Homura Hime – Recenzija – Slatka Plamena Princeza kao nova character action ikona

Toliko igara izlazi da jednosatvno ne znam šta vredi a šta ne za odigrati. Ali eto, kada nađem vremena uzmem da istražujem, jer naravno, dobre igre nisu samo one koje izbacuju veliki sttudiji, pogotovo uzevši u obzir malu indie revoluciju koja se desila pre mnogo godina, i koja je eto, još uvek aktivna u neku ruku. Ne baš aktivna, ali jeste fundametalno promenila kako mi igrači doživljavamo indie igre. Tako da, u moru svakojakih igara, izdvoje se mnogo genijalnih naslova koji jednostavno ne dožive tih pet minuta slave, pet minuta pod suncem koje toliko jako očekuju. Upravo zbog toga ja volim da uronim u taj neistražen svet indie igara i da iskopam nešto šta vredi, kako za nas, tako i za vas koji čitaju ovo. Tako mi je u “oko” upala igra Homura Hime, iliti “Plamena Princeza”, nova akciona hack & slash igra koja me je prvo, zaintrigirala izgledom, jer izgleda kao interaktivni anime. Drugo i bitnije, gameplayem, koji je toliko fluidan, responzivan i sjajan, da jednostavno nisam moga oda ostavim igru na miru satima kada sam je prvi put ukjučio. Pa hajde da krenemo ispočetka našu priču o Plamenoj Princezij koja nam dolazi iz Jezive Tegle (CreepyJar je ime razvojnog tima).

Priča vas baca u svet gde ljudi i demoni žive zajedno, ali duše koje na smrti nose jake emocije i duboko žaljenje za nečim, pretvaraju se u archdemone, moćna bića koja korumpiraju sve oko sebe i pretvaraju ljude u čudovišta. Pet izuzetno moćnih demon devojaka (eh… devojke = demoni, hm…) predstavlja najveću pretnju, pa visoka sveštenica šalje Homuru Hime, najjačeg egzorcista verovali ili ne, i njenu pomoćnicu Ann da ih poraze i očiste svet. Nema preterano dubokih dijaloga ili glasovne glume koja vam sve objašnjava; priča se širi kroz kratke cutsceneove pre i posle boss borbi, logove i taj osećaj da svaka demon devojka nije samo „boss“, već neko ko je nekad bio deo tog istog ciklusa života i smrti. Mene lično pogodilo je to što priča nije forsirana, nije vam potrebna da biste uživali u akciji, ali kad shvatite da svaka pobeda nije samo „level up“, već deo veće tuge o tome šta se dešava sa dušama koje ne mogu da odu dalje, sve dobije malo emotivniji ton. Na početku deluje kao čisti action spectacle, ali kasnije shvatite da je sve povezano. Je l’ da? Šta bi moglo da bude zanimljivije od toga da sečete kroz pet demon devojaka da biste saznali zašto je svet takav kakav jeste? I to je trenutak kada shvatite da iz te priče koja deluje na početku kao afterthought ustvari jeste jedan od najzanimljivjih delova ove igre.

Mehanike u Homura Hime kao i sam gameplay su ono što igru stavlja iznad prosečnog anime action naslova, i lepo su izbalansirani za one koji vole brzi, precizan i stilski borbeni sistem sa bullet hell elementima koji vas teraju da budete na ivici, verujte mi, sve počinje relativno pristupačno, sa osnovnim combo setom i dash-om koji vam omogućava da se brzo pomerate kroz ekran pun projektila, ali svaki poraženi archdemon otključava nešto novo što menja ceo osećaj borbe i tera vas da se prilagođavate u hodu. Gameplay je fantastično je izbalansiran za one koji vole brzi 3D action sa bullet hell sekvencama koje vas teraju da budete precizni, brzi, da reagujete u milisekundi. Počinjete sa osnovnim setom napada i dashom i parry mehanikom, ali svaki poraženi archdemon otključava novo oružje ili specijalnu sposobnost koja menja ceo stil igre. Homura ima fluidan combo sistem, light i heavy napadi se lančaju u stringove, možete da parirate ili dodgeujete u poslednjem trenutku, a ranged napadi (plameni projektili) se koriste za probijanje štitova ili držanje distance. Borba je prosto rečeno sjajna i najbitnije od svega jako zahtevna.

Kada se dese, bullet patternsi su gusti i dolaze sa svih strana, ali ako mogu da kažem “čitljivi” nema random haosa, svaki boss ima jasne faze koje učite posle par pokušaja. Na primer, prva demon devojka ima fazu sa laserskim mrežama koje morate da izbegnete preciznim dash-om, pa fazu gde se deli na manje kopije i morate da koristite parry da ih vratite nazad, i na kraju fazu gde ekran postane pun plamena i morate da koristite specijalni napad da preživite. Kasnije bossovi dodaju i projekcije koje kopiraju vaše napade ili faze gde se gravitacija menja i meci dolaze odozdo. Ima svega i svačega, ali ako bih jednom rečju mogao da objasnim nekome ovo, to bi bilo u fazonu “hack & slash Returnal” jer da, kada sam krenuo da igram, to je bila moja prva asocijacijal.

Progresija je linearna i dešava se kroz priču, ali i pored toga ima taj rewarding osećaj dok prelazite igru. Kao što rekoh, svaki poraženi archdemon daje novo oružje ili opremu koja otključava nove combo stringove, jače specijalne napade ili pasivne bonuse koji menjaju način na koji se borite. Nema grindaili runova, napredujete kroz misije i bossove, a svaki novi toolset vas tera da eksperimentišete. Jedan boss vas natera da koristite više ranged napada, drugi da se oslonite na parry i close-range combo-e. Na smrt se vraćate na checkpoint sa malim gubitkom (npr. manje HP ili cooldown na specijalne napade), ali nema gubitka napretka, priča i otključana oružja ostaju. Iskreno, shvatio sam koliko je ceo sistem dobar tek posle par sati, na početku umirete svakih 30 sekundi jer nemate ništa, ali posle otključanih specijala i shvatanja pattern-a, osećate se kao da plešete kroz metke.

I iskreno, ništa od toga ne bi bilo dobro da nivoi nisu dobri kao i dizajn neprijatelja. Level design je pametan i raznovrstan, imaš pet glavnih poglavlja, svako sa nekoliko podnivoa i velikim bossom na kraju. Svako poglavlje ima svoj vizuelni i mehanički identitet: tamni zamkovi sa plamenim stubovima i uskim hodnicima gde morate da koristite close-range combo-e, krvavi vrtovi sa letećim metcima gde ranged dominira, apstraktni prostori gde se gravitacija menja i morate da koristite dash da preživite. Skriveni putevi vode do extra resursa ili tajnih bossova, a alternate putevi se otvaraju ako imate određeno oružje. Nema prevelikog backtrack-a, ali ima dovoljno replayability na višim težinama i različitim završecima. Neprijatelji u Homura Hime su ono što igru čini posebno napetom i raznovrsnom, jer nisu samo gomila istih čudovišta koja se ponavljaju, svako poglavlje donosi nove tipove koji vas teraju da menjate pristup i koristite različita oružja iz vašeg arsenala.

Počinjete sa osnovnim demonima koji napadaju u rojevima i bacaju “jednostavne” kiše projektila, ali već u drugom poglavlju nailazite na oklopljene ratnike koji zahtevaju heavy napade i parry da biste probili njihovu odbranu, leteće harpie koje vas jure sa visine i teraju vas da koristite ranged napade ili aerial comboe, i mutirane stvorove koji se dele na manje kopije kad ih oštetite, pa morate brzo da ih očistite pre nego što vas preplave. Kasnije se pojavljuju ogledalski demoni koji kopiraju vaše napade i vraćaju ih nazad, ili oni koji menjaju faze tako što ekran puni gravitacionim anomalijama i metcima sa različitih uglova, svaki tip ima svoj pattern i slabost, pa morate stalno da switchujete između mača za close-range, luka za precizne hitove i specijalnih napada za crowd control. Raznolikost nije samo vizuelna; svaki novi neprijatelj vas tera da koristite ono što ste otključali u prethodnom poglavlju, pa se osećate kao da gradite sopstveni stil borbe protiv sve kompleksnijeg pakla. Je l’ da? To je ono što vas drži budnim, nikad ne znate šta će vas sledeći talas iznenaditi.

Graficčki gledano, kao što rekoh, kao da igrate neki anime sa hand-drawn elementima u 3D okruženju, efekti vatre koji savršeno izgledaju iako je anime/cartoonish stil, crveno-crne palete i detalji koji se ne gube ni u najgušćim bullet hell sekvencama. Animacije su fluidne, bossovi imaju sjajne transformacije, a efekti metaka i eksplozija su čisti vizuelni spektakl. Zvuk je takođe fantastičan, kao i grafika. Episka dark fantasy muzika sa japanskim motivima, duboki bas kad bacite neki special napad, sve to funkcioniše kao pojačavanje tog osećaja da ste baš u paklu. Teška srca priznajem, mane su tu, ali sada.. mane… nego da pomenem par stvari. Na početku je previše teško za casual igrače (nema baš fer easy moda), checkpoint-i su ponekad daleko pa frustracija može da vas udari, a priča je minimalna i otkriva se samo kroz bossove pa neki neće da se vežu. Kasniji bossovi mogu da postanu repetitivni ako ne volite da učite patterne, a neke sekcije recikliraju assete. Ali za 25 dolara/eura, sa nekoliko završetaka i višim težinama, ovo je investicija koja se isplati brzo.