Disklejmer: Dixotomia je u ranom razvoju. Na Meta Quest platformi je u Early Access izdanju. Rana recenzija ovog naslova isključivo priča o stvarima kakve su trenutno, i naravno mogućem potencijalu igre u budućnosti.
Postoji nešto posebno u igrama koje odmah na startu jasno pokažu da nisu skovane da budu još jedan generički VR shooter. Dixotomia je upravo takav slučaj. Iako na papiru deluje kao klasična akcija u kojoj skačeš na lobanju dok talasi neprijatelja idu ka tebi i rešetaš sve što se pomeri, čim zavučeš glavu u headset shvatiš da ovde postoji jedna ozbiljna ambicija, da spojiš pucanje, natprirodne moći i moralne odluke u jedan mračan, distopijski koktel. I da, rezultat ume da bude jednako fascinantan koliko i haotičan.
Radnja igre odvija se na planeti Karna, koloniji koja u teoriji treba da predstavlja još jednu ljudsku ekspanziju u svemir, ali u praksi deluje kao savršeno igralište za sve što može da krene po zlu. Ti si Ron Adams, specijalni kontraktor koji je poslat da reši problem, ali naravno – ništa nije jednostavno. Vampirski kult je pustio svoje pipke, tu su “shadow masters”, androidi i kultisti koji deluju kao da su ispali iz nekog lucidnog sna. Sve je postavljeno tako da od prvog trenutka shvatiš da nećeš imati luksuz da stvari gledaš crno-belo, iako igra nosi ime koje bukvalno znači upravo to, dihotomija. Narativno, jasno se vidi da ovo još uvek nije finalna verzija. Early Access izdanje nudi uvod u svet i par misija koje nagoveštavaju kompleksnost, ali nije sve tu. Međutim, čak i taj deo što je dostupan daje dovoljno da osetiš pravac kojim se vodi razvojni tim. Igra te tera da razmišljaš o posledicama svojih izbora, i to je nešto što VR retko nudi. Obično si samo “action hero”, ali ovde tvoja odluka da li ćeš popustiti pred iskušenjem moći menja ishod. A meni se to baš dopalo, jer daje osećaj da učestvuješ u priči, a ne samo da ideš od tačke A do tačke B.
Ono što je meni najviše leglo jeste način na koji te igra tera da balansiraš između dve strane svog lika. Sa jedne strane, imaš čitav arsenal futurističkog oružja, sve ono što očekuješ od solidnog sci-fi shootera. Zadovoljavajuće je, ima težinu, i lepo je prilagođeno VR-u, nema onog osećaja da “pucaš iz igračke”, već svaki okidač odjekuje kao da zaista nosiš nešto opasno. Sa druge strane, tu su vampirske moći, koje se odjednom otključavaju i prave totalnu zbrku u tvom osećaju identiteta. Da li ćeš igrati kao hladni profesionalac koji koristi tehnologiju, ili ćeš polako da popuštaš i posežeš za natprirodnim darovima koji ti otvaraju potpuno drugačiji stil igre? I nije stvar samo u borbi – tvoje odluke u toj dilemi oblikuju i priču, vode ka različitim završecima i menjaju način na koji te svet posmatra.
Upravo to balansiranje između oružja i moći čini Dixotomiu posebnijom od većine VR pucačina. Nisi samo čovek sa puškom u rukama; ti si figura koja stoji na granici između dva sveta. Jedan deo mene želeo je da ostanem disciplinovan, da se oslonim samo na svoje SpecOps veštine. Ali kad ti igra podmetne grupu neprijatelja koji iskaču niotkuda, a ti imaš opciju da ih doslovno “usisaš” u senku i eliminišeš jednim potezom, teško je odoleti. I svaki put kad sam posegnuo za tim mračnijim moćima, osetio sam blagu nelagodu, baš kao da igram sa sopstvenim principima. Što se tiče samog gameplaya, sve je fluidno i dovoljno intuitivno za VR. Kretanje je standardno, ali developer je očigledno razmišljao o udobnosti igrača. Imaš opciju teleportacije ako ti je muka od “smooth locomotiona”, i generalno optimizacija je bolja nego što bih očekivao od igre koja je još uvek u Early Access fazi. Na Questu radi iznenađujuće stabilno, dok na SteamVR-u možeš da gurneš grafiku do maksimuma i dobiješ onaj pravi “wow” momenat (mora se tražiti access test verziji jer trenutno je u toku PlayTesting ovog naslova). Najlepše od svega je što se akcija nikad ne oseća prenatrpano, ima dovoljno prostora da zaista koristiš VR okruženje, da se saginješ, oslanjaš o zidove i koristiš telo, a ne samo da stojiš statično i mašeš rukama.
Vizuelno, Dixotomia ima taj prepoznatljiv stil koji ne cilja fotorealizam, već atmosferu. Nije to igra koja će te oduvati teksturama, ali ima estetiku koja funkcioniše – distopijski pejzaži, zgrade koje deluju napušteno, laboratorije pune hladne tehnologije, i onda sve to začinjeno jezivim vampirskim elementima. Kontrast je nameran i dobrodošao. Dok si u tehnološkom okruženju osećaš se sigurno, racionalno, kao da si u sci-fi filmu. Ali čim se pojavi natprirodni element – osvetljenje se menja, senke se produžuju, a ceo prostor deluje kao da te posmatra. To su trenuci kada VR magija proradi, kada okreneš glavu i naježiš se jer imaš osećaj da nisi sam.
Zvuk je jednako važan kao i grafika. Oružja zvuče snažno, eksplozije imaju pravi “impact”, ali ono što posebno fascinira jeste kako je zvučni dizajn vezan za vampirske moći. Svaki put kad koristiš nešto iz tog arsenala, zvuk je pomalo neprirodan, izokrenut, kao da čuješ eho kroz zidove. To je mali trik, ali dovoljno da ti podigne svest o tome da se igraš sa nečim što nije deo ljudskog sveta. Muzika nije dominantna, ali zna da se javi u ključnim momentima i doda sloj intenziteta.
Naravno, ima i mana. Early Access je uvek mač sa dve oštrice, i ovde se to vidi u sitnim bagovima. Nekad kolizija ne radi kako treba, pa ti ruka prođe kroz zid. Nekad neprijatelji reaguju čudno, kao da nisu sigurni da li da te napadnu ili da pobegnu. UI ume da bude nezgrapan, naročito kad pokušavaš brzo da prebaciš između oružja i moći. Ali iskreno, ništa od toga nije dealbreaker. Sve su to stvari koje deluju popravljivo, i developer se već oglašavao da je feedback zajednice ključan u ovom periodu. Isto tako, još uvek nemamo Voiceover svih scena, neke animacije deluju nedovršeno, kao i najveći trenutni problem po meni, spawnovanje neprijatelja. Deluje kao da se pojave u određenom trenutku kada uradite neku akciju na nivou, što može dovesti do zbunjivanja. U jednom trenutku je sve prazno, u drugom neprijatelji jurišaju ka vama.
Šta mi je na kraju ostalo od Dixotomije? Pre svega, osećaj da sam igrao VR naslov koji se ne plaši da eksperimentiše. Nije ovo samo još jedna pucačina sa kul skinovima. Ovo je pokušaj da se stvori narativno bogat i moralno složen svet unutar VR-a, i to je hrabro. Da li uspeva u svemu? Ne baš. Nekad je priča još uvek previše fragmentisana, nekad balans između oružja i moći deluje nedorečeno. Ali kao celina, Dixotomia ima identitet.
Dixotomia je igra koja iako shooter, ne može da se kaže da je klasični pripadnik ovog žanra. Ako voliš da u VR-u istražuješ moralne dileme, da kombinuješ pucnjavu i natprirodne sposobnosti i da se pitaš da li tvoj lik polako gubi ljudskost, onda je Dixotomia pravo osveženje. Early Access znači da će se još razvijati, poboljšavati, ali i ovako nudi dovoljno mesa da ti zaokupi maštu. Za mene, Dixotomia je primer igre koja pokazuje zašto VR vredi. Ne samo zato što ti daje pušku u ruke, jer, kao da je to najbitnije, već zato što ti daje izbor, ko si zapravo kad granica između čoveka i čudovišta postane previše tanka.
Zahvaljujemo se developerima iz Deep Matrix tima koji su nam ustupili ključ za potrebe ovih impresija.
