Kada je tokom 2025. godine najavljena nova serija Zvaćeš se Varvara, za oko su mi zapali autori serije. Kao režiser čitave prve sezone potpisan je Dejan Zečević, a scenario je napisao Miloš Radović. Usaglasićete se, oboje su zvučna imena i ostavili su dubok trag sa svojim pređašnjim radom.
Iako je prošla godina bila poprilično plodonosna sa šarenolikim serijskim premijerama krajem godine, ipak su producentske kuće TS Media i Zillion Film koje su u ko-produkciji napravili Varvaru, odlučili da premoste premijeru početkom 2026. godine.
I čini mi se da je to bio pametan potez, jer uvek na početku same godine, naše serije retko imaju premijere, praznici su u toku, i programske šeme na televizijskim kanalima su bogatije za premijere filmova iz prethodne godine.
Ujedno zbog novog modela bindžovanja serija koje su i naše produkcijske kuće preuzele od striming giganta Netflixa, čeka se da naša publika, sama raščisti svoje gledalačke liste i da mirno uplovi u novi serijal koji je vazda obećavao sa trejlerom. Da će serija biti nešto drugačije od ustaljene ponude na koju smo se naviknuli. A pomogao je i sam naziv, iako rogobatan. Kako da vas ne privuče zvučnost imena Varvara?
Sinopsis za seriju je svakako zagolicao maštu: “Zvaćeš se Varvara, prati priču o ljudima u potrazi za srećom u savremenom svetu.” Ovo je opšte mesto, gde se olako možete preveslati u scenariju i napraviti najpopulističkiji naslov, ili zapravo cerebralnije iskustvo koje će probuditi uspavanu publiku željnu kvaliteta. Iskreno, plašio sam se da će serija ići linijom manjeg otpora, i napraviti nešto što se lako gleda dok možete da skrenete pogled sa ekrana, zbog raznih drugih smetnji sa kojima se borimo u svakodnevnici.
Drago mi je što Zvaćeš se Varvara, zahteva punu pažnju gledalaca, to je serija koja se ne gleda usput dok radite nešto, ili nemate punu koncentraciju. Njena tematska slojevitost i prikaz mnoštva likova mogli su lako da se raspadnu u paramparčad, ali upravo tu čini veliki iskorak, i uspeva da izbegne kletvu domaćih serija, gde sve to preraste u papazjaniju.
O čemu je onda zapravo serija? Unutar nje pratimo veliki broj likova, i naša glavna heroina je Varvara (Anita Ognjanović) koja živi u samostanu sa sestrama i koja pokušava da zaboravi svoju ne tako daleku i burnu prošlost i nađe spas u Bogu. Istovremeno vidimo da mlada devojka, Mina Terzić (Una Lučić) luta autoputem i traži smisao u svojem povratku u rodni kraj u Srbiji.
U Beogradu, bračni par Vladimir (Andrija Kuzmanović) i Sanja (Katarina Marković) su supružnici čiji je brak pred samim krajem, ali istovremeno se bore za život njihovog desetogodišnjeg sina, Filipa. (Vasilije Milić)
Mladić koji se zove Isidor (Čubrilo Čupić) pokušava da nađe sigurno mesto od ljudi koji ga jure i žele da ga ubiju. U čitavu tu priču umešan je i vidar, Doktor Sava (Nikola Pejaković) koji će na misteriozan način doći u kontakt sa većinom pomenutih likova.
Iako je ovo glavno jezgro likova koji se pojavljuju u seriji i čije ćemo sudbine i putanje pratiti, u sporednim, ali ponovo ništa manje bitnijim ulogama se pojavljuju: Danica Ristovski kao Mati Efimija, Ljubiša Milišić kao Čika Slavko, Mina Mićović kao Senka, Vučić Perović kao Marko, Zoran Cvijanović kao Mita, Branka Šelić kao Simka, Branko Janković kao Jusa, i mnogi drugi čije će prisustvo oživeti, ovu živahnu i netipičnu priču.
Osvrnuo bih se odmah na mlade glumačke nade. Anita Ognjanović u ulozi Varvare, donosi jedan od najuverljivijih i najtežih zamislivih performansa. Njen lik je prošao kroz specifičnu vrstu pakla, i dobro nam dočarava njeno psihološko stanje, i prikaz jedne mlade devojke iz malog mesta i kako bi se ona nosila sa tim problemom. Njen tik, koji se povremeno pojavi, a može lako da se promaši, i skoro pa detinjasta nevinost na sve opasnosti koje se budu ukazivale tokom njenog dugačkog putovanja, izgradiće jako dopadljivog i autentičnog lika.
Sa druge strane novčića, jeste Una Lučić u ulozi Mine Terzić. Ako je Varvara proživela najveće muke, mi ovde dobijamo uvid o devojci iz manjeg mesta, koja je uspela da se probije preko i da upiše studije u Francuskoj. Nešto ju je privuklo da se vrati nazad u svoj dom. Njen lik je jako dopadljiv, jer nosi veliku količinu autentične empatije koju širi na sve ljude oko sebe. A u kasnijim epizodama, i ona dobija zapravo neke od najtežih scena, koje pokazuju da Una Lučić, ima glumački raspon i da se ne plaši da uđe u koštac sa ulogama u kojima prolazi kroz trnje i bukvalni pakao.
Prisutan je i Čubrilo Čupić, u ulozi misterioznog Isidora. Iako njegov lik zapravo i najmanje priča, morao je da se oslanja na prodornost svojih očiju i izraza lica koji govore mnogo više od rečenica koje zapravo ima za ovih dvanaest epizoda. Lepo je videti nove generacije glumaca koji su zaista dobili scenario i uloge koje od njih traže da se dokažu, i verujem da će im ova serija otvoriti mnoge nove mogućnosti i vrata i da bi ih svakako trebalo shvatiti ozbiljnije. I kao nove glumačke nade koje će obeležiti nadolazeće decenije.
Andrija Kuzmanović je dobio najpasivniju ulogu unutar serije, ali istovremeno i među najtragičnijima. Dopada mi se kako zapravo malo toga ima da kaže, i zapravo koliki je teret na bremenima Vladimira, u ulozi oca i glave porodice. Sa druge strane njegovu ženu Sanju, igra Katarina Marković. Iako je dotična glumica najviše imala uloga u komedijima, koje su imale narodski tip humora. Čini mi se da će ovo biti uloga koja će joj obeležiti karijeru kao najozbiljnija. Sanja je intrigantan lik, žena koja je rascepljena između urušavanja braka i pokušaja da spasi život svojem sinu Filipu i da u svemu tome nađe sklad i sreću.
Nisam siguran koliko je pojavljivanje Doktora Save bilo zapravo i bitno za čitavu priču, ali Nikola Pejaković pokazuje emotivnog vidara, koji gradi prijateljstvo sa mladim Filipom. Falilo je da se još nešto ovom karakteru dodeli da uradi tokom serijala. Deluje kao figura koja simbolizuje neku višu silu, ali mnogo toga ostaje nedorečeno. Šteta je što se nije dublje zaigralo s tim potencijalom, više je poslužio kao mamac za nagađanja i skretanje pažnje sa drugih tokova radnje.
Čika Slavko, kog glumi Ljubiša Milišić, ima neverovatno prisustvo koje se šalta između dobronamernog komšije i zla, koje se lako može ukazati čak ispred nas, ali se krije iza svoje jagnjeće maske. Ide u prilog Milišiću, što će sigurno uneti noćne more novijim generacijama, ali ne bih voleo da ga posle ove uloge ukalupe da igra stereotipne likove takvog tipa.
Danica Ristovski kao Mati Efimija krade u par epizoda u nekim krucijalnim scenama momente drugim likovima. Vidimo da je to žena koja se odlučila za poziv Bogu, i koja je svesno izabrala duhovni put i koja iza sebe nosi težinu iskustva i patnje. Kod nje nema prostora za banalnost, laž i slabost, i upravo to joj daje posebnu snagu i uverljivost.
Glumica Mina Minićić najbolje sija u drugom segmentu svoje priče koja više vuče na romantične drame, a u tome joj pomaže Vučić Perović. Zoran Cvijanović i Branka Šelić dele zajedničke scene u kojima vidimo dvoje supružnika. Ne mogu da se otmem utisku, da su svi ti gore pomenuti likovi, imali više prostora, dobili bi mnogo interesantnije performanse i bili bi pamtljiviji.
Jedna stvar je sigurna, iz scenarija Miloša Radovića, nazire se jasna autorska crta i namera, da pomenute priče o potrazi za ličnom srećom i izlasku iz životnih ćorsokaka svih likova. I to se više pripoveda simboličkim slikama nego rečima. Takav pristup je osvežavajući u kontekstu domaće televizijske produkcije, koja često potcenjuje publiku i insistira na eksplicitnom objašnjavanju kroz ekspoziciju. Iako nisu svi simbolički prikazi efektivni, ovo je iskorak u dobrom pravcu.
Ali ipak, ako nemaš dobre dijaloge sa kojima ćeš graditi srž likova, šta si onda učinio? Ovde imamo spoj dobrih starih psovki, kojih ima poprilično i baš su u mnogim instancama sočno izrečene. Čak i kada su situacije u kojima su korišćene problematične. A onda pak, dobijamo rečenice koje ulivaju normalnost, empatiju i toplinu. Zdrav i normalan pogled na svet, i kada se uz sve to pomešaju sitni omaži njegovom ocu, Dušanu Radoviću, sa korišćenjem dečijih pesama.
Zaista ćete imati osećaj kao da su dva različita čoveka radila na scenariju. Iz priloženog izbija, potreba da se uradi nešto drugačije i van ustaljenog kalupa na koji smo kao publika navikli, ali i dalje vodi pežorativni deo. Ne kažem, dobro postavljena psovka može da vas dogura daleko, ali kada se oslanjamo previše na njih, brzo počne da zamara.
Ono po čemu je scenario Varvare interesantan, jeste kako zadire u sve moderne probleme našeg društva. Čuvari iz zatvora koji ne haju za zatvoreničke živote, ili prikaz fabrike koju drži inostrana kompanija iz Kine gde su svi radnici u strahu da li će sutra imati poslove. Ili skretanje pogleda čitave jedne malene zajednice na veliki problem koji se konstantno gura pod tepih jer će izgubiti sve što imaju. Želja da se sa prljavim delima stigne brzo do finansijske sigurnosti, i mnoštvo drugih primera vas čekaju da se suočite sa njima. Sve ređe dobijamo serije u kojima se prikazuju detalji takvog tipa iz svakodnevnog života moderne Srbije.
Serija inače izgleda božanstveno, i direktor fotografije Dušan Joksimović uspeo je da isporuči zaista “nesvakidašnja” rešenja unutar televizijske produkcije. I boje su neverovatne, od jarkih toplih, do neonski osvetljenih crvenih i tamnih boja koje nam tačno signaliziraju u kakvom su stanju razni likovi. I kroz pametno blokiranje daje nam naznake u kakvim se pozicijima nalaze likovi, i umesto da budu statične kao što to umeju, imaju dosta emotivne dinamičnosti.
Ipak, serija najviše briljira u načinu na koji ukršta žanrove sa lakoćom. Ovo nije samo još jedna serija koja prati ravnu liniju, ovde svaki lik nosi sopstveni tonalitet i žanr: od socijalne drame i romanse do horora, akcije i povremene komedije. Tanka je linija između haosa, ali zahvaljujući preciznoj montaži Nenada Pirnata, epizode imaju stabilan ritam.
Režija Dejana Zečevića dodatno učvršćuje taj utisak. Serijal podseća na vreme kada su epizode trajale 50 do 60 minuta, ali su bile dramaturški zategnute i fokusirane na razvoj likova i pripovedanja kompleksnih narativa. Zečevićev pređašnji rad, koji je vredno gradio kako na filmu, a tako i na televiziji se zapravo isplatio unutar ove serije. I bio je pravi čovek da prenese kompleksni tip žanrovske mućkalice.
Pohvalio bih i kostimografiju i rad praktičnih efekata. tačnije maskera. Sve je to bogato i uverljivo, neki detalji su toliko realistični da sam žmirkao na potresne scene, a i to da spomenem, ako ste škakljivi, znajte da će biti svašta prikazano. Muzika je recimo dobro osmišljena i ukomponovana kroz čitav serijal, iako na odjavnoj špici nisu potpisani muzičari, stoji samo naslov nepoznatog entiteta: Audio Network Rights LTD.
*asterisk simbol u naslovu ovog teksta nije se sasvim slučajno tu pronašao. Pri zadnje četiri epizode, počnu da se pojavljuju razne naprsline, kako u karakterizaciji raznih likova, i u raznim sitnim pričama koje su samo na neprirodan način skrajnute i zaboravljene. Imam teoriju da je serija zapravo trebala da ima deset epizoda od početka kako je i najavljivano, ali da li su onda zbog popularnosti, ili ideje da ako ne bude mogućnost da ostave otvoren kraj i urade drugu sezonu. U kratkom roku snimili dodatne epizode i iz devete i desete umešali neke nove elemente i tako produžili seriju na neprirodan način i time je razvodnjili.
Žao mi je što je dovelo do toga, jer svaki vikend proveden sa likovima Varvare, Mine i Isidora, su ulivali nadu da ćemo posle dugo vremena dobiti jednu punokrvnu odlično osmišljenu seriju koja će uspeti da pomeri standarde naše televizije. I dalje ne osporavam da sam uživao u upoznavanju likova, i da mi je bio gušt da gledam kako se njihovi putevi i sudbine odvijaju poput klupka i da mi je mnogo stalo do istih. Više bih cenio otvoren i nedorečen kraj, makar on bio i najcrnji. Nego blagi završetak koji naznačava potencijalni srećni završetak za njihove duge odiseje.
