateway u takav tip igara, posebno kada se u obzir uzmu sam dizajn igre, interesantan narativ i specijalni efekti u jarkim bojama. A ako ste već voleli prvi Echo Generation, nastavak deluje kao prirodna evolucija svega što je original pokušavao da postigne – samo sa više samopouzdanja, više sadržaja i mnogo zanimljivijim sistemima.
