Histerija je triler sa velikim T. Prekopotrebno osveženje u žanru koji već neko vreme kopni i pokazuje da mnogi autori imaju problema da naprave dovoljno cerebralne misterije i intrigantne obrte i kompleksne likove.
Režiser i scenarista Mehmet Akif Bujukatalaj je uzeo zanimljivu premisu, inspirisan nemilim stvarnim događajem koji se desio u Nemačkom gradu Solingenu davne 1993. godine, u kojem je podmetnut požar od strane ekstremnih desničara, koji su usmrtili tursku porodicu unutar njihovog doma. Taj događaj je obeležio Nemačku, kao jedan od najšokantnijih izliva rasizma tokom ranih devedesetih.
Radnja filma se dešava u sadašnjoj Nemačkoj, u kojoj pratimo ekipu koja snima film i time želi da obeleži tridesetu godišnjicu od tog šokantnog događaja. Elif (Devrim Lingnau) koja radi kao stažistkinja na snimanju. Režisera i tvorca koji je reditelj turskog porekla koji je rođen u Nemačkoj, Jigit (Serkan Kaja) i sa njim radi hladnokrvna profesionalna producentkinja Lilit. (Nikolet Krebic)
Za potrebe filma unajmljuju imigrante statiste, Saida (Mehdi Meskar) i Mustafu (Aziz Sapkurt), koji moraju da prikažu prave reakcije na ono što će videti u zapaljenoj kući. Said koji je najmlađi među njima nailazi na spaljenu knjigu Kurana i u potpunosti odlepi tokom snimanja scene. To unosi vidan nemir kod filmske ekipe, ali režiser i producentkinja odlučju da ostave te snimke i da iskoriste za film. Čak i na nastavljeno negodovanje statista i njihovog vozača Mažida (Nazmid Kirik) koji preispituju da li je takva scena ima bilo kakvu vrstu smisla, i da li uopšte koristi filmu.
Elif biva zadužena da vrati statiste u njihov dom, i po nalogu producentkinje dobija ključeve njenog doma u kojem treba da ostavi rolne filma. Na poziv pomenutog Saida i Mustafe provodi veče sa njima i bolje ih upoznaje.
Tokom tog razgovora, iako je imala inicijalni strah, shvata da su obojica ljudi pre svega. Mustafa kritikuje film zbog problematičnog poteza paljenja Kurana i kaže jednu od ključnih rečenica u vezi svrhe samog filma, parafraziraću: “Mi smo svedeni uvek na žrtve i negativce u filmovima. Zašto ne naprave filmove o nama u drugačijim ulogama? I ja znam ovakvu vrstu režisera, oni prave ove filmove da bi Evropina savest bila čista.“
Po povratku u producentkinj dom, Elif gubi njene ključeve, ali uspeva da uđe u stan i da ostavi rolne filma na sigurnom. Iz straha da ne izgubi priliku da nastavi da i dalje radi sa ovom filmskom ekipom, daje oglas u vezi izgubljenih ključeva i dolazi u kontakt sa strancem koji tvrdi da ih ima i da će doći na tu adresu. Ubrzo posle toga rolne filma nestaju i to našu junakinju stavlja u goru poziciju, a stvar eskalira kada neko obavesti ministarstvo kulture da je Kuran spaljen i to još više ugrozi čitavu produkciju i budučnost filma.
Obožavam filmove u kojima se kao deo zapleta prikazuje kako funkcioniše snimanje iza kulisa. Iako je film koji snimaju, blago rečeno jednostavan, i dovodi čak i u pitanje veštinu režisera Jigita. Postavlja se hrabro pitanje da li je spaljivanje Kurana, umetnički čin, ili proračunata provokacija koja bez odgovornosti koristi veru zarad publiciteta?
Scenario je zategnut i pored te šokantne scene, nudi jednu intenzivnu i misterioznu priču u kojoj preovladava osećaj paranoje i dosta scena koje podsećaju na horor filmove sa svojom statičnošću kadrova u kojima preovladava tišina. Ali tenzije koje ova grupa ljudi oseća na snimaju i tokom ovih događaja mogu da se osete i seku nožem koliko su guste. U nekim instancama bi bila i netrpeljiva da nije posuta apsurdnim humorom i situacijama koje donekle gase potencijalne vatre koje bi se još više razbuktale.
Film je sniman na svega par lokacija, ali to se i ne oseti kroz fluidnu režiju i montažu. Dosta pripomaže i bogata fotografija u kojoj se mešaju siva, crna i plava boja. I kroz vešto blokiranje tokom dijaloga sa više prisutnih likova. Time dobijamo nijansirane koji nam daju i jasan uvid u emotivna stanja svih likova.
Elif (Devrim Lingnau) naša heroina, poput kakvog detektiva pokušava da reši situaciju, a to je dovodi u sve gora psihološka stanja. Devrim je zaista fenomenalna u toj ulozi i skroz je nestala u liku. Imam osećaj da je namerno napravljena da bude što manje dopadljiva.
Mehdi Meskar kao Said, daje uvid u mladog čoveka koji ostvaruje konekciju sa Elif, ali i istovremeno ima snove da postane jednog dana glumačka zvezda. Jako je prijemčljivo bilo promatrati njegove promene u ponašanju kako se istraga pogoršava i slučaj dovodi čak do policije u koje upliću i njegove preostale kolege.
Dok njegovog starijeg kolegu Mustafu, igra ga Aziz Sapkurt, igra sa dozom stoicizma i pronicljivosti, ali i on ima svoje skrivene planove. Čak i glumci koji glume režisera, Serkan Kaja i producentkinju, Nikolet Krebic ostavljaju dosta ambivalentnosti u prikazu dotičnih likova.
Misterija jeste centralni deo zapleta, ali ona je iskorišćena da se preispitaju svi društveni problemi koje more modernu Nemačku. Strah od dolaska imigranata, rasizam i mržnja koji i dalje tinjaju, a pogotovo iz vizure sveta umetnosti (u ovom slučaju filma) kada se ona koristi za propagandu i izrabljivanje ljudske nesreće. Vruć je to krompir scenaristički, ali ovde su sve te teme pokrivene na pažljiv i promišljen način.
Najveća snaga filma jeste zapravo ta, što postavlja pitanja nama kao gledaocima, i siguran sam da će svačije gledalačko iskustvo i tumačenje biti drugačije. Verujem da će prolaskom vremena i što više bude dolazio u kontakt sa publikom širom sveta, uspeti da stekne i status kultnog trilera.
