Sećam se kada je izašao The Outer Worlds pre, sada već mnogo godina, kao prva igra Obsidian Entertainmenta gde su imali potpunu kreativnu slobodu. Obsidian, kompanija koja je poznata po vrhunskim RPG igrama, a možda i najpoznatija od svih, makar igračima je definitivno Fallout: New Vegas. Svi su očekivali sličnu veličinu kao što su pokazali sa tom igrom, ali na kraju dobili jedan sasvim solidan RPG. Ali ne te veličine kao Fallout: New Vegas. Mnogo godina kasnije, Obsidian Entertainment, sada kao deo Xbox Game Studiosa, ima priliku da ispravi par grešaka koje je napravio sa tim naslovom i pruži ultimativno RPG iskustvo sa The Outer Worlds 2. Pa da li su uspeli? Hajde da vidimo.
Odmah na početku, The Outer Worlds 2 ti daje onaj osećaj da si ponovo u nekoj čudnoj, satiričnoj verziji budućnosti. Preuzimaš ulogu agenta iz Earth Directorate-a, nekog ko bi trebalo da deluje kao neutralni istraživač, ali realno, čim zakoračiš na Arcadiu, vidiš da to nije baš tako. Arcadia je kolonija koja je odavno pukla ko bundeva, u svakom smislu. Tri glavne frakcije se otimaju oko vlasti, svaka ima svoju istinu, ili makar u ono u šta veruju, a ti si taj koji mora da odluči kome da veruje, makar dok ne nađeš način da se izvučeš iz ovog cirkusa. Nema tu klasične herojske priče. Ti nisi spasilac, nisi odabrani lik, nego neko ko pokušava da preživi i da, ako ikako može, razume šta se zapravo događa sa tim čudnim prostorno-vremenskim riftovima koji gutaju čitave predele planete. I dok sve to traje, tvoje odluke polako grade priču, ne samo u dijalozima, nego u svakom pogledu, recimo i naklon prema frakicji koju ti odabereš ima uticaja, svakoj osobi kojoj pomogneš ili je prevariš. Tvoj agent ima prošlost, nije prazna školjka kao u nekim igrama. Ima svoje mane, i dosta slabosti koje ga čine mnogo stvarnijim nego što bi iko očekivao od SF satire. Sve u svemu, priča u The Outer Worlds 2 nije o spasenju sveta, nego o pokušaju da ga razumeš, i da nekako, u tom haosu, ostaneš svoj i pratiš neke svoje ideale, vidiš kako se sve to uklapa u ovaj ludi svet.
Kao i uvek kod Obsidiana, priča je ono što drži sve konce zajedno. Kao lepak neke divne kućice koje je neko dete napravilo i sprečava da se raspadne. Šalu na stranu, nije igra uopšte loša, ali priča i način na koji se ona razvija je najbolji deo ovog naslova. Možda će ovo zvučati kao neki kliše kada su igre u pitanju, ali ovde je narativ odrađen sa takvom sigurnošću i duhovitošću da ne možete da se ne uživite. Mada, moram priznati, meni je humor bio hit and miss, ali ipak, bolji nego ono isiljeno šta smo proživljavali sa prvom igrom.
Likovi su fenomenalno napisani. Kako naravno provodite što više vremena u igri, sakupljaćete saputnike koje će vam pomagati u vašoj avanturi, praviti jednu malu, čudnu, raznovrsnu posadu svega i svačega. Ona je kombinacija genijalnih idiota, razočaranih idealista i moralno sumnjivih genijalaca. Svako od njih ima svoj moment, svoju misiju, svoje razloge zašto je tu. I, kao i uvek, vaš odnos s njima zavisi od vas. Možete biti vođa koji inspiriše, cinik koji ih koristi ili manipulator koji igra protiv svih. I igra reaguje na to, konstantno. Najveće iznenađenje mi je bilo kako igra emotivno funkcioniše. Ispod svog tog satiričnog prikaza i naravno, nezaobilaznog crnog humora, krije se stvarna tuga, čak melanholija. Likovi su svesni da se bore protiv sistema koji ne možeš srušiti, samo malo pomeriti. Zvuči poznato m? I dok smeh dominira na površini, često osetiš onu prazninu kad shvatiš da se borba vodi više iz inata nego nade. To je trenutak kad shvatiš koliko je Obsidian majstorski pogodio ton, balans između tog apsurda i tragedije. Kada bolje razmislim, nekako mi se čini da se uvek vode time u svojim igrama.
Razvijanje lika biće poznato za sve one koji su igrali keca. Kombinacija Skillova i Perkova koji sarađuju međusobno će graditi vašeg lika kako vi hoćete. Arogantnog i tupavog, pametnog i dobrog sa rečima, sjajnog sa oružjem ali trapavog kod šunjanja, bukvalno kako vi poželite. Mada šta god izabrali, ako vam recimo ne ide priča sa drugim likovima i rešavanje sukoba rečima, uvek imate vaše oružje. Mada, novina kod razvijanja likova su Flaws iliti mane. Sa jedne strane, flaws će vam davati neke sjajne bonuse koje će vam pomoći recimo u borbi, ali isto tako, davaće vam i negativne efekte. Tako da kada ih birate, a moćićete da izaberete koje „mane“ vi želite da imate bez nekog pritiska, morate da znate da uvek postoji taj trade-off, nešto dobro zarad nečeg lošeg kod vašeg lika. I najbitnije od svega, sve izabrane „mane“ ostaju sa vama do kraja igre. Tako da, pre nego što izaberete koju manu ćete preuzeti, dobro je razmisliti, da li će vam to više koristiti ili smetati u toku vašeg igranja ili ne. Mada, neke od ovih „mana“ su toliko kul odrađene da je nekada jako teško odbiti ih, samo da bi videli kako to ustvari funkcioniše u toku igranja. Videćete o čemu pričam kada započnete svoj playthrough.
Dizajn misija u The Outer Worlds 2 deluje kao da su konačno pustili tim scenarista i dizajnera da se zabave bez previše ograničenja. Nije to onaj fazon, odi tamo, završi to, vrati se, već je svaka misija, nebitno da li glavna ili sporedna, dublja nego neko, da kažem obično iskustvo u RPG igrama na koje smo navikli. Ovde svaka misija ima neku svoju malu „priču u priči“, ako bih mogao tako da kažem, koja se razvija dok je rešavate, koja vam pruža izbore i daje tu slobodu koja nedostaje RPG igrama današnjice. Tako da ćete, dok igrate, stvarno imati taj osećaj da vi krojite svoji put od početka do kraja, jer za svaku misiju ćete imati nekoliko rešenja kako je završiti. Najlepši deo svega je koliko te igre znaju da iznenade sitnicama, u pola misije shvatiš da si odjednom stao da slušaš dvoje NPC-jeva kako se prepiru o nekim glupostima, ali te ipak zaintrigira i ostaneš da slušaš i gubiš dragocene minute u igri razmišljajući o tim nebulozama.
I ono što je najlepše, svaka misija ima neki svoj ritam, tok, koji je baš divno odrađen. Nema žurbe, nema onog „fetch quest“ osećaja, jer i kada te pošalju da odradiš nešto, sve šta radiš ima kontekst u većoj priči, neki lik koji ti ostane u glavi ili moralno pitanje koje te natera da zastaneš, razmisliš i kažeš, „hmm ja još uvek mislim o svemu tome? Extra!“. Neke situacije su toliko apsurdno smešne da deluju kao parodija na RPG žanr, ali je baš to duh The Outer Worlds igara. Da te natera da se nasmeješ sopstvenom izboru dok pokušavaš da glumiš heroja u svetu koji je odavno digao ruke od idealizma. Sve je to lepo zapakovano u strukturu koja te stalno nagrađuje istraživanjem, a opet ostavlja dovoljno prostora da se sam izgubiš i zapitaš šta zapravo pokušavaš da spaseš u tom univerzumu punom korporativnih ludosti.
Najbolje od svega je taj osećaj da svet u kome se nalazite živi, diše, funkcioniše. Toliko je pažnje posvećeno sitnim detaljima koji sami po sebi pričaju neku priču, da je to neverovatno. Deluje mi kao da ništa nije nasumično tu stavljeno, kao da ni jedan lik nije tu samo da bi ispunio kvotu broja likova u nekom određenom delu. Taj osećaj, na žalost, retko koja igra uspe da stvori kod igrača, ali eto Obsidian makar zna šta radi.
Najveći napredak u ovoj igri je definitivno akcija, tj borba, ili možda najbolje rečeno, napucavanje. Naravno da se ovde radi o RPG-u, tako da to pucanje nije toliko ispeglano kao recimo u drugim igrama koje spadaju u taj FPS žanr, ali Obsidian se baš potrudio da popravi možda jednu od najslabijih stvari iz prvog dela. Da se razumemo, ne kažem da je to bila jedina slaba stvar. Čini mi se da je Obsidian bio previše ponosan na to što su uradili sa mehanikom, tako da je nekako isforsirao po mom mišljenju, malo previše akcije u ovom nastavku. Za mene, sve to nekako se ne uklapa u ono šta su pokušali sa celokupnim naslovom da urade, jer ponovo, napucavanje mora da bude toliko dobro i zadovoljavajuće da bi bio sastavni deo jedne velike, detaljne igre kao što je The Outer Worlds 2.
Ovde je to napucavanje kao što rekoh, bolje, ali ponovo ne u rangu kao sa nekim drugim igrama, i to je okej, uzevši u obzir šta ova igra se trudi da bude. Borba čak i nije problem na početku, pa mogu da kažem, većim delom igre. Problem nastaje kada imate previše neprijatelja i gde od vas igra forsira da budete agresivni, i da rešite sukob oružjem. Tada ono šta su oni zamislili nekako krene da se raspada. Ta težina kontrolisanja oružja u igri od strane vašeg lika postaje problem sa više neprijatelja, čak i. trenucima mučna. Nebitno koliko skillova otključali da hendlujete oružje što bolje ili u kom pravcu razvijali vašeg lika.
I kažem, to ne mora obavezno da bude problem ukoliko nađete neki drugi način da rešite sukob, ali neki jednostavno moraju da se reše ovako, Tako da ste osuđeni da se napucavate, a što to napucavanje duže traje, to deluje kao da je mučnije da nastavite da rešetate. Nekako mi deluje da bi The Outer Worlds 2 bolje delovao, imao generalno prihvatljiviji utisak da akcenat nije stavljen baš toliko na borbu, jer ipak se radi o čistokrvnom RPG-u, makar u opisu.
Mislim, kada razmislim, ni sam ne mogu da definišem šta sam očekivao i šta je ovih dana punokrvni RPG. Jer ovih dana, meseci, godina u industriji, granice žanrova se polako brišu, FPS postaje RPG zbog gomile elemenata na koje su ljudi navikli iz drugih igara, RPG postaju više akciono orjentisane igre, jer ljudi ne mogu da žive bez akcije. Tako da, ovo jeste punokrvni RPG, samo možda sa malo više napucavanja po mom ukusu. Ipak nakon The Outer Worlds 1 sam očekivao da se Obsidian vrati svojim korenima, iliti bolje rečeno, onome šta su pričali da im je inspiracija za ovu igru bila, tj već pomenuti Fallout: New Vegas. Ovako smo otišli malo u drugu krajnost. Mada zbog kvaliteta svega ostalog u igri, moram da priznam da i taj preveliki akcenat na akciju je dobro ukombinovan u sve ostalo. Tako da, iznenađujuće sve funkcioniše strašno dobro, i na kraju, ono što je najbitnije, zabavno.
To je možda jedina prava mana ovog naslova ako mene pitate. I ponovo, da se ovde radi o pucačini, sa blagim RPG elementima, recimo kao što je Borderlands 4, to mi ne bi bio problem, ali baš zbog toga što već imam neka očekivanja od kompanije kao što je Obsidian Entertainment, to mi je malo smetalo.
Sve ostalo u igri je besprekorno, i stvarno mislim na apsolutno sve ostalo. Celokupni tok glavne priče, sporednih misija, sporedni likovi, glavni likovi, grafika, prezentacija, sve je na mestu. I upravo zbog toga, bilo bi glupo da gledam igru iz ugla šta sam ja očekivao a šta je ona ustvari postala, jer verujem da je Obsidian Entertainment po dizajnu cele priče i svega šta se dešava odlučio da ubaci borbu u njoj baš onoliko koliko je ima, i to naravno, aposlutno poštujem.
Zahvaljujemo se CD Media Greece na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
The Outer Worlds 2 (Xbox Series X)
Na početku smo se pitali, da li je The Outer Worlds 2 popravio stvari iz keca, da li je sada RPG koji ne smete proputiti. Mislim da se odgovor nazire, jer dvojka je step-up u odnosu na prvi deo u apsolutno svakom pogledu. Svet koji diže, narativ koji vas čini deo njega i izbori o kojima ćete razmišljati, a sve to pomešano sa vickastim humorom i upadima nekih likova koje će vas nasmejati. The Outer Worlds 2 je još jedan RPG, još jedna igra ove godine koju morate odigrati, jer na kraju krajeva, jeste sjajna.
