The Berlin Apartment – Recenzija – Prava vremenska kapsula

Jeste li se ikada zapitali ko je sve pre vas živeo u prostoru koji nazivate domom? Čiji je to dom prethodno bio i gde je njih život odveo, kakve su bile njihove navike, šta i koliko im je to mesto značilo? Ili možda čak i u prolazu, kada pred sobom imate more prozora i svaki iza sebe sadrži neku životnu priču, nije li to nekako fascinantno? The Berlin Apartment igra govori upravo o tome i kroz četiri životne priče, smeštene u različitim vremenskim periodima u Nemačkoj, daje nam interesatno, i rekla bih, wholesome iskustvo.

Kada Malik povede svoju ćerku u stari nemački apartman koji treba da renovira, kroz njenu perspektivu imate mogućnost da ga istražite i upoznate. U haosu od alata, farbe, oguljenih tapeta, polomljenih pločica i kutija, Dilara, ćerka, uspeva da nađe skrivene uspomene prethodnih stanara i čuje nešto više o njhovim životima.

Prva priča vodi nas do Kolje, koji je tu živeo 1989. godine, u vreme kada je Nemačka još uvek podeljena Berlinskim zidom. Kolja živi sam, pa, ako ne računamo Ericha, zlatnu ribicu s kojom zna da porazgovara, i u njegovu priču ulazimo pravim praskom! Kolja pada sa stepenica u pokušaju zalivanja bezbrojnih biljaka u apartmanu.. tim praskom; ali dok leži na podu, u sobu uleće papirni avion! Unutar aviona, nalazi se pismo. Kolja otkriva da je pismo iz stana koji se nalazi na drugoj strani i odlučuje da napravi i pošalje svoj avion! I tako se njihovo “dopisivanje” nastavlja – Kolja saznaje da se radi o devojci Lu i kroz dalju razmenu aviončića dogovoraju se da imaju dejt u vidu večere – svako od svoje kuće, kraj svog prozora. Slatka romantična pričica koja baš prija kao uvod u suštinu ove igre.

Druga priča prikazuje nam Božić godine 1945. Mathilda dekoriše urušenu sobu – sve što je ostalo donekle čitavo posle rata. Mama i brat pripremaju se za Božićnu večeru i čekaju da ona završi. U nedostatku ukrasa, Mathilda izlazi i van sobice, u hladni i ratom uništeni ostatak apartmana, kako bi pronašla nešto, bilo šta, što može poslužiti kao ukras za jelku u sredini sobe. Ovaj segment je najkraći ali malo tužniji jer se dotiče tema rata i gubitaka u istom, a pošto sam je i sama igrala za vreme praznika, ovaj deo je baš nekako melanholičan, upravo zbog te tematike.

Treća priča se fokusira na početak progona jevreja 1933. godine i prati starijeg čoveka po imenu Josef. Pre početka progona, Josef je posedovao bioskop, pravio filmove. I sada poseduje na tone materijala svojih prethodnih filmova i slika. Ali to, kao i sve ostale uspomene koje su do tog trenutka činile njegov život, neće moći da stavi u kofer i ponese sa sobom na neko sigurnije mesto. Kroz Josefovo traganje za neophodnim stvarima za put, imamo uvid u njegov dosadašnji život i šta je sve izgubio. Posebnu čar ovom segmentu daju crno beli kadrovi, baš poput starih filmova, koji prikazuju njegovu prošlost i nedaće koje su ga zadesile.

Četvrta i poslednja priča dešava se 1967. godine i upoznaje nas sa Antoniom, mladom autorkom, dok piše svoj naučno fantastični roman. Ona se suočava sa pravim paklom industrije i taj pakao se u igri prikazuje na vrlo interesantan način – naime, njena priča počinje u istom apartmanu ali se kasnije širi i pretvara u imaginarni svemirski brod i njegove beskonačne hodnike usred svemira. Tematika dosta odskače od ostatka i baš sam se iznenadila u ovom delu, i na momenat sam se bukvalno osećala kao Cooper u Interstellar-u.

Ovo je još jedna u nizu igara koja izgleda predivno – od grafike, preko boja pa do muzike, sve je nekako opuštajuće i mirno, čak i kada je priča turbulentna, melanholična. Zvuči čudno, znam, ali ne znam kako bih bolje opisala taj osećaj. A kada kažem da priča može biti “turbulentna i melanholična” ne mislim na neke super srcecepajuće scene ili slično, već vas same priče i koncept životnog prostora kao vremenske kapsule tera na razmišljanje, a dodatni sloj je sam vremenski period u kom je igra smeštena, pa malo razmišljate i o nepravdama sveta u kom živimo. Ali se brzo vratite u wholesome mood čim su Malik i Dilara na sceni. Igra čak ima i dobar humor, posebno u prvoj priči i tu medalju bih dala ribici Erichu koji ume da bude prilično urnebesan.

Što se tiče nekog konkretnog gameplay-a, u svakom segmentu imate nešto da radite. Čak i kada u ulozi Dilare istražujete apartman i pomažete Maliku, možete skidati tapete, razbijati pločice, bacati loptu, kutije, otvarati fioke, napraviti sendvič. Kroz ostale priče imate slične mogućnosti, s tim što imate i tematski osmišljene stvari poput pravljenja papirnih aviona i njihovoh upravljanja kroz vazduh, zalivanja cveća, postavljanja ukrasa u sobi i na jelci, slaganja stvari u koferu. Poslednja priča nudi slične stvari ali pored drndanja svemirakog broda imamo i izbore koji će na ovaj ili onaj način uticati na tok priče. Ništa drastično, ali dovoljno da ulije neku dinamiku. Nije mnogo i nije zahtevno, za ovakvu igru, baš po meri.

Meni lično se svidelo i to što poslednja priča u neku ruku razbija granice realnosti koje su bile uobičajene u prethodnim pričama i koristi fantastične elemente kroz pripovedanje svemirake priče. S druge strane, nije mi se svidelo što su kontrole nekad bile.. pa, wonky, ali mislim da snaga ove igre ni ne leži u tome, već u storytelling-u, a on je po mom mišljenju i više nego dobar i sam koncept je meni jako intersantan. Hits home, posebno kada se već po drugi put selim.