Nema tog gejmera nije jednom u životu seo, duboko uzdahnuo i pomislio, e, znate šta bi baš leglo? Da se vratimo u Zonu. Znate već, onu sablasnu, okrutnu, brutalnu Zonu gde i trava izgleda nikako, grafika nije najbolja ali postoji to nešto što vas jednostavno ne pušta kada jednom krenete da igrate. Jeste da, izašao je S.T.A.L.K.E.R. 2 ali kako kažu, prva ljubav zaborava nema. I posle malo vremena, evo nas, S.T.A.L.K.E.R.: Legends of the Zone Trilogy Enhanced Edition je stigao i na konzole, i to ne kao neka usputna stanica, već kao ozbiljna, zaokružena priča.
Za one koji su propustili ovu legendarnu seriju, Enhanced Edition trilogija obuhvata sve tri ključne igre koje su definisale žanr, Shadow of Chernobyl, Clear Sky i Call of Pripyat. Ovoga puta, pored stabilnih performansi, donosi i ozbiljnija tehnička unapređenja u odnosu na staru PC verziju, unapređene teksture, bolju osvetljenost, modernizovane kontrole i čak sitne izmene u UI koje igru čine igrivijom bez gubljenja duše originala. Sada je pitanje, da li je bolje ovo ili recimo modovane verzije, ali koga to briga, najmanje one koji se igraju na konzolama (ne, nisam ja taj).
I upravo zbog toga, da se razumemo odmah, ovo nije nikakav remake koji će vas oboriti s nogu fotorealističnom grafikom. Ne. Ovo je stalkerska Zona kakvu znate i volite, blatnjava, prašnjava, jeziva, sa tim sivim nijansama koje se urežu u mozak. Ali sada vas sve to dočeka na Xbox Series X bez štekanja, bez pucanja igre, bez onih besnih alt-tabova koje smo trpeli nekada. Prvi put, S.T.A.L.K.E.R. na konzoli se ne oseća kao polovičan kompromis. Sem pucanja igre tu i tamo, ali možda se jednom, okej dva puta desilo.
U suštini, sve što S.T.A.L.K.E.R. čini posebnom serijom i dalje je prisutno Ovo nije igra koja prašta, ovde jednostavno nema prostora za greške. Najveća razlika ovog Enhanced izdanja leži upravo u tome što sve tri igre sada funkcionišu glatko, sa jasno poboljšanim vizuelnim detaljima koji pomažu imerziji bez da naruše onaj prepoznatljivi stalkerski duh. Na Xbox Series X, frame rate je stabilan, učitavanja su brza, dok je svetlost posebno unapređena, mutno, hladno i jezivo kao što i treba da bude. Tehnički problemi koji su pratili originalne verzije sada su svedeni na minimum. Ovo i dalje nije potpuni remake, ali za razliku od stare trilogije, Enhanced Edition je više od pukog portovanja. Oseća se trud da se ova serija prilagodi modernim standardima koliko god to Zona dozvoljava.
Svaka od igara donosi i dalje svoju verziju Zoni. Shadow of Chernobyl ostaje najviše survival horor iskustvo, sa neprijateljima koji te vrebaju iz tame i pričom koja se samo nagoveštava. Clear Sky je i dalje taj haotični eksperiment sa frakcijskim ratovima, dok Call of Pripyat donosi zreliji balans između slobode i strukture. Trilogija sada dolazi s unapređenim sistemom kontrole koji više ne frustrira, makar ne toliko, što je ogromna stvar za konzolne igrače. Orijentacija, borba i inventar sada funkcionišu glatko, i što je meni najvažnije, sada te ništa ne izbacuje iz onog čuvenog stalkerskog ritma, polako, pažljivo, korak po korak.
Borba je ostala brutalna i realistična. Nema auto-heala, nema beskonačnih metaka. Ako nisi pažljiv, ako nisi spreman, Zona će te slomiti. Mutanti i ljudski neprijatelji su i dalje nepredvidivi, a anomalije sada deluju još opasnije, zahvaljujući boljim svetlosnim efektima i jasnijim vizualima. Oružja su klimava, nišan beži, metaka je uvek premalo, a kad čujete prvi krik Bloodsuckera ili vidite kako se iz mutnog vazduha pomalja Chimera, adrenalin radi punom parom. Svaki korak je odluka, svaka borba nosi rizik. A i kad ne pucate, Zonu je najlepše samo slušati, vetar kroz polupane prozore, škripava vrata napuštene laboratorije, krckanje detektora anomalija… Ništa ne vrišti, a sve vrišti.
Frakcijski sistemi u Clear Sky sada su stabilniji, a AI je manje sklon glupostima koje su svojevremeno znale da upropaste celu partiju. To ne znači da su problemi nestali, i dalje se desi poneka čudna odluka protivnika, ali sve je znatno glađe nego ranije. Posebno mi je drago što Enhanced Edition donosi i određene vizuelne popravke koje nisu banalne, svetla su realističnija, kontrasti su bolji, a i sam dizajn menija je diskretno modernizovan da se lakše snađete. I dalje je to sve „staro“, ali bez one frustracije koja je nekada bila deo paketa. Doduše, ne očekujte čuda – ovo su i dalje igre koje vuku poreklo iz perioda kada su PC konfiguracije drhtale pred njima. Zvuk je ostao brutalan. To što čujete – i što ne čujete – definisaće svaki vaš korak. Nekada će vas najviše uplašiti ono što ne vidite, već samo slutite. Nekada je samo tihi trzaj nečega na ivici vašeg vida dovoljan da vas natera da preispitate svaki sledeći pokret.
Naravno, kolekcija nije savršena. Neki questovi i dalje umeju da baguju, poneki susret zna da završi čudno, a narativna struktura nekim novim igračima može delovati nejasno. Ali to su sve sitnice koje su deo stalkerskog identiteta.
