Uvodni kadrovi filma prikazuju u stilizovanoj estetici VHS snimaka, našeg heroja, MMA borca Majka Kera kojeg glumi Dvejn “Rok” Džonson. Maltene možete osetiti da ste u tom prostoru sa grajom mase, i da osećate miris znoja i prljavštine, dok ulazi u ring. Tu počinje lomljava kostiju i ljudskog mesa, i samo je pojačana još jače, gorepomenutom vizuelnom estetikom.
I dok se dva čoveka ubijaju u ringu, istovremeno ide glasovni intervju sa Kerom koji objašnjava šta za njega predstavlja UFC. Kakvom se filosofijom vodi, da konstantno mora biti koncentrisan, ako želi da bude broj jedan. I detaljno opisuje kako tamani svoje protivnike, možda sa previše radosti u glasu. Jer da bi bio prvi moraš biti nemilosrdan.
Sve ovo što sam opisao, će zasigurno svakog gledaoca privući da ga pogleda, čak i da nije ljubitelj borbenog sporta poput MMA-UFC-a. Iskren da budem, gledao sam par mečeva, ali to mi uvek dođe poput opuštajućeg ventila. Ali treba se i zapitati zašto je neko spreman da uništi svoje telo, ili druge osobe, po cenu zarade?
Što se Majkove životne priče tiče, scenaristički je već viđena, o usponu i padu, i pokušaju povratka na tron. Pokriva period od 1997. do 2000. godine dok UFC još nije postao popularan širom sveta, već je najviše značaja dobio u jednoj maloj zemlji, a to je Japan.
Ono što vidimo iz života jednog borca jeste odnos sa njegovom devojkom Doun (Emili Blant) koji je mogao biti mnogo intimniji i životniji prikaz. Scenaristički ti sukobi i sutacije su sasvim lenje i viđene u mnoštvu biografskih filmova poput ovog. Nisu zašli dublje u njihovu intimu i kakav je zapravo odnos bio pre, i posle tog uspeha, i čak je previše sigurno prikazano. Prikaz razmirica je poput kakvih rijaliti šou programa gde imate voajerski pogled.
Emili Blant je pokazala ponovo da je jedna od boljih glumica sada već srednje generacije. Iako je dobila najnerazvijenijeg ženskog lika. Ona koristi svoju glumački dijapazon emocija da nam je otelotvori u raznim instancama njihove veze. I zaista je šteta što nije dobila sočniji materijal. I verujem da će biti u užim kandidatkinjama barem da osvoji nagradu za sporednu žensku ulogu.
Sa druge strane u ulozi Markovog prijatelja Marka Kolmana, nalazi se pravi borac Rajan Bajder. I njihov odnos iako je sveden na prikaz pozitivnog muškog prijateljstva bez prevelikog takmičarskog nadmetanja između njih. Daje utisak da bi čak i ta tematika bila mnogo interesantnija kao centralni deo priče, a ne samo manji segment.
Između silnih emotivnih previranja, nalaze se i same borbe zbog kojih sam siguran će većina i doći. Beni Safdi koristi sve što je naučio na pređašnjim filmovima i u radu sa svojim bratom. Kamera iz ruke, učestali zanimljivi vizuelni kadrovi gde kroz simbolizam prikazuju mentalno i emotivno stanje likova.
Njegov najveći fokus je na telima i mišićima svih boraca. Kako nastaju rane, i kako se svaki udarac može osetiti. Međutim nije ni približno dobro montirano, jer često kamera odmili od momenata kada dođe do konekcije pesnice ili noge u nečije lice, ili drugi deo tela. Tako da i na tom polju gubi na autentičnosti.
Pohvalio bih i njegov fokus na sitne detalje u kojima je svakog od likova počastio interesantne manirizme i karakterizacije da ih prikaže što humanije. I to je uvek ulivalo nadu da ćemo dobiti nešto mnogo ozbiljnije, ali nažalost taj momenat nikada ne dođe.
Ono što je zapravo odlično skinuto je dokumentaristički pristup i prikaz tih takmičenja i kako se ona zapravo ugovaraju. Smatram da je propuštena prilika i da su se time bavili više, film bi bio mnogo interesantniji tematski.
Dvejna “Roka” Džonsona sam namerno izdvojio od preostalih pomenutih glavnih glumaca i glumice. Od ranih kečerskih dana gde je plenio svojom harizmom i poznatim manirizmima i poštapalicom oduvek je u njemu bila želja da postane glumac. I u tome je uspeo ranih dvehiljaditih kada se uglavnom takmičio sa Vin Dizelom i pojavljivanju u raznim akcijašima, a i u nekoliko komedija. U jednom momentu je mašinerija njega uzela pod svoje i više je postao brend, nego li glumac.
Ovo je njegov pokušaj da se vrati na staro, ali čak i uz svu tu prostetiku i masku koju nosi, i razne situacije u kojima se trudi iz petnih žila da oživi lik kolege iz borbenog sveta. Ipak ne dolazi do izražaja, oseća se plastičnost i to ipak više pripisujem samom scenariju nego njemu kao glumcu. Ali videćemo da li će imati sreće na budućim nagradama.
U poslednjoj trećini film dobija naznake poletnosti i rade zaista neke neočekivane stavke koje se ne viđaju u sportskim filmovima i žao mi je što nije uspeo da održi taj momenat i u prva dva čina. Čak se i sam Majk Ker pojavljuje glavom i bradom na kraju nakratko, što je jedan od čudnijih izbora koje sam video u bilo kojem biografskom fimu u skorije vreme.
Naravno pored svih pomenutih stvari, muzika koja je napravljena za film od strane improvizatorske džez muzičarke Nale Sinefro, dosta pripomaže da izgrade atmosferu kako u tihim momentima, i onima kada sve odlazi do đavola.
Beni Safdi je svakako zanimljiv autor, i preporučio bih svakome da pogleda filmove koje je radio sa bratom (Good Time, Uncut Gems, Heaven Knows What) ali čini mi se da ćemo još morati da sačekamo da vidimo bolji film u njegovom solo radu. Na kraju godine nas čeka i prvenac njegovog brata Džošue, Marti Veličanstveni, pa ćemo taman moći da vidimo da li će izbaciti bolji film, ili da se kao u slučaju Braće Koen, ponovo udruže i nastave tamo gde su stali. Na vrhuncu.
