Gaming industrija često može da bude brutalna, prema razvojnim timovima pogotovo. Baš je teško izbaciti nešto u šta razvojni tim veruje, projekat koji nekako dolazi iz srca. Svi su okrenuti “štancanju” igara koje svi vole, tako da retko kada imamo originalne ideje, koje se mogu realizovati u odlične naslove. Storm in a Teacup, studio koji nam dolazi iz Rima, je upravo uradio baš to – napravio igru u koji oni veruju, sa idejama, pričom i mehanikama koji su njima bliski srcu. Upravo zbog toga, Steel Seed, iako AA igra je jedno prijatno iznenađenje, naslov koji lepo kanališe sve ideje razvojnog tima u jednu sasvim solidnu, u trenucima odličnu igru.
Prva stvar koja mi se jako svidela je priča, jer mi je nedostajala igra sa dobrom sci-fi postavkom. Sve u svemu, odmah na početku se vaš lik, pod imenom Zoi – tj. vi – nalazi na operacionom stolu, gde vaš otac izvodi neku vrstu eksperimenta nad vama. U sledećoj sceni budite se u potpuno drugom objektu, kao poluandroid. Prilazi vam mali leteći robotić po imenu Koby, koga inače samo vi razumete, i govori vam da morate krenuti negde. Ubrzo nakon toga shvatate da je prošlo više od hiljadu godina od vašeg uspavljivanja na operacionom stolu.
Ljudi su uništili površinu planete, i apsolutno ništa nije ostalo. Zoin otac, pre nego što je umro, kreirao je veštačku inteligenciju koja će pokušati da obnovi površinu planete Zemlje. Samoreplicirajući AI je napravio ogromne fabrike robota i pogone za obnovu Zemlje, kako bi se njen oporavak ubrzao što je više moguće. Takođe je odvojio hrpu „seedova“, oplođenih ljudskih jajnih ćelija iz kojih treba da se rode budući stanovnici obnovljene planete. Ipak, neki roboti su razvili sopstvenu, odvojenu ličnost, nezavisnu od kolektivnog uma („hive mind“) koji ih kontroliše, i protive se toj ideji. Oni veruju da će ljudi napraviti istu grešku kao i pre jednog milenijuma i da će planeta ubrzo ponovo postati nenaseljiva.
Pošto je Zoin otac pretpostavio da bi se tako nešto moglo dogoditi, upravo je od vas napravio androida koji će biti u kriogenom snu sve do trenutka kada dođe vreme za obnovu Zemlje. Kako bi zaštitio seedove od AI-ja za koji je sumnjao da će mu se okrenuti, digitalizovao se i razdelio fragmente svog digitalnog uma na četiri mesta do kojih roboti ne mogu da dopru. Jedini način da se čovečanstvo vrati na planetu jeste da pronađete ta četiri fragmenta u različitim delovima ovog robotskog, brutalnog industrijskog sveta i spojite ih u jedno, kako bi započela revitalizacija. Fragmenti su postavljeni na mestima na koja nijedan robot sposoban da pokrene revoluciju ne može da priđe, tako da ste vi jedina nada.
Možete da vidite zašto mi se dopala cela premisa ove priče. Poprilično je lepo postavljena, intrigantna i donekle duboka, zasnovana na mogućem scenariju koji nas možda čeka. A ja sam, iskreno, slab na takve stvari. Što se tiče priče, deo koji se verovatno neće dopasti mnogim igračima je to što nema previše dijaloga niti kinematika koji objašnjavaju šta se dešava. Praktično, moraćete sami da pronađete odgovore kroz nivoe. Dobra stvar je što kako napredujete, imate procenat kompletiranja svakog dela igre, tako da ćete znati da li ste nešto propustili i moći ćete da se vratite kako biste upotpunili priču.
Pored toga, igra se jako oslanja na tzv. environmental storytelling. Svaki deo ovog sveta koji ćete posetiti – tačnije, svaki deo ove ogromne, jezive robotske fabrike – izgledaće drugačije. U svakom delu možete videti procese proizvodnje robota koji bi, u osnovi, trebalo da sačuvaju ljudske seedove. Ogromne kolosalne fabrike sa zastrašujuće velikim delovima koji se kreću po proizvodnim trakama. Iako se nalazite u jednoj megafabrici, nećete imati utisak monotonije, jer je svaki okruženje sjajno osmišljeno. Svi delovi se drastično razlikuju jedni od drugih, i to je nešto što me je oduševilo. Iskreno, nisam očekivao ovakvu posvećenost detaljima od jednog malog tima kao što je Storm in a Teacup.
Tako da ćete praktično imati osećaj kao da ste zaista tamo. Dok prolazite kroz razne delove ovog „sveta“, sami ćete slagati priču – kako je sve počelo, čemu je šta služilo, kako za odbranu, tako i za očuvanje – za apsolutno sve što je potrebno da ovaj robotski svet bude samoodrživ. Jer realno, da ste stvarno na takvom mestu, ne biste imali naratora niti bilo šta osim nekoliko tragova koje usput možete pronaći, i onda je na vama da sve to spojite u jednu veliku priču. Ukratko, može se reći da je pripovedanje nalik onom iz Dark Souls serijala!
A sada – gameplay. Kada sam video prvu najavu, shvatio sam da se radi o igri koja se fokusira na stealth gameplay. Ali, ponovo, nikada ne znate šta se stvarno krije u igri dok je ne zaigrate. Još jedna ohrabrujuća stvar bila mi je činjenica da je Carlo Ivo Alimo Bianchi, direktor studija Storm in a Teacup, dugi niz godina radio na Hitman franšizi, i pomislio sam: „Okej, sigurno znaju kako da naprave stealth igru.“ I bio sam u pravu.
Steel Seed je, u osnovi, igra koja kombinuje nekoliko gameplay mehanika. Dosta se oslanja na platforming – i to odličan platforming. Sekvence u kojima ćete se penjati kao Nathan Drake po zidovima, otključavati vrata i pomerati delove platformi uz pomoć robotića Kobyja, fantastično su izvedene. Tome doprinosi i činjenica da je kontrola nad Zoi sjajno urađena – ona je laka, pokreti su joj tečni i vrlo responzivni. Tako da, ako pogrešite, to će biti isključivo vaša greška, a ne greška igre. Zanimljivo je i da Zoi odmah na početku komentariše lakoću svog tela.
Pored platformerskih delova, tu su i cinematic sekvence koje podsećaju na već pomenuti Uncharted serijal. Svi ti tzv. „set pieces“ zaista su spektakularni. Iako vi tada jurite u jednom pravcu dok se svet ruši oko vas – nekada i bukvalno – taj osećaj veličine svega što vas okružuje i svih događaja jednostavno je fantastičan.
Steel Seed je kreiran kao stealth igra – i zapravo, ona je odlična stealth igra. Iako se dešava u dalekoj budućnosti, ceo dizajn nivoa je osmišljen upravo za takav pristup. Zoi može da se šunja, prati pokrete i rute neprijatelja i tiho ih eliminiše, u nadi da drugi roboti to neće primetiti. Na nivoima su pametno postavljeni zakloni iza kojih možete da se sakrijete. Pored toga, skoro uvek imate više tajnih prolaza kojima možete da se premestite bez da budete primećeni. Postoji i kul detalj – „digitalna trava“, kako bih je nazvao – tj. delovi nivoa gde možete da se sakrijete i postanete nevidljivi. Kasnije, pomoću skill poena o kojima ću kasnije govoriti, možete čak i sami bacati digitalnu travu na mesta sa mnogo neprijatelja, kako biste prošli neopaženo ili postavili zasedu.
AI neprijatelja je prilično dobar, ako ne i odličan. Čak i kada mislite da ste bili tihi – ako eliminišete jednog robota – drugi neće samo stajati i ignorisati šta se dogodilo. Počeće da vas traže i neće odustati dok vas ne pronađu. Možete im pobeći samo ako napustite njihov patrolni deo nivoa. Dakle, i najmanja greška može vas gurnuti u sukob, a to često nije pametna opcija.
A šta se dešava kada vas detektuju? Robotići su poprilično nemilosrdni. Kada sam prvi put ušao u borbu sa AI robotićima, nisam znao da li igram Souls igru ili ne. Borbena mehanika je prilično jednostavna iz ugla Zoi – ona može da „dashuje“ i ima dve vrste napada. Nažalost, nema previše komboa, a ni vezivanje napada nije najfluidnije. AI roboti su brutalni i mogu vas ubiti u tri udarca. Upravo zbog
toga, igra vas suptilno navodi da dobro razmislite pre nego što krenete u sukob. Borba protiv više robota gotovo uvek znači sigurnu smrt, dok se borba protiv jednog ili dva može završiti vašom „pirovo“ pobedom. Iako Zoi nema parry ni block, može da izvede perfect dodge, nakon čega njen sledeći napad postaje jači, a vreme se na trenutak usporava.
Imam utisak da je borbena mehanika bila svojevrsna „naknadna misao“ u razvoju igre. Pogotovo jer ne možete da nadogradite ili promenite oružje. Od početka do kraja koristite isti digitalni mač. Služi svrsi, ali jednostavno nije preporučljivo igrati fokusirano na borbu.
Dobar dodatak kako stealthu tako i borbi je robotić Koby. On nije samo pasivni saputnik. Zoi može da preuzme kontrolu nad njim ukoliko treba istražiti nivo ili aktivirati platforme koje Zoi ne može da dosegne. Ako vidi prekidače, može ih aktivirati i na daljinu. U borbi, Koby može da šokira neprijatelje i tako ih onesposobi. Ipak, dok se šunjate, neprijateljski roboti mogu primetiti Kobyja i početi istragu, čak i ako vas nisu videli – što je po mom mišljenju odličan dodatak.
Pomenuo sam skill tree. Kako napredujete kroz igru, od palih neprijatelja možete sakupljati glitcheve, koji služe za nadogradnju. Ići ćete iz jedne fabrike u drugu preko stanica koje se zovu S4VI. One služe i kao save point i kao stanice za nadogradnju. Međutim, za upgrade nije dovoljno samo da sakupite glitcheve – svaki skill koji želite da otključate zahteva i ispunjavanje određenog izazova, npr. eliminisati više neprijatelja bez da vas primete. Ovo je sjajno jer podstiče igrače da istraže sve mehanike koje igra nudi, kako bi unapredili Zoi do maksimuma.
Kombinacijom sistema napredovanja, raznolikosti nivoa, stealth mehanike, prisustva Kobyja – ceo sistem je pametno osmišljen i logičan, od početka do kraja.
Grafički gledano, ovo jeste AA igra, ali u nekim trenucima izgleda zaista spektakularno. Osećaj veličine svega oko vas je sjajno urađen. Svaki nivo je lepo i smisleno dizajniran, uprkos tome što se svi dešavaju unutar robotske fabrike. Uvek ćete primećivati detalje u daljini, do kojih ne možete doći, ali upravo to doprinosi osećaju uverljivosti. Storm in a Teacup je shvatio da za dobar prikaz sveta ne treba prikazivati samo ono što je pred vama, već i sve okolo – i daleko iza vas – kako bi vas uverio da taj svet stvarno postoji.
Steel Seed (Xbox Series X)
Na kraju, iskreno, mene je Steel Seed oduševio. Verujem da će biti elemenata koji se nekim igračima neće dopasti – kao što su jednostavnija borba i način pripovedanja koji nije direktan. Ali ako prihvatite igru onakvu kakva jeste, ovo je naslov koji vas može prijatno iznenaditi. Ukoliko volite dobre stealth igre, Steel Seed je must-play u svakom smislu – igra koja zaista može da vas osvoji.
-
Gameplay
-
Grafika
-
Zvuk
-
Priča
