Atomfall – Recenzija – Zeleni i divini postapokaliptični Engleski kutak

Kada pomislimo o post apokaliptičim igrama, prvo šta nam pada na pamet je Fallout, onda STALKER naslovi i tako dalje. Sve te igre imaju neki šablon koji je nekako ustaljen kod igara koje se dešavaju nakon neke apokalipse čovečanstva. Sve su sive, tmurne, sve šta ćete videti u njima je razrušeno ili nekako uništeno. Retko koja igra koja se naziva postapokaliptičnom ima svet koji je dizajniran totalno suprotno od očekivanja igrača. Atomfall je jedna od njih, nova igra Rebellion tima koji su nam podarili Sniper Elite franšizu. Atomfall je njihova prva post-apocaliptic survival igra, i upravo zbog toga, oni su se odlučili na totalno drugačiji pristup prilikom dizajniranja njihovog naslova od ustaljenih šablona. A to, ako malo bolje razmislite, je već jedan veliki plus na početku za ovaj naslov.

Atomfall se dešava u Engleskoj krajem 50tih godina prošloga veka. U malom gradu je vlada radila tajne nuklearne projekte, koji su doveli do toga da cela regija bude stavljena pod karantin. Vremenom, iako u karantinu, ljudi su nekako navikli da žive u njemu, dok je vlada izgradila bunkere po zoni kako bi nastavili sa svojim istraživanjem. Vi se budite u jednom od tih bunkera, bez ikakvog sećanja kako ste došli tu, i na vama je da povežete konce, shvatite šta se dešava, ko ste vi, i zašto se nalazite tu gde jeste. Na samom početku, igra komunicira sa igračem da je drugačija od drugih. Atomfall je poprilično pitka igra, ma koliko bila svojeglava u trenucima. Sve mehanike koje ćete susresti na početku su svima poznate, celokupno njihovo upoznavanje će biti intuitivno za sve igrače. Nikada se nećete osećati izgubljeno i bez rešenja jer će vam igra u svakom trenutku ponuditi dosta toga da istražite, naučite i vidite pre nego što uopšte pomislite da ste zaglavljeni.

Dosta elemenata u Atomfallu nekako podseća na Fallout naslove, naravno sem okoline u kojoj se ona dešava. Celokupna gameplay mehanika je u neku ruku kruta, spora, ali zanimljiva. Dobro je poznato da je većina igrača obožavala Fallout 3 kada je izašao, pa ako se vodimo tom logikom, verujem da će im se svideti i Atomfall. Pošto ova igra sebe svrstava u survival naslove, takve će i mehanike preovladavati u toku igranja. Nećete moći da nosite sa sobom gomilu oružja i pomagala, već ćete konstantno birati šta je najbolje za vas i vaš stil gameplaya. Ili možda šta je najbolje za situaciju u koju sebe planirate da stavite. Upravo zbog toga, igra dozvoljava razne pristupe igrača prilikom završavanja misija i zadataka. Pošto mi ta kruta mehanika ne leži toliko, a u igri je moguće pristupati u stealth fazonu, nekako sam se i ja opredelio za takav pristup. Ne mogu da kažem da napucavanje nije dobro, ali je nekako makar meni bilo u drugom planu.

Kada bolje razmislim, mislim da ni po dizajnu igra nije rađena da se igrač oslanja na oružane obračune, već da pokuša i pametnije reši konflikt ili ga jednostavno zaobiđe ili možda tiho, ali smrtonosno reši. Taj survival pridev utiče i na količinu municije koju možete nositi sa sobom, tako da ima nešto i u tome što nije baš efikasno trčkarati okolo i skidati neprijatelje. Mada tu je i onaj momenat da ste vi slabiji od većine i da se neprijatelji, najčešće kreću u grupama, a više neprijatelja od jednom može značiti i brža smrt za vas. Okej mislim tako bi trebalo da bude, ali nije obavezno, jer nekada AI baš tupavo reaguje na vaše prisustvo u grupama. Dok se snađu i primete vas, okrenu se prema vama i krene, vi ćete skinuti par njih, čak i sa clunky mehanikom napucavanja koja je takva po dizajnu. Sa druge strane, sve se to može preskočiti ukoliko se odlučite za onaj drugi prilaz. Tako da borba u Atomfallu ima dve totalno dijametralno suprotne strane medalje.

Kada igrate u stealth fazonu, često možete navlačiti jednog po jednog protivnika sa strane kako bi ih smaknuli. Tada, njihovi saborci se neće alarmirati, već će jednostavno i tupavo samo dolaziti do tog mesta gde ste vi, pored tela njihovog prijatelja, gde ćete moći još jednog smaknuti tiho i nečujno. Tako i sledećeg, i sledećeg, i sledećeg, i da možete da pretpotavite kuda tu vodi. Ta nekonzistentnost u borbi mi je, moram priznati u neku ruku pravila problem. U nekim trenucima nisam ni stigao da budem tih ili nije bilo opcija pa je borba bila izazovnija, ma koliko god ona trajala i protiv koliko god protivnika. Ali generalno, baš ta neustaljena težina mi je bila čudna. Ne mogu da kažem da mi je to ubijala celokupnu imerzivnost u ovom naslovu, jer je sve ostalo, okej skoro sve, na jako visokom nivou.

Najbolja stvar u celoj mehanici igre i kako je ona dizajnirana je ta da po default težini igre, vi nećete imati sve moguće mission markere i mesta gde bi trebali da odete, istražite, vidite, završite nešto. Sve to je sakriveno iza dijaloga u konverzacijama i u svetu u kome se nalazite. Tako da taj survival momenat u igri je savršeno prenesen. Igra vas ne drži za ruku, već vas pušta da istražujete onako kako vi hoćete, da idete gde hoćete i kojim tempom želite. Upravo zbog toga, može biti i overwhelming za nekoga, možda ne na početku, ali u nastavku igre definitivno. Igra vas nekako suptilno tera da istražujete svet u njoj, a upravo je to istraživanje i celokupan svet u kome se dešava ovaj naslov i najjača strana Atomfalla. Celo to istraživanje u igri deluje prirodno, baš kao kada bi vi otišli do nepoznatog mesta i tražili stvari koje vas interesuju i istraživali ih. Mape su pune detalja i uvek kriju u sebi nešto zanimljivo. Svaka misija je tako dizajnirana da vi jednostavno pratite tragove, koji će vas odvesti do drugih tragova i tako dalje. Igra vas gura što dublje u ovaj svet, nekada ne tako naivno, ali to nije loša stvar, upravo zbog tog divnog okoliša i pažnju na detalje razvojnog tima u dizajniranju ovog sveta.

Jedini problem u dizajnu sveta u Atomfallu je to što on nije kompletno open world, već se deli na mape srednje veličine. Tako da ćete sa vremena na vreme imati taj loading screen kada prelazite iz jedne u drugu regiju. Naravno da bi bilo mnogo bolje da je sve na jednoj velikoj mapi, ali čak i ovako je sasvim kul. Igra ume toliko lepo da vas uvuče u svet, da to u trenucima nećete ni primećivati, ili ako budete primetili, igra će vas naterati da to poprilično brzo zaboravite.

Iako grafika nije na nivou, mogu slobodno reći da izgleda kao da je igra izašla iz Xbox 360 ere sa dodatnom šminkom, celokupan svet je tako detaljno i prelepo odrađen. Za razliku od drugih postapokaliptičnih naslova gde je sve crno, sivo, uništeno i pusto, ovde to nije slučaj. Svet u Atomfallu je šaren, zelen, čak i pun ljudi. Deo koji je pod karantinom bukvalno buji od života i stanovništva koji mogu biti poprilično uvrnuti i čudni ljudi. Možda je cela radijacija uticala samo na njihovu psihu i mogućnost komuniciranja, ali kako god bilo, to je još jedna svetla tačka ovog naslova.

Svaka osoba sa kojom pričate će vam izmamiti osmeh na lice, ne zbog stvari koje pričaju, već načina na koji komuniciraju sa vama. Zbog činjenice da izgleda da izgovore apsolutno sve o čemu pomisle, nebitno da li to bilo nešto vezano za vašu misiju ili totalno nebitne stvari koje nemaju veze sa bilo kakvom radnjom igre. Te bizarne situacije i susreti su baš odlično odrađene i posle prve konverzacije će vas samo još više terati da istražujete ovaj svet više i dublje i da se molite da čete sresti još nekoga sa uvrnutim dijalogom i čudnim mislima. Sva sreća pa je većina stanovništva ovog mesta u karantinu upravo takva. Sve ovo daje neki poseban šmek igri, čini je drugačijom od drugih postapokaliptičnih igara i upravo zbog toga, makar meni i zanimljivijom. Razbija taj šablon koje sve postapokaliptične igre furaju i bukvalno plasira totalno drugi, jedinstven fazon.