Tony Hawk’s Pro Skater 3+4 – Recenzija – Toni u najboljem izdanju

Tony Hawk’s Pro Skater je oduvek bio više od igre, to je bila neka vrsta zajedničkog jezika među klincima, bilo da si znao da napraviš kombo od milion poena ili si samo uporno pokušavao da izvedeš heelflip preko stepeništa. I sada, nakon što smo dobili savremeni remake prva dva dela, Activision je odlučio da nam isporuči i sledeći korak, Tony Hawk’s Pro Skater 3+4, modernizovanu verziju dva možda i najzrelija nastavka iz zlatne ere skejt serijala.

Igra me je uhvatila nespremnog na najbolji mogući način. Otvoriš meni, krene stari dobri punk soundtrack i shvatiš da te telo odmah vraća dvadeset godina unazad. To nije nostalgija u onom klasičnom smislu gde samo gledaš nešto poznato i osmehuješ se, ovde ti se prsti sami nameštaju na kontroler i podsećaju te da još uvek pamtiš trikove, kao da voziš bicikl. Jednom kada su se vratile te mišićne memorije, osećaj je bio kao da sam ponovo klinac koji sedi do kasno u noć, besomučno pokušavajući da odem sa jednog grind-a na drugi bez pada.

Ono što je dobro kod ovog paketa je što su developeri uspeli da očuvaju srž igre, onaj osećaj tečnog, ludačkog povezivanja trikova, gde gravitacija postaje samo još jedan trik u rukavu. Tony Hawk igre nikada nisu bile simulatori, već neka vrsta arkadne fantazije u kojoj fizički zakoni postoje tek toliko da bi mogli da ih ismevate. I to je ovde savršeno sačuvano. Kombo se i dalje može razvlačiti do apsurda, i dalje je moguće započeti manual u sred parka i odvesti ga kilometrima kroz level, samo ako imate živaca i preciznosti. A ono što dodatno prija je to što se igra ne zadovoljava samo time da ponovo rekreira stare mape. Da, tu su sve one kultne lokacije: od hladnih ulica Kanade do industrijskih hala i naravno – legendarnog Airport nivoa koji je svojevremeno bio obavezno mesto okupljanja za split-screen duele. Sve izgleda osveženo, detaljnije i živopisnije, ali nikada ne deluje previše sterilno ili „previše HD“. Zadržana je ta doza arkadne šarenolikosti, onaj osećaj da si u nekom crtanom skejt svetu, samo sada sa puno boljim osvetljenjem, teksturama i fluidnošću.

Jedna stvar koja mi je posebno prijala je to što je ovde zvuk i muzika doživela možda i najveći skok. Možda zvuči banalno, ali dok voziš i odrađuješ kombinacije, upravo muzika je ta koja određuje tempo i osećaj. Ponovni povratak pesama iz originalnih igara bio je pun pogodak – čuti pesme koje su te oblikovale kao klinca u kombinaciji sa modernim zvukom donosi neku vrstu topline koja je retka u današnjem gamingu. Da ne bude zabune, ubačeno je i nekoliko novih numera, i iako se možda neće svima svideti, meni su se solidno uklopile. Ipak, nije sve samo na nostalgiji. Tony Hawk’s Pro Skater 3+4 ima dovoljno modernih dodataka da opravda svoje postojanje kao više od pukog remastera. Tu je novi sistem izazova koji te tera da eksperimentišeš i otkrivaš sitne detalje u mapama, online modovi su znatno stabilniji i fluidniji nego ikada pre, a kreiranje sopstvenih parkova sada je intuitivnije i zabavnije. Posebno mi je drago što su uspeli da uvedu opciju deljenja parkova unutar zajednice bez ikakvih komplikacija – bukvalno za par minuta možeš da isprobaš šta su drugi igrači napravili i to dodaje onaj beskonačni faktor rejpleja.

Naravno, tu je i roster skejtera. Pored klasičnih imena poput samog Tonyja Hawka, Rodneya Mullena ili Chad Muske, dodati su i novi skejteri, uključujući mlađu generaciju koja sada zaista dominira skejt scenom. Taj spoj starih legendi i novih lica daje neku vrstu kontinuiteta – igru osećaš kao most između onoga što je skateboarding bio i onoga što je danas. A da ne zaboravim: opcije za kreiranje sopstvenog lika su detaljnije nego ranije, što znači da napokon možete napraviti avatar koji makar podseća na vas, a ne na nečiju lošu verziju LEGO figurice.

Gameplay je i dalje srce svega, i tu se ništa nije izgubilo. Možda danas, nakon decenija igranja modernih akcionih igara, očekuješ kompleksnije kontrole, ali Tony Hawk ostaje veran svom „lako nauči, teško usavrši“ sistemu. Par tastera, par kombinacija, i odjednom si u mogućnosti da izvodiš trikove koji izgledaju kao da prkose zdravom razumu. Ali, ono pravo majstorstvo dolazi tek kada pokušaš da spojiš sve u fluidan, besprekidan niz koji traje minutima. To je momenat kada prestaješ da razmišljaš o tasterima i samo „tečeš“ kroz mapu, potpuno u ritmu muzike i pokreta. Najbolji opis koji mogu da dam je da ova igra u isto vreme smiruje i podiže adrenalin. Kada uspeš da spojiš grind, manual i flip trik, dok ti combo brojač ide u visine, srce lupa kao ludo. Ali paradoksalno, osećaš neku vrstu smirenosti jer sve ima savršen ritam. To je taj specijalni balans koji retko koja igra postiže – biti haotična i meditativna u isto vreme.

Naravno, nije sve savršeno. Nekada kamera zna da poludi kada si previše blizu zida, a povremeno se dešava da hitbox ne reaguje baš kako bi trebalo. Ali to su sitnice koje, iskreno, i ne kvare iskustvo – pre bih rekao da ga podsećaju da ovo nije sterilna igra u kojoj sve funkcioniše bez greške, već živa arkadna mašina koja voli da te izbaci iz takta samo da bi se ti još više potrudio. Ono što bih voleo da vidim jeste više inovacija u samim misijama i ciljevima. Iako je sve verno originalima, i iako to ima smisla, ponekad sam poželeo da su developeri uneli malo modernijeg „začina“ u zadatke. Uglavnom se sve svodi na skupljanje slova SKATE, lomljenje određenih objekata i nabijanje poena. Funkcioniše, naravno, ali nakon nekoliko sati osećaš da bi mogle da postoje i kreativnije misije koje bi se igrale sa mehanikama koje serijal već ima.

Ali onda se setim da je Tony Hawk’s Pro Skater zapravo uvek bio o jednoj stvari ,slobodi. I to je ovde u potpunosti očuvano. Nije bitno koliko puta padneš, nije bitno da li si skupio sve tajne kasete, nije čak ni bitno da li znaš imena trikova koje izvodiš – bitno je da se zabavljaš i da osećaš onaj nalet slobode koji dolazi kada uspeš da odradiš savršeni grind niz rampu, a onda ga zaključiš spektakularnim trikovima dok publika (ili barem ti) u glavi skače od sreće.