U Karmadoni, prvom celovečernjom dugometražnom filmu režisera i scenariste Aleksandra Radivojevića, pratimo našu junakinju Jelenu (Jelena Đokić) ženu srednjih godina i majku koja je putem veštačke oplodnje zatrudnela. Ona provodi divan dan u parku i raduje se dolasku deteta. Ali tu idiličnu sliku i dinamiku urušava poziv sa druge strane gde se čuje GLAS (Sergej Trifunović) koji počinje da joj izdaje komande, i nalaže joj da usmrti ljude koji su mu se zamerili, a do kojih njegove moći ne mogu da dopru i izvrše svoj osvetnički uticaj.
Naravno, svako normalan bi odbacio nečiji poziv ovakvog tipa i nastavio sa svojim životom, ali Jelena ubrzo shvata da se zapravo radi o božanskom entitetu i da nema mesta za šalu, i da budućnost nje i njenog nerođenog deteta zavisi od ispunjavanja krvoločnih zadataka koje joj GLAS zadaje.
Tokom jedne noći, Jelena i GLAS, lutaće ulicama grada Beograda, i na tom putovanju upoznaće sve ljude koji su proizašli sa dna kace i zbog kojih kada se izađe iz okvira filmskog narativa, vidimo svu bedu i čemer, kancer koji se proširio u našem društvu i zavio nas u crnilo. U društvu u kojem pogrešni ljudi dominiraju decenijama i kroje sudbine normalnim ljudima. Neke od tih pojava su itekako aktuelne, a to su društveni paraziti i lažni dušebrižnici koje često vidimo po medijima, i kada krene krvavi pir, oni zaslužuju bes i srdžbu koja im sledi.
Karmadona je žanrovski postavljena kao napeti triler sa izraženim crnim humorom, duboko ukorenjen u lokalni mentalitet i društvo moderne Srbije. Verujem da će zapadnjacima (čitajte Amerikancima), sve to delovati previše nepovezivo, jer da bi mogli da se povežu sa našim mentalitetom koji se prožima tokom ciničnih dijaloga, koji su poput verbalnih nadmudrivanja između naše krhke junakinje i njenih neprijatelja koji su daleko moćniji od nje. Vi zaista morate biti sa naših prostora da bi vam svaka fora bila jasna. Sa jedne strane postoji mala šansa da će film delovati previše lokalno da bi mogao dopreti i do zapadne pubike.
Horor elementi su prisutni, i čitav fillm obiluje hektolitrima krvi, i praktičnim efektima koji će zasijati na velikom platnu. Ali nemojte da očekujete identični nivo grozomornih momenata kao iz Srpskog filma, jer Karmadona je sa te strane mnogo umerenija naspram ozloglašenog filma, čiji uticaj i odjek se i dalje oseća u filmskom svetu širom planete.
Ima visceralnih scena, i neke od njih umeju da deluju realistično i da izazovu nelagodu. Ali ipak horor je ovde skrajnut u stranu, da bi crni humor prošetao u svakoj grozomornoj sceni koja vam može pasti na um, i time na neki način ublažuje osećaj jeze i potencijalne gadosti koju bi publika mogla da oseti. Horor i komedija idu ruku pod ruku, a to i Radivojević dobro zna i želi da udovolji prvenstveno sebi u raznim sitnim omažima kultnim naslovima koji su uticali na njega, ali koji ne oduzimaju od lokalne priče koju želi da nam ispripoveda. Pa tek onda nama, gledaocima koji smo željni zabave u domaćim filmovima, a bogami Karmadona na tom planu ispunjava dosta stavki sa te liste.
Ono što se na prvi pogled primećuje iz njegovog režiserskog debija, jeste da on odlično ume da iskomunicira sa svojim glumcima i glumicama, šta konkretno želi od njihovih performansa. I da ih sprovede da im bude jasno, kada trebaju da pucaju na jake i preglasne performanse, a gde da budu tihi i umereni. To se da osetiti kroz sve dijaloge tokom čitavog filma.
Glumica Jelena Đokić je zvezda filma, iako deluje da ništa nećemo saznati o njenom liku, tokom njenog putovanja i komuniciranja sa GLASOM, dobijamo neke karakterne bravure koje nam ocrtavaju psihološku sliku. Njen unutrašnji sukob u kojem razmatra zašto uopšte učestvuje u ovakvom ludilu gde mora da pobije golemu listu ljudi i preispituje se konstantno da li su oni to zaista zaslužili. I generalno gledano, ovo je posve hrabra uloga u kojoj je morala da igra trudnicu, i zapravo je fenomenalno prenela njeno kretanje i prikaz nekoga ko nikada nije baratao oružijem, a kamoli morao da ugasi nečiji život. Ne očekujte od nje Džona Vika, već Džona Meklejna koji se lomata po Nakatomi plazi i pokušava da spasi živu glavu. Ta određena doza realističnosti zaista pripomaže da se povežemo sa njom i da navijamo da izađe iz svega toga sa glavom na ramenima, i sa živom bebom.
Sa druge strane, imamo Sergeja Trifunovića koji nema fizičku ulogu unutar filma, več je sveden samo na GLAS. Moram priznati da mu ovakva uloga, ozlojeđenog božanstva koji rapidno ispaljuje dijaloge, i sve to pomešano sa filosofijom o stanju modernog sveta, i povremeno sočnim uvredama i probijanjima četvrtog zida, odgovara. Jelena i Glas se odlično nadopunjavaju, iako nikada nisu zajedno unutar kadra, stvara se dinamika kao iz raznih filmova osamdesetih gde ste imali najneočekivanije partnere koji moraju da prevaziđu svoje nesuglasice da bi ostvarili iste ciljeve.
Najveća iznenađenja pored naših glavnih uloga, su mi svakako bili Najdan kojeg igra Milutin Mima Karadžić, i Miloš Timotijević kao Kronjac. Obojica igraju dva dijametralno drugačija prikaza antagonista sa kojima će Jelena morati da se obračuna eventualno.
Najdan je prikaz vlasnika noćnog klluba, sa skrajnutim pogledom na svet i svoje mesto u njemu. Siguran sam da će scena gde se Jelena obračunava sa njim, kroz jedan od napetijih dijaloga viđenim na našem filmu, i kroz postavku scene koja više deluje na revolveraški obračun. Kada se na to sve doda i needle drop momenat, gde se fantastično uklapa obrada pesma grupe Alisa – Ispij tu čašu (originalni autor Žika Martinov i Stari Znanci) i generalno teskobna atmosfera. Pričaće se o njoj dugo i pošto se film završi. Ovo je svakako Mimi Karadžiću dalo priliku da glumi prenaglašenu ulogu, i da izađe iz stereotipnih okvira koje mu uglavnom namene.
Slična je i situacija sa likom Kronjca (Miloš Timotijević) koji je prikaz oportunističkog producenta koji nema problema da za potrebe gledanosti i zarade, i da gazi preko leševa. I verujte mi na reč, ovakav performans od Timotijevića niste videli do sada, scena u kojoj će vam držati pažnju, je jedna od hrabrijih koju je izneo u svojoj karijeri.
Pored njih u sporednim ulogama se pojavljuju Jovo Maksić (najrealističniji sirovi prikaz taksiste viđen na filmu), Milica Stefanović kao Danica koja svojom odorom podseća na jednu zaboravljenu anti-heroinu eksploatacijskog filma Ilsu. A tu su i Bane (Miloš Lolić), Beksa (Petar Strugar), Duško (Branislav Jevtić) i mnogi drugi koji će prikazati iskarikirane likove iz raznih slojeva društva.
Režiserski ovo je jedan vratolomni film na koji naša publika nije navikla. Nećete imati statične kadrove, i loše blokiranje kada se vode dijalozi između jednog ili više likova u sceni. Često kamera najviše podivlja kada su mirnije scene u kojima se vode dijalozi koji znače život i smrt.
Od korišćenja nagnutih kadrova da označe kako je opasnost blizu ili da jedan od likova ima nadmoć nad drugim. I učestalo korišćenje centralnih kadrova da nam prikažu jasnu geografiju unutar prostora u kojima se Karmadona odigrava. Scenografkinja Ana Milošević je napravila par bogatih enterijera koji se ne viđaju učestalo na domaćem fillmu, i sastoje se od dosta vizuelnih fora koje će vam možda promaknuti ako budete treptali previše. Kostimografija je takođe bogata i delo je Kristine Kostić, koja je radila kostimografiju na obe sezone Crne svadbe.
Svakako ne treba zaboraviti i muziku koja je namenski napravljena za film, a na njoj je radio Wikluh Sky, što je i bilo logično jer je radio muziku za Srpski film i kada je ona bila dobra, zašto menjati kompozitora? Mešavina klasičnih instrumenata, semplova i elektronike se odlično uklapaju sa sveopštim ludilom filma. Jedan od uvodnih taktova koji čujemo na početku filma, dosta podsećaju na muzičku temu sa početka legendarnog Legacy of Kain: Soul Reaver serijala. Pripisao bih to odavanju počasti jer je Wikler, poznat kao zavidni gejmer.
Iako sam do sada dao hvalospeve, ipak postoje i određene zadrške u vezi filma. Trajanje je pozamašno i u dva sata je moglo tematski svašta da se istraži, ali ne mogu da se otmem utisku da tačno na sredini filma, ima par segmenata koji deluju razvučeno i koji su mogli da se iseku. Takođe GLAS, iako ima zanimljive dijaloge, neki od njih se ponavljaju i da su izbačeni, film bi bio daleko kompaktniji.
Specijalni efekti, pogotovo oni koji se tiču krvi, ne izgledaju uvek najbolje, tako da je učestalo prenaglašavanje dotičnih scena oduzimalo u određenim momentima kada je tenzija bila na vrhuncu.
Ali pored pomenutih nedostataka, ne mogu da se otmem utisku da nam je Aleksandar Radivojević podario svoj film. Ovi likovi i čitava priču odišu njegovim DNK i autentičnim glasom koji je još izgradio iz dana emisije Šok Koridor koju smo pratili u kasnim satima na rahmetli Art Kanalu.
Karmadona neće biti film za svakoga, ali će se definitivno izdvojiti iz uštrojene ponude naše kinematografije kao žanrovski film koji ume da zabavi. Moram spomenuti da je film osvojio nagrade za najbolji film i scenario na Dark Night Films Festivalu u Australiji i svojom svetskom premijerom na Toronto International Film Festivalu započeo život na raznim festivalima. Ostaje da vidimo kako će to sve izgledati na domaćem terenu i kakav će biti odziv naše publike.
Premijeru filma ćete imati priliku da pogledate na filmskom događaju Najduža noć filma, koja će se održati u Sava Centru, 21. decembra. Posredstvom distributerskih kuća Digimedia i Buca Productions.
Karte se mogu nabaviti putem sajta: eFinity.
