Iako deluje da žanr krimića sa humorom nije nešto što bi sam Aronofski (Darren Aronofsky) ikada režirao, pogotovo kada se uzmu njegove tendecije i interesovanja, da unutar svojih filmova pripoveda o likovima koji prolaze kroz razne vrste trauma i katarze.
Uhvaćen na delu ispada solidan letnji film, koji donosi mlade i aktuelne glumce u centar, Ostin Batler (Austin Butler) je u ulozi našeg heroja Henka, bivšeg sportiste i barmena sa traumom koja ga tera da sve to zaboravi kroz piće.
Tu je i retka pozitivna pojava u njegovom životu, Ivon (Zoë Kravitz) koja je i medicinska sestra. Ono što je primetno na prvu loptu, iako su njih dvoje trenutno među popularnijim glumcima i imaju mnoštvo pratilaca na svojim mrežama, Aronofski i njegov scenarista Čarli Hjuston (Charlie Huston) su uspeli da od njih dvoje načine realističan par, gde se pre svega oseća dobra stara filmska hemija.
Žalosno mi je samo što nisu imali veću minutažu tokom filma, ali svaka njihova scena je prepuna uverljivog poigravanja i erotskih obaveza između dvoje mladih ljudi koji samo žele da žive skladan život.
Naravno, sama romansa ne bi bila zanimljiva po sebi, pa film unosi dosta klasičnih petparačkih elemenata i crnog humora. Film je inače nastao po istoimenom romanu, Caught Stealing.
Ono što će svima zasigurno zapasti za oko jeste godina dešavanja, 1998. Amerika pre rušenja Kula bliznakinja, pre silne džentrifikacije koja je razorila male kvartove i izgradila opasne nebodere i pre velikog kraha na berzi i ekonomske krize. Jednostavnija vremena.
Kameramen Metju Libatik (Matthew Libatique) je učestali saradnik Aronofskog, i kada imaš dobitnu kombinaciju promućurnog režisera i snimatelja koji ima odlično oko i isporučuje zaista bogate i ponekada prelepe pejzaže ulica i nebodera Nju Jorka koji više ne postoje.
Verujem da je bilo teško rekreirati scenografiju i lokacije. Koristili su donekle reference iz prethodnih filmova poput Requiem For A Dream i PI, putem digitalnih efekata, koji su zahvatali iste te uličice i ćoškove po kojima nas vode. A prisutan je i montažer Endru Vajsblum (Andrew Weisblum) koji je dodatni začin da nas ovaj film konstantno podseća da glavni lik prolazi kroz najveći pakao u svojem životu, i onda mi kao gledaoci osetimo to sve isto, pomnoženo puta deset.
Moram priznati da ko god se bavio enterijerom je uspešno i uverljivo preneo život u tim malim kvartovima koji su krasili većinu grada. Neke stvari sam i prepoznao, uglavnom postavljene unutar domova svih likova, i koje smo imali i kod nas tokom devedesetih. Verovatno je najčudnije iz sadašnje perspektive što vidimo dosta predmeta i tehnologije, koja nam iz naše vizure deluje predaleko i anahrono.
Osvrnuo bih se i na sporedne likove, kakav bi to film i priča o Nju Jorku bii, da nemate par ruskih kriminalaca (Yuri Kolokolnikov kao Aleksei, i njegov “partner” Nikita Kukushkin kao Pavel “Mikrob”) i njihov gazda Kolorado (Bad Bunny) i dva brata, jevrejska surova mafijaša Lipu (Liev Schreiber) i Šmulija Drakera (Vincent D’Onofrio) i detektivka Eliza Roman (Regina King) i svima njima je zajedničko što jure Henka. Lako bi neko mogao da spomene da svi ovi likovi deluju kao da ih je napisala lajt verzija Tarantina, ali pre nego što bilo ko baci taj kamen, uspeli su svakom ponasob da daju dovoljno scena u kojima ostaju upamtljivi. A i svi dele nešto zajedničko, a to ćete saznati kada pogledate film.
Zanimljivo je da situacije i obrti, u kojima se Henkova trajektorija života nađe samo zbog čuvanja Bada komšijske mačke (mačka je MVP filma!), izazivaju momente koje biste i sami mogli da proživite. I kroz čitav film Batler odlično oscilira između čoveka koji je pred pucanjem od svojih trauma i konstantnog izliva nasilja, koje se ne koristi za humor, već nas podseća da život ume da bude težak. Čini mi se da je ovo jedan film bliže tome da bude shvaćen kao ozbiljniji glumac, a ne kao neko ko se samo pojavljuje u filmovima koji bi trebalo da osvoje nagrade.
Generalni problem koji imam sa Uhvaćen na delu, jeste sam tonalitet. Postoji neujednačenost između toga što se ozbiljno lati jednog stila pripovedanja, i sve to ubrzo razbije sa petparačkim krimi momentima i na kraju dovrši sa crnim humorom.
I što se dublje upustite u Henkov život i putanju, više ćete biti uz njega. Iako u trećem činu tempo ide 200 na sat, gde se oseti da je moglo i nešto da se krati i glavni lik ne prolazi kroz najbolju transformaciju i to samo zbog jednog stereotipa kojem se nisam nadao kod Aronofskog. Taj se koristi iz davnih vremena i koji su smanjili krajem devesetih, ali igra se na najjeftiniju kartu da bi lik imao napredak.
Više bih cenio da su izbegli tako nešto i našli drugačiji način da se glavni lik probudi. I da se ostalo pri tom “ozbiljnom” stilu, i skraćivanje filma bi pomoglo. Jer iako se sve brzo dešava, verujem da bi bio daleko kompaktniji u devedeset ili čak 100 minuta.
Sam OST koji sadrži pesme iz devedesetih je neka vrsta best of-a te decenije kada je muzika značila nešto, prepoznaćete sve od David Bowie feat Trent Reznor – I’m afraid of Americans, Portishead – Wandering Star, Smash Mouth – Walkin’ On The Sun i mnogi drugi ima da vas prebace u to razdoblje.
A muziku specifično za film su radili britanski bend Idles koji su poslednjih godina postali prava koncertna atrakcija i koju smo videli pre neku godinu na Exitu. Iako su i te numere dobre jer su većinski instrumentalne i pojačavaju tenziju u određenim scenama. Voleo bih da nismo imali takvu vrstu muzičke manipulacije koja nam nameće da to osećamo zbog muzike, jer su i performansi od strane glumaca dovoljno dobri sami po sebi.
U scenariju se oseća DNK starih trilera sa kraja osamdesetih i sredine devedesetih. Svi sastojci su tu, tenzija, neizvesna sudbina glavnog lika, odlično režirana akcija, fizički i verbalni humor, kao i dobro odabrani glumci i glumice. Čak je i režija za letnji bioskopski hit iznad proseka. Aronofski se vidno zabavljao praveći ga, ali da je išao do kraja i ispričao na svoj specifičan način, verovatno bi imali budući klasik.
Gledajte ako volite likove koji se nađu u nebranom grožđu, i ako se ne bojite sirovog nasilja. Siguran sam da na ponovno gledanje možete i sami doneti neke interesantne zaključke o razlici u vremenima u kojima živimo i u kojima smo živeli. Ako pređete preko nedostataka koje sam spomenuo, moći ćete da se zabavite i pogledate film koji nije franšiza koju muzu 50. godina.
