Assassin’s Creed Shadows – Recenzija – Japan za spas Ubisofta

Assassin’s Creed Shadows je jedna od onih igara koje jedva čekate da izađu, jedva čekate i molite se da ne bude fail, ne samo to, nego se potajno nadate da bude fantastična igra. Od prve najave u kojoj je rečeno da će radnja biti u Japanu, svi su praktično poludeli, svi su se toliko nahajpovali samo zbog te činjenice da jedva čekaju da igra izađe, na žalost, igra je do sada bila par puta odložena, sve zarad peglanja mehanika i svega ostalog kako bi pružila što bolju zabavu igračima. To obično znači da igra nije završena, ali u slučaju Assassin’s Creed Shadows naslova, izgleda da je to bila istina. Ruku na srce, Assassin’s Creed Shadows je jedna od najispoliranijih, najboljjih i definitivno najlepša Assasin’s Creed igra koja je izašla do sada, ako ne i jedna od najlepših igara u proteklih nekoliko godina. Pa kako je došlo do toga da se Ubisoft oslobodi iz svojih lanaca i napravi nešto što je u neku ruku slično kao do sada, ali u drugu, dovoljno drugačije da će oduševiti toliko fanova širom sveta? Tako što su jednostavno preispitali sve šta znaju i šta žele da urade i odlučili da se napokon okrenu igračima i njihovoj sreći u toku igranja i upravo zbog toga dobijamo jedan fantastični, jedinstven Assassin’s Creed naslov.

Assassin’s Creed Shadows je prva AC igra u kojoj ćete kontrolisati dva lika, Fujibayashi Naoe, članica Iga klana kao i Diogo iliti Yasukea, prvog crnog samuraja u istoriji Japana. Njihove priče će se totalno razlikovati kao i njihova motivacija koja je smeštena u najturbulentnijem periodu istorije Japana. Isto tako, Assassin’s Creed Shadows pruža poprilično dobro objašnjenje i teoriju o tome kako je Yasuke uopšte došao na Japansko tlo i kako je postao samuraj. Da ne spoilujem previše o priči, videćete kada zaigrate ovaj fantastičan naslov.

Pošto je priča fokusirana na dešvanja sredinom i krajem 16. veka u Japanu, videćete i upoznaćete neke poznate figure japanske kulture. Ceo taj period je praktično jedna velika španska serija zbog svih dešavanja u japanskoj kulturi i često će delovati ili umršeno ili komplikovano za svakoga ko možda nema previše iskustva o ovom turbulentnom japanskom periodu. Recimo Rise of the Ronin igra se dešava nekoliko decenija nakon ove, i svako ko je igrao zna koliko sve može da bude umršeno. Razne drame, tragedije, izdaje, neočekivanih obrta i strašnih stvari koje imate na svakom koraku. Period gde je svaki ratnik hteo da bude glavni baja u japanu, svako ko je iole nešto znao o vojsci i osnovnim vrednostima srednjovekovnog Japana. Mada za razliku od Rise of the Ronina, ovde se priča, kao što već znamo, više fokusira na individualne sudbine Yasukea i Naoe. Priče koje ni u jednom trenutku neće biti dosadne i koje kao i u svakoj Assassin’s Creed igri, su odlično inkorporirane u već postojeće, stvarne događaje, stvaravši jedan potpuno realan i uverljiv fiktivni svet ovog specifičnog dela japanske istorije.

Oba lika koje ćete voditi u ovoj igri su odlično odrađeni, napisani, kompleksni, koje ćete vremenom jednostavno zavoleti. Priča Naoe je priča o osveti i pravdi, dok Yasuke je priča o pronalaženju sebe i mesta u ovom čudnom svetu. Zanimljivo je koliko je pažnje posvećeno na emocije kod ovih likova. Dok je Yasuke ratnik, koji lagano prihvata ubijanje, ali teže ljudske odnose i shvatanja sveta oko njega, toliko je Naoe suprotnost njemu. Preko njenog prvog ubistva do trenutka kada to već za nju postane „dobar dan“, pratićete svaki korak u razvijanju njenog lika. Scenografija, glasovna gluma, muzika, način na koji su odrađeni sinematici su prosto neverovatni i verujem da ni jedna Assassin’s Creed igra ne može ni prići Shadowsu. Sve mi deluje kao da je Ubisoft u toku razvoja stao i rekao, hej pa ovo smo već 1000x radili, hajde da sada uradimo nešto jedinstveno, i upravo je to i ispalo, jedna jedinstvena igra u franšizi koja broji ko zna već koliko naslova, igra koja se najviše odvaja od Ubisoftovog šablona na koji smo svi, na žalost, navikli.

Generalno gledano, igraču se daje baš velika sloboda u načinu igranja ovog naslova.  Misije su dizajnirane tako da se često dešavaju na određenim delovima mape, bez besmislenog razbacivanja po njoj. Upravo zbog toga nekada će vam se činiti kao da na ovoj ogromnoj i predivnoj mapi nećete imati previše toga da radite. Ali to nije slučaj. Misije su fokusirane na bitna mesta na mapi dok su drugi delovi nje jednostavno tu radi uživanja, ili makar tako ja volim da mislim. Na dalekim delovima mape ćete moći pronaći male misije i dešavanja, ali ne velike misije, sem ukoliko je cilj od početka negde daleko u nedođiji. Kako napredujete kroz igru, tako će se račvati vaš Objective deo u meniju, sa novim metama, dešavanjima, likovima koje je potrebno da istražite ili da pričate sa njima, organizacijama čije članove je potrebno „ukloniti“. Svaka ta misija ima potencijala da se račva u nešto više, bolje, uzbudljivije. Mada dobro je napomenuti da te misije nisu u „fetch“ fazonu, da morate otići, uzeti nešto, vratiti se i tako dalje. Naravno da ima misija tog tipa, ali one su totalno sporedne i praktično ćete ih završavati usput dok radite smislenije zadatke. Da ne zalazim u strukturu istih, najbolje je da to otkrijete sami.

Naoe i Yasuke imaće odvojene misije koje je potrebno završiti u toku igre. Te misije skoro uvek govore o njihovom putu, njihovoj priči i iskustvima, kako pre invazije Ode Nobunage na Iga Provinciju, tako i nakon nje. Jako je dobar način na koji možete završavati ove misije, a to je praktično kada i kako vi želite. Naoe će svojim ličnim misijama pristupati preko meditacije, sećanja kako je i šta se sve desilo dok će Yasuke to činiti tako što će se susretati sa predmetima koji obeležavanju njegovu prošlost iliti bitne trenutke u prošlosti koje su oblikovali njegov karakter. U glavnim misijama ćete imati izbor sa kim želite da igrate, a u drugim ćete menjati lika sa kojim igrate u zavisnosti od dela misije i njenog zadatka. Ovo možda može biti problem igračima, jer se igranje ova dva likova drastično razlikuje i jednostavno je potrebno malo prilagođavanja. Yasuke je spor, trom, težak za upravljanje, dok je Naoe mala, agilna, brza i snalažljiva. Nekada ćete bukalno upadati posle jednog dela nivoa sa Yasukeom u kožu Naoe kako bi nastavili ka zajedničkom cilju, ušunjali se, otključali vrata, ukrali nešto, prisluškivati nekoga, i to su trenuci kada je najteže da se vratite na Naoe fabrička podešavanja. Ili okej, makar su to trenuci kada je meni bilo malo problematičnije. U osnovi, misije se dele na nekoliko tipova, one koje možete završavati sa bilo kojim likom, one koje su specifično predviđene za jednog od likova, one gde možete birati sa kime ćete igrati i naravno one koje će forsirati switchovanje likova u određenim deonicama misije. Ma koliko sve komplikovano i zamršeno zvučalo, način na koji su odrađeni ovi mehanizmi i odvojeni načini igranje su super odrađeni, sem onih koji forsiraju igranje sa oba lika back 2 back jer umeju da budu konfuzni zbog, kao što sam rekao, načina kontrolisanja likova koje je drastično drugačije. Mada i u tim misijama, nikada nećete imati zadatak da morate da se šunjate sa Yasukeom ili ubijate armiju neprijatelja sa Naoe, već će zadaci u zajedničim misijama biti podeljeni u odnosu na mogućnostima oba lika.

Gde u misije i zadaci, tu je i gameplay kao i napredovanje likova. Gameplay, kao što sam napomenuo već u tekstu a i u prvom pogledu na ovaj naslov od pre nekoliko nedelja, se drastično razlikuje između dva lika. Gameplay sa Naoe se fokusira na šunjanje, pravi old school Assassin’s Creed pristup. Senka je vaš najbolji prijatelj i potrebno je pratiti ih u svakom trenutku ukoliko želite na što „finiji“ način završiti misiju. Naoe jednosavno nije lik sa kojim možete da se pobijete sa 10 neprijatelja istog nivoa i lagano izaći kao pobednik. Moguće je, ali je naporno jer stalno se morate oslanjati na mehanike koje su u igri, dodge, parry, block. Pored toga, Naoe ima jako mali broj healing itema, tako da i na to morate paziti. Sa druge strane, svaka misija se može odigrati u totalnoj tišini, jako pažljivo i bez dizanja alarma, a to je gde igranje sa Naoe sija, ili bolje rečeno, gde celokupna mehanika Assassin’s Creed Shadows naslova sija. Šunjanje je odlično odrađeno, bez nelogičnosti i pokvarenih mehanika. Sve šta zamislite, možete uraditi, naravno kada imate sav alat na raspolaganju. U osnovi svaka misija koja ne zahteva makljanje sa hiljadu neprijatelja se može završiti kompletno u stealth fazonu. Zbog toga se meni lično, gameplay sa Naoe toliko sviđa. Šunjanje, planiranje i ekzekucija svega šta ste zamislili i kada se završi uspehom, osećaj je neverovatan.

Sa druge strane igranje sa Yasuke je više „sirovo“ iskustvo. Jer je on veliki, težak, spor, pomera se kao tenk, ali zato jak kao zemlja. Lagano secka sve neprijatelje i savršen je za misije u kojima je potrebno da demonstrirate snagu. Za razliku od Naoe koja je eto agilna, mobilna a može biti snalažljiva u borbi, Yasuke je samo jak i snalažljiv u borbi, što znači da neke akcije nećete moći da radite sa Yasukeom. Igranje sa njim više liči na akcionu igru nego RPG ili Assassin’s Creed naslov, što jeste osveženje pogotovo zbog toga što sve to imate u jednoj igri. Yasuke recimo neće moći da se penjete na „kulama“ kao bi otkrili šta je sve u vašoj okolini, nećete moći da sakupljate collectibles koje će vam otključavati preko potrebne poene koje su vam potrebne za razvijanje lika. Šta više, često ćete zbog njegove trapavosti, ako trčite recimo, totalno slučajno iscenirati sukob sa raznicima koji eto jednostavno bleje tu jer ćete ih podkačiti, a sve šta Yasuke dodirne, automatski će se naći na podu. Sa druge strane, ima ta neka komična nota u celoj njegovoj pojavi i nastupu, čak i u bitkama kada neprijatelji beže od vas ili jednostavno vas komentarišu, preko trenutaka kada pokušate da preskočite nešto ili da se popnete na nešto.

Igra od početka ima specifičnu putanju razvijanja priče i igranja sa likovima, tako da switchovanje između dva lika je odrađeno na taj način da vam igra i način igranja nje nikada ne dosadi. Kada pomislite uh, okej umorio sam se od Naoe, onda će nastupiti Yasuke, a kada vam dosadi da jednostavno tamanite sve što vidite ispred sebe, lagano se možete vratiti u igri sa Naoe.

Što se tiče razvijanja likova, Assassin’s Creed Shadows je i dalje u neku ruku akcioni RPG. Imaćete opremu koju ćete pronalaziti, ali vas igra neće bombardovati novim predmetima. Najbolje od svega je što u teoriji možete nositi jedan set oklopa i oružja od početka do kraja, ukoliko nađete dovoljno materijala da nadograđujete kako se budete levelovali.

Levelovanje je specifično jer imate dva nivoa levelovanja na koje morate obratiti pažnju. Tu je klasičan leveling system koji će definisati Naoein i Yasukeov level i sa njim ćete dobijati Mastery Poene koje ćete koristiti kako bi otključavali specijalne poteze, pasivne bonuse, mogućnost većih komboa i tako to. Mada kako bi na Skill Tree potrošili ove Mastery Poene, morate da se levelujete znanjem iliti morate sakupljati Knowledge Points. Njima ćete praktično odključavati nivoe na Skill Treeu iza kojih će biti zaključani određene mogućnosti, potezi, bonusi i tako dalje. Tako da praktično se levelujete na dva načina. Knowledge Points ćete sakupljati u Hramovima, pronalaženjem određenih skrolova, moljenjem na Shrineovima i tako dalje.

Neverovatno koliko je pažnje posvećeno u stvaranju ovog sveta u kome se dešava Assassin’s Creed Shadows. Ovo je sigurno, makar po mom mišljenju, jedna od onih igara koje vas jednostavno uvuku u ovaj predivni svet i ne puštaju. Poslednji pravi takav osećaj sam imao sa The Witcher 3 igrom, onda ne tako davno i sa Kingdom Come Deliverance 2, ali ne u ovolikoj meri. Iskustvo sa The Witcher 3 igrom je bilo takvo da sam imao osećaj kao da je svaki delić tog sveta napravljen sa smislom, bez copy paste fora i fazona. Ne mogu da verujem da ću to reći, ali i Assassin’s Creed Shadows pruža apsolutno isti osećaj. Koliko ovaj svet bio ogroman, toliko je detaljan i krije neverovatne tajne čak i na mestima gde bi mislili da one ne postoje. Moram da priznam da sam igrao igru, prvih 30 sati kako bih prešao što više od priče, video što više dešavanja i upoznao što više likova.

Nešto kasnije sam odlučio da promenim pristup igranju, makar malo da „iskuliram“ što bi rekli. Isključio sam HUD, uzjahao konja i jednostavno počeo da istražujem ovaj svet, bez checkpointa, bez obaveznih misija, jednostavno da vidim šta on sve nudi i da upijem. Svet je toliko veliki da vam se nikada neće desiti da jednostavno dođete do „zida“ kada ćete morati da se okrenete. Putevi, planine, poljane, tuneli, pećine vas same vode u istaživanju ovog neverovatnog sveta. Ne mogu da verujem da ću ovo reći, ali svaki pedalj mape je odrađen sa tolikom ljubavlju i brigom kako za japansku kulturu tako i za igrače koji jednostavno žele da uživaju i prepuste se ovom neverovatnom svetu.Mislim da sam lutao satima, uključio mapu samo par puta, posle sam uzeo da vidim putanju kojom sam išao i iznenadio se koliko sam ustvari puta pokrio. Kada kažem satima, stvarno ne preterujem, mislim da je prošlo, više od pet, možda nešto manje od 10, u jednostavnom upijanju ovog neverovatno skrojenog sveta.

Zanimljivo je to što ta posvećenost developera za autentičnošću se aposlutno svuda vidi gde god krenuli, gde god se našli. Izgled građevina, mostići preko potoka, kuće oko vodopada, shrineova, hramova ali ne samo to. Dok tumarate ovim svetom možete videti kako se ljudi venčavaju, ii makar mislim da su to radili, pratiti predstave koje se izvode za malu publiku, slušati ansambl tradicionalne japanske muzike, gledati kako ljudi uživaju u čaju, prisustvovati mečevima sumo rvanja. Neverovatno je koliko je Ubisoft uspeo da prenese magiju šesnaestog veka i svega divnog, ali i užasnog iz tog perioda Japanske istorije. Za mene najveće iznenađenje je to što Ubisoft, kompanija koja je omražena u očima većine fanova, je uradila mnogo bolji posao nego recimo Koei Tecmo sa svojom igrom Rise of the Ronin, koja je meni prosto fantastična, ali ovo je jednostavno, bolje, makar po mnogim parametrima sem naravno, borbe.

Suvišno je napomenuti da u toku misija vas igra bukvalno uči Japanskom kulturom, tradicijom i svemu ostalom vezano za ovo vremensko doba ove fantastične zemlje. Stalno će vam igra, kroz format misije i zadatke, detaljno objašnjavati sve šta je važno u njihovoj kulturi, filozofiji, načinu življenja i ratovanja. Male, sitne navike koje ćete upoznati u ovoj igri će jednostavno ostati sa vama i onda razmišljati o njima dosta dugo nakon igranja. A upravo te „sitnice“ će vas terati da se igri vraćate, jer uvek kada vidite nešto ćete se ponadati da tamo negde ima nečega drugačijeg šta možete otkriti, i moram da priznam da nećete biti u krivu. Čini mi se da igra pruža sve više koliko vi njoj dajete vremena, što je po mom mišljenju, fantastičan recept za pravo uživanje u bilo kom naslovu.

Mislim da je suvišno reći da u režiranju većine sinematika crpljena je inspiracija od Kurosawe, dok je muzika, makar u dobrom delu igre u fazonu japanskog spagetti westerna, dakle Ennio Morricone sa japanskim twistom. Naravno ovakva muzika ne dominira kroz celu igru, tu su i moderne kompozicije pomešanih sa tradicionalnim japanskim zvukovima. Mada sve to čini igru da bude toliko jedinstvena i autentična da je to prosto fantastično.

Assassin's Creed Shadows (Xbox Series X)

9.3 Fantastično

Assassin’s Creed Shadows je hrabar, jedinstven, odlučan nastavak ove proslavljene franšize. Pravi nastavak Assassin’s Creed serijala sa prekopotrebnim promenama koje će svima prijati. Pored toga, igra jednostavno izgleda fenomenalno na svakoj platformi u svakom modu. Ovim naslovom nas je Ubisoft podsetio svojih zlatnih dana, kada im je pre svega stalo do iskustva igrača, njhove sreće, dizajniranju prelepih, jedinstvenih svetova i fantastičnih gameplay mehanika. Ubisofte, samo nastavi ovako, molimo te.

• Gameplay 9
• Grafika 10
• Zvuk 9
• Priča 9