WARRIORS: Abyss – Recenzija – Nije baš Dynasty, ali jeste haos

Znaš ono kad misliš da znaš šta te čeka jer si čuo ime? Ja sam bukvalno mislio da je WARRIORS: Abyss još jedna varijacija onih klasičnih Koei Tecmo “Warriors” igara gde mlatiš hiljade protivnika dok ti ruka ne otpadne. Samo naravno u izometrijskom obliku, kao ajde možda su promenili perspektivu malo, čisto da pomešaju karte i zbune igrače. Ali onda sam upalio igru na Switch 2 i vrlo brzo skontao, ovo nema veze s tim. Ovo je potpuno drugačija igra.

WARRIORS: Abyss je roguelike koja u osnovi možda ima malo sličnosti sa ostalim Warriors igrama, recimo činjenica da uvek imate brdo neprijatelja ispred vas, ali ipak ovo je drugačija igra, drugačija roguelite igra. I to poprilično i totalno neočekivano ozbiljna roguelite interpretacija popularne franšize. Svaki neprijatelj može da vas spusti na zemlju za tili čas ako niste pažljivi. Svaka borba traži da budete budni, da planirate, da birate prave poteze i da znate kad da povučete ručnu. Ja sam krenuo s idejom da ću opušteno razvaljivati gomile i vrlo brzo dobio šamar od prvog bossa koji me je ekspresno vratio na start. I onda sam shvatio, aha, ime ume da zavara, ovo je stvarno nešto totalno drugačije.

Igra vas baca u proceduralno generisane mape podeljene u zone i runde. Svaki run je drugačiji. Imate četiri mape. jednom runu, sa osam proceduralno generisanih soba i tako u krug. Krećete sa jednim istorijskim ratnikom, a ima ih preko sto koje možete da otključate, i polako gradite svoj build kroz formacije, embleme i dodatne moći. I da, ovde nije poenta da zapamtite samo jedan set veština i spamujete ih, nego da stalno prilagođavate svoj stil borbe onome što vam igra baca pod noge. Sada šta su formacije sigurno se pitate. Pa praktično sinergija vašeg tima koji će vam dozvoljavati razne napade i mogućnosti u toku borbe. Jer jeste da vodite jednog heroja, ali to ne znači da ste uvek sami.

Što se heroja tiče, spisak je stvarno impozantan. Od klasičnih figura iz kineske istorije kao što su Lu Bu, Liu Bei, Zhao Yun i Sun Ce, pa sve do japanskih legendi kao što su Nobunaga Oda i Yukimura Sanada. Svaki heroj ima svoje posebne napade, stil borbe i pasivne bonuse koji mogu skroz da promene način na koji prilazite borbi. Neki su brzi i fokusirani na crowd control, dok su drugi spori, ali opasni u duelima protiv bossova. Ono što mi se posebno dopalo jeste što možete da kombinujete više heroja u jednoj borbi preko summon sistema, pa cela stvar dobija dodatnu dubinu. Pravi mali istorijski crossover koji je, ruku na srce, mnogo kul. Druga stvar koja mi se jako svidela je to što vi u osnovi nemate pravi kraj, ili bolje rečeno, kada uspešno završite jedan run, onda faktični ništa niste postigli, jer je “zlo i dalje tu”. Tako da vas igra tera da je pređete sa sledećim herojem, pa onda još jednim, pa još jednim. S obzirom da ovde ima preko 100 heroja i da je ne tako davno ubačen Ryu Hayabusa iz Ninja Gaiden serijala sa ostalom družinom, sumnjam da ću uskoro videti kraj, jer ću neko vreme sigurno igrati samo sa njim. Možda i kraj ne postoji, nego samo tera igrače da igraju iznova i iznova kako bi što više vremena proveli u igri. Mislim realno, još nisam stigao ni da pređem igru sa 20tak heroja, a za 100 će trebati vremena, uzevši u obzir da jedan “run” traje oko sat vremena… uspešni run.

Svaka formacija, svaki izbor bonusa, sve ima posledice. I nema ovde spamovanja tastera, iako kada bi pogledali neki gameplay snimak, deluje da igrač samo to radi. Aako uđete u bitku na slepo, protivnici vas razvale. Boss borbe su posebno teške. Svi imaju svoje faze, svoje slabosti, i ono što mi je bilo posebno kul, svaki put kad poginete, znate tačno zašto ste poginuli. Možda ste bili nestrpljivi, možda niste birali prave bonuse, možda niste dizajnirali dobru formaciju. Ali nikad nije bilo “jeftino”. Još jedna stvar koja mi je legla jeste sistem emblema i nadogradnji. Na svakom runu birate koje bonuse i specijalne moći ćete nositi, neki vam povećavaju štetu, drugi vam daju dodatne summon poteze, treći poboljšavaju healing. Ali naravno, ne možete sve odjednom, pa morate stalno da razmišljate i da pravite kompromis. Svi ti sistemi su povezani, pa svaki put imate utisak da igrate nešto novo, a ne da vrtite isti build iznova i iznova.

Iako se na prvu loptu sve može činiti kao još jedan “Vampire Survivors” klon, Abyss je mnogo sporija, čak i pored milion neprijatelja na ekranu, i taktičnija igra. Napadi nisu automatski. Morate da ciljate, da se branite, da koristite summon sistem koji vam omogućava da pozivate druge ratnike u bitku. I sve to funkcioniše iznenađujuće glatko, čak i na Switch 2 u handheld modu. Vizuelno je igra, pa minimalistička. Proceduralne mape umeju da deluju monotono. Paleta boja je uglavnom siva, smeđa, taman koliko treba da vas drži u tom “beznadežnom” raspoloženju. Ali svetlosni efekti i animacije napada su dovoljno upečatljivi da vizuelno ne smara. Soundtrack je solidan, pogotovo kad krene ozbiljna akcija, mada ništa što bih slušao van igre.

Ono što mi je posebno leglo jeste ta stalna napetost. Nema ovde šetnje kroz park. Svaka odluka, svaka ruta, svaka borba ima težinu. I sve je povezano kroz taj roguelike loop koji te tera da igraš još jedan run, pa još jedan… pa shvatiš da si tri sata kasnije i dalje u igri. Performanse na Switch 2 su mi bile sasvim okej. Sve radi stabilno, učitavanja su brza, a igra izgleda lepo na Switch 2 ekranu. Nije spektakl, ali je čisto i funkcionalno. Nije bilo padova frameratea ni nekih većih tehničkih problema, što je plus za ovakav tip naslova. Mislim kako bi i bilo kada je igra lockovana na 30 i na Switch 2 konzoli, što je veliki žal, i nadam se da će Koei Tecmo patchovati igru i ponuditi 60fps gameplay, jer konzola može ovo lagano da gura. Sa druge strane, igrao sam je i na Nintendo Switch OLED modelu i moram da kažem da su boje ovde jako lepše, pogotovo kada se na ekranu dešava vatromet, kada se mešaju boje i napadi i sve pršti na sve strane.

E sad, ima par stvari koje mi nisu legle. Tutorial je slab. Ako ste novi u roguelike igrama, vrlo lako može da vas zbuni količina sistema i nedostatak jasnog objašnjenja. Kamera ume da poludi u haotičnijim borbama, i da, boss borbe ponekad znaju da odu u “spongy” fazon gde protivnik ima više HP nego što bi realno trebalo. Ali opet, sve je to deo izazova. Ustvari, svaka boss borba se nekako svodi na isto. Svaki boss će vam “najaviti” kakav će napad napraviti, a vi treba da mu uništite prvo neku vrstu štita kako bi ga stvarno načeli, i tako u krug dok ne padne mrtav. Ipak, ovo su po mom mišljenju male mane uzevši u obzir koliko sadržaja nudi ova igra u apsolutno svakom smislu te reči. Mislim 100+ heroja, okej nemaju svi različite i jedinstvene napade, ali ponovo… Sve te kombinacije, formacije, squadovi, bonusi, buildovi koje možete napraviti, pa glava vaz zaboli samo od pomisli.

Zahvaljujemo se Koei Tecmo na ustupljenoj igri za potrebe recenzije