Sem Rejmi je uvek doborodošao gost u bioskopima, i kada je najavljen film Upomoć (Send Help) i trejler se pojavio u javnosti. Bilo je prelepo videti da se vraća svojim horor korenima. Još od izlaska poprilično uštrojenog (nije bio R Rated, već PG-13) Odvuci me u pakao (Drag me to Hell) nije imao prilike da se igra u žanru koji ga je stavio na mapu zanimljivih autora.
Imao je kraći izlet u Marvel univerzumu sa Doktor Strejndžom u multiverzumu ludila (Doctor Strange in the Multiverse of Madness), koji ruku na srce nije odisao njegovim slobodnim režiserskim pečatom i osetno je bio studijski rad sa svim prohtevima koji su nametnuti od strane studija.
Upomoć je naslov koji dosta crpi iz pretparačkih priča, i na polju samog koncepta gde dvoje ljudi u avionskoj nesreći završi na pustom ostrvu i moraju da ostave svoje razmirice po strani, da bi udruženi preživeli je već ustaljeno narativno rešenje. Scenaristi Dejmijan Šenon i Mark Svift su iskoristili dosta predmeta i ključnih rečenica, da publici podare detalje, koji će se kasnije u priči ispostaviti kao bitni i naterati nas da kažemo, znao sam da će ovo biti iskorišćeno! Jedan upečatljiv predmet je najučestalije viđen u žanru trilera, a ovde ga maltene koriste da naznače koliko je napumpana tenzija između naših glavnih likova. Svakako bambi za njih dvojicu jer nemaju baš veliki broj scenarija iza sebe.
Posle ne baš inspirativnog intra u kojem nema zanimljivih vizuelnih rešenja, što uopšte ne priliči Rejmijevom stilu, jer svaki njegov film je posedovao upečatljiv logo naslova i poletnu montažu koja bi nas uzbudila zbog onoga što sledi posle uvoda.
Počinjemo unutar firme koja se bavi finansijama i u korporativnoj sredini gde naša glavna junakinja, Linda Lidl (Rejčel Makadams) dugogodišnja zaposlena, čeka momenat unapređenja. Njen nadređeni Donovan (Ksavijer Semjuel) je tipični biznis lik sa berze koji joj uvaljuje zadatke, koja ona bez pogovora odrađuje jer neće nikome da se zameri dok čeka svoj trenutak.
Međutim vlasnik i tvorac firme (ne pojavljuje se, ali na slikama se koristi lik, dugogodišnjeg saradnika Sema Rejmija, Brusa Kembela!) naglo premine i umesto njega preuzima njegov sin, Bredli Preston (Dilan O’Brajan) koji postavlja Donovana na mesto koje je Linda zaslužila svojim mukotrpnim radom i posvećenošću. Linda po prvi put pokazuje zube, i posle upoznavanja sa svojim šefom koji ne može organski da je smisli. Poziva je na put na kojem bi trebala da reši veliki problem po pitanju firme, i kada to uspe da reši, Bredli joj sprema otkaz. I tu dolazimo do avionske nesreće gde Linda i Bredli završavaju na pustom ostrvu. Gde će se oboje suočiti jedno sa drugim, ali hoće li naučiti da pređu preko nesuglasica, i spasu žive glave?
Rejčel Makadams je pokazala zašto je jedna od najboljih glumica svoje generacije. Njena Linda Lidl, je prikaz zapuštene i trapave žene, i ona kroz razne tikove i način govora, mora istovremeno da je prikaže kao smešnu i žalosnu osobu, ali i sa dosta simpatičnosti da bi mi kao gledaoci mogli da se povežemo sa njom.
Ujedno je jako zahtevna fizički uloga koju je Makadamsova imala. Sem Rejmi je poznat po tome što se ne libi da svoje glumce i glumice, sprovede kroz razne fizikalije i da ih poliva hektolitrima krvi i da ih stavi u zaista nepogodne i gadne scene. Tokom filma, jako malo zapravo saznajemo o Lindi, ali postoji jedna ključna rečenica koja se desi u intimnim momentima između nje i Bredlija i koja nam naznači da nije sve tako čisto u vezi nje. Rejčel uspešno prolazi kroz sva moguća stanja, od golemog patosa, besa, jare i smirenosti, pa čak i neverovatnih scena vrištanja. Što nas zapravo dovodi do toga što je šteta što više nije glumila u hororima.
Dilan O’ Brajan kao Bredli, ima daleko lakši zadatak, pošto većinu filma leži zbog povređene noge. U retkim trenucima odlično isijava zajedljivost i sebičnost jednog bogataša koji je navikao da mu se sve servira na izvolite. I u tim razlikama između Bredlija i Linde, dolazi do izražaja bogata i interesantna dinamika koja će vas držati prikovane. Iz tih neizvesnih momenata proizilaze baš tenzične scene, koje funkcionišu jer kada se Rejmi sa svojim kameramenom Bilom Poupom razmaše i izađe iz ekonomičnih kadrova u kojima dvoje ljudi pričaju, tek onda vidimo odsjaj starog majstora koji isplivava na površinu i dokazuje da i dalje ima u sebi snage da isporuči esencijalno horor iskustvo koje se meša sa uplivima crnog humora.
Posle sporijeg uvoda i kada se stvari, zahuktavaju na ostrvu, dobijamo ono zbog čega idemo u bioskop da gledamo rad jednog majstora. Krvi ima u izobilju, a i raznih drugih gnusnih scena. Malo me je rastužilo što su skoro svi efekti animirani, a ovakvi filmovi najbolje dolaze do jačeg izražaja kada se koriste praktični ili barem kombinacija njih i animacije. Generalno sam izgled filma, se doima budžetirano. Evidentno je da su zbog budžeta morali da snimaju većinu lokaliteta u studiju i pred kakvim zelenim ili plavim platnom na kojima su dodali efekte pozadina i okoline.
A stvarno je šteta jer Bil Poup jeste kameramen, koji ima besprekorne godine rada, i uradio je razne inovativne stvari na kultnim filmovima. Ovde imam utisak kao da nije imao prostora niti slobode da to i primeni.
Za muziku je bio zadužen Deni Elfman, čije teme su me podsetile na stare avanturističke filmove i serije. Ali ne mogu da kažem da imam želju da ih slušam van filma.
Da podvučemo crtu, jel ovo Sem Rejmijev veliki povratak hororu i novi kultni film o kojem će se razgovarati? Nije, ali je dovoljno dobar i efektivan. Sa odlično sprovedenim glumcima koji dobro znaju u kakvom tipu priče se nalaze i koriste to u svoju korist. Kada se na sve to doda i Semov lični pečat sa kadrovima i scenama koje je uspeo da ugura u svaki film na kojem je radio, zadovoljiće gladne ljubitelje žanra, i ponajviše one koji cene čist nefiltrirani kemp.
