Ove godine se navršava 49. godina od odlaska najveće američke zvezde, Elvisa Preslija. Stoga ni ne čudi, da posle Baz Lurmanovog upliva u biografski film o životu ovog pevača, glumca, i pop ikone, i dalje je postojao poriv da se bavi ovom ikonom. Siguran sam da je veliki uspeh istoimenog igranog filma sa Ostinom Batlerom u glavnoj ulozi, doprineo da se čitav Elvisov katalog ponovo osveži i da se nađe na najprodavanijim listama širom sveta kako u digitalnom, tako i u fizičkom formatu, jer nas je sačekala gomila novih vinilnih remasterizovanih reizdanja i boksetova.
Režiser Baz Lurman je dobio nesvakidašnju priliku od studija Warner Bros, na konto uspeha igranog filma, da istraži njihove arhive koje su se nalazile u napuštenom bunkeru u kojem se nalazilo dosta neobjavljenog materijala iz privatne arhive počivšeg pevača, i sa kultne rezidencije unutar hotela International. U kojem je Kralj, nastupao u periodu od1969. do 1976. godine. Održavši rekordnih 636 nastupa, i gde je bilo prisutno do 2000 ljudi unutar publike i svaki nastup je bio rasprodat. I da stvar bude još jača, nekada je čak radio i po tri nastupa dnevno. Zamislite za današnje standarde, kako bi to delovalo za bilo kojeg izvođača, da ima toliko energije u sebi da izvodi dugačke nastupe i to u jednom danu u sukcesivnom nizu. Graniči se na nivou ploda mašte.
Iz inicijalnih intervjua se stavilo do znanja da ovo neće biti samo još jedan običan dokumentarni i muzički film, i zaista moram da potvrdim tu činjenicu da se radi o jednom jako specifičnom filmu koji ruši formu, i stvara nešto sasvim novo i nesvakidašnje.
Baz Lurman i njegov montažer Džonatan Redmond (rade zajedno još iz doba Mulin Ruž filma, ali ipak je najjača saradnja ostvarena na Velikom Getsbiju, The Get Down i Elvisu) sa velikom ekipom koja je radila ponajviše na restauraciji raznih snimaka i sređivanju zvuka, dostigli su nešto što zapravo deluje nemoguće, a to jeste da ožive mitsku rok zvezdu i da nam daju iz prve ruke uvid, zašto je on plenio i fascinirao ljude širom planete sa svojim likom, i ponajviše muzikom.
Čak i da niste veliki poklonik dotičnog, ili da znate par hitova, ovaj kaleidoskop audio intervjua i raznih snimaka koji se maltene kroz neverovatnu montažu pretapaju u skoro pa snovito stanje, i zaista potvđuju kroz neverovatna idejna rešenja u montaži, gde vi ni ne osetite tranzicije između scena sa probi, pa prelazak u koncertni nastup i jednostavno će Kraljeva pojava na IMAX platnu, sa neverovatnim ozvučenjem da vas bacI u stanje transa.
Sigurno bi mnogi očekivali standardan, hronološki dokumentarac o jednom od najplodonosnijih perioda iz života Elvisa. Međutim, film nudi više od pukog biografskog pregleda. Korišćenjem 8-milimetarskih kućnih snimaka iz njegovih skromnih početaka, kao i materijala sa priprema za koncerte u Las Vegasu, dobijamo jedan intiman portret.
Ovi arhivski snimci, ga približavaju najbolje kao neverovatnog izvođača i zvezdu, pa tek onda kao opuštenog, duhovitog i čovečnog. Posebno dolazi do izražaja njegova sposobnost da suvereno prelazi iz pop pesmi, u gospel pevanje, čime je demonstrirao raspon i kontrolu glasa koji su nadilazili puku scensku ekstravaganciju sa pokretima koje bi i Mik Džeger voleo da je imao, sve je to šlagvort na tortici. Upravo u tom spoju privatnog i scenskog, spontanosti i perfekcionizma, dokumentarac pronalazi svoju najveću vrednost.
Iako iz ove vizure, sa svim tim silnim kičastim i šarenim kostimima, deluje kao džinovski ljudski paun. Za veliko čudo, dokumenatarac to ne koristi da ga karikira, već tretira to kao deo njegovog imidža izvođača. Takav pristup ostavlja gledaocima prostor da sam proceni koliko je ta estetika funkcionisala uživo, a sudeći po reakcijama tadašnje publike, radila je posao! Sve ipak leži na neverovatnoj količini harizme kojom je Elvis Prisli zračio, i gde je hipnotisao neverovatnim pokretima na bini i bogatim glasom, podjednako žene i muškarce.
Kada se uklone elementi neverovatne pop ikone, na momente dobijamo pravog Elvisa, koji kroz jedan intervju koji je isprekidan u poglavlja tokom filma, govori opušteno o mnoštvu tema. Vidimo da je imao veliku želju da nastupa van Amerike, ali to nikada nije doživeo. Ujedno je pokušao da se dokaže i kao glumac, ali su mu uglavnom davali scenarije koji nisu davali prostora da taj talenat zasija.
Dobijamo i uvid da je bio talentovan za improvizaciju tokom nastupa, i da je imao jako dobar odnos sa svojim bendom, od šegačenja posle i pre svakog nastupa, do toga da je zaista imao hrabrosti da odabere neke pesme koje nije svirao godinama, a i da obradi druge izvođače. Šteta je što samo na momente dobijamo tamniju stranu Elvisa kao čoveka. U jednoj instanci se breca i “šali” sa jednom od pevačica koja pretrne od straha i sve završi sa smehom. Ovako ispada samo čist pogled na jednu ličnost i njenu veliku karijeru.
Siguran sam da najteži deo posla bio da se restauriše sam zvuk intervjua, i zvukovi pesama sa proba i živih snimaka. I da kroz montažu to sve dobije neverovatnu formu u kojoj sve funkcioniše, i daje jasnu sliku o Elvisu, kao izvođača na prvom mestu, a tek onda čoveka od krvi i mesa.
Sa te strane film se izdvaja i nema takmaca trenutno, nije ni čudo što su zatražili pomoć od Pitera Džeksona koji je i sam već imao uplive u dokumentarne filmove sa starim arhivskim snimcima koji su morali da budu doterani za današnje bioskopsko iskustvo. I verujte mi na reč, IMAX, je jedini pravi način da ga pogledate, jer ćete osetiti svaki instrument i kao da ste ispred te goleme bine dok vas Elvis zabavlja, kako sa neverovatnim plesnim potezima, i šaljivim i iskrenim momentima između pesama i to će zacementirati njegovu poziciju zašto je bio smatran za jednu od najvećih svetskih zvezda na planeti.
