Assassin’s Creed Shadows preview event se održao pre skoro nedelju dana i bio sam privilegovan da budem jedan od izabranih novinara koji su učestvovali u njemu. Imao sam prilike da odigram prolog kao i Noble questline koji nam je bio dostupan u ovom buildu. Kao i kod svih Assassin’s Creed igara, za prolog iliti sam uvod igre mi je trebalo nešto više od pola sata, do pojavljivanja naslova igre. Nekako sam već navikao na to da je ovaj deo uvek razvučen kod Ubisoftovih igara, ali moram priznati da je verovatno nešto kraći od dosadašnjih AC igara. Mada, uvod mi se jako svideo, jer je lepo objasnio sve upitne stvari vezano za Yasuke samuraja kao i drugu stranu medalje, uvodnu priču naše heorine Naoe.
Yasukeova priča je poprilično dobro postavljena. Rob hrišćanskih, portugalskih sveštenika koji od japanskih vladara traže prolaz kroz njihovu zemlju kao i uspostavljanje trgovinskih ruta. Ipak Diogo nije samo rob, već i telohranitelj glavnog sveštenika, sa izoštrenim čulima koji krase pravog ratnika. Da ne zalazim previše u sve šta se na početku dešava, ipak morate neke stvari i sami otkriti i odigrati.
Prva stvar koja me je oduševila u igri, kada zakoračite u ovaj svet drevnog Japana je koliko je on ustvari dinamičan. Sve ispred vas deluje nekako živo, drveće koje se njiže na vetru kao i ljudi koji vode svoj život na ulicama omalenog japanskog grada. Grafički gledano, igra me je poprilično oduševila i mislim da izgleda za klasu bolje od Valhalle, koja je i dan danas prelep naslov. Na početku sam pomislio kako će mi biti teško da se ponovo prilagodim modernom Assassin’s Creed naslovu, ne sluteći da me čeka prijatno iznenađenje. Iako sve izgleda baš tako kako sam rekao, moderno u odnosu na starije igre, AC Shadows je savršen miks dva sveta iliti bolje rečeno, dve epohe franšize, naslovi koji su izlazili pre Assassin’s Creed Origins, kao i oni koji su izlazili nakon njega, ne računajući Assassin’s Creed Mirage. Nego krenimo od najbitnije stvari, a to je gameplay.
Ceo koncept i ideja prvih Assassin’s Creed igara se nikada nije oslanjala na borbu, i upravo zbog toga je ona bila trivijalna. Sve do Originsa, neprijatelji su mogli da padnu bukvalno samo da ih „pipnete“ skrivenim sečivom u toku borbe, ili posle nekoliko udaraca. Jer znate, cela borbena mehanika se svodila na to da vas drugi neprijatelji čekaju dok se vi obračunavate sa jednim. U poslednjih nekoliko delova se to promenilo, i fokus je više stavljen na borbu sa više protivnika od jednom. Pored toga, glavni likovi u tim Assassin’s Creed igrama su morali sve da rade – da budu stealth, snalažljivi, ali isto tako jaki u borbi. Počevši od Originsa, kada su AC naslovi krenuli da budu više RPG igre nego bilo šta drugo, borba je bila u fokusu, dok je Stealth bio opcionalan, sem u nekim retkim trenucima. Upravo zbog toga, sve likove koje ste kontrolisali su bili baš to, heroji u svakom mogućem pogledu, jack of all trades kako bi rekli.
Assassin’s Creed Shadows nije prva igra gde imamo dva glavna lika, ali jeste prva u kojoj se gameplay mehanika drastično razlikuje između njih. Yasuke i Naoe iako zasebni likovi u igri, su ustvari jedan savršen sklop assassina iz drugih igara u franšizi. Iliti bolje rečeno, savršen assassin razdvojen na dva lika sa kojima možete igrati. Upravo zbog toga, razdvojiću ih u sledećem delu sa objašnjenjima.
Yasuke je veliki samuraj, po nekad i trapav, sa sporim ali dosta jakim pokretima. Zamislite Eivora iz Valhalle samo sa još većom sirovom snagom i naravno sa poprilično strašnom pojavom. Lik koji jednostavno žudi za konfliktom prsa u prsa. Sa dosta većim healthom i staminom, u stanju je da isecka mnogo neprijatelja koji mu se suprostave od jednom. Inteligencija neprijatelja je slična kao u AC naslovima nakon Originsa, oni ne čekaju da napadaju jedan po jedan, nego svi idu zajedno odjednom. Yasuke čak i te situacije rešava poprilično lako i opušteno. U tim trenucima borbe sa grupom neprijatelja su njihovi komentari najbolja stvar, gde se čuje njihov strah i praktično neverovanje šta vide ispred sebe – ogromnog, crnog samuraja sa svojom dugom katanom, naginatom ili ultra zabavnim kanabo oružjem. Upravo zbog toga igranje sa njim je jedinstveno iskustvo u svakom pogledu, način igranja koja nije pružala ni jedna Assassin’s Creed igra pre toga. Zbog toga je i neverovatno zabavno igrati sa njim, gledati kako se svi plaše od vas i dok bukvalno gazite sve pred sobom. Mada to ne znači da izazova neće biti, jer čak i Yasuke, koliko veliki i jak bio, neće biti neuništiv. Jer pored običnih protivnika, uvek će se naći neko ko je dostojan vaše snage. Upravo zbog te njegove veličine i surove snage, Yasuke neće biti najbolja opcija ukoliko morate da jurite nekoga, trčite preko krovova i skakućete preko ograda. Bolje rečeno, Yasuke neće moći to da radi, zbog njegove težine plus težine svog oklopa. Ako pokušate, slediće neki šaljiv komentar sa njegove strane. Čak i skakanje sa visokih zgrada će biti urnebesno gde će on reći nešto kao „I hope nobody saw that!“
Naoe je malena, sitna, ne tako jaka, ali sa druge strane agilna i brza. Lik sa kojim je bolje zaobići protivnike nego izazvati ih u borbi. Savršena je za izviđanje i zadatke gde je potrebno sakupiti što više informacija a da vas niko ne primeti. Senke su njeni prijatelji, dok je borba njena slaba tačka. Ta njena slabašnost u borbi se nadoknađuje gedžetima koja ona ima, kao pravi nindža, ronin, koji ima zadatak da se pojavi negde, možda assasinateuje nekoga i jednostavno nestane. U trenucima kada krene borba, Naoe može da padne samo posle nekoliko primljenih udaraca, a onda sledi učitavanje poslednjeg checkpointa. Stealth mehanika je odlična, ali kazne ukoliko niste pažljivi mogu da budu brutalne, i upravo zbog toga je bitno da se usavršite za takav prilaz kada igrate sa njom. Ovo je možda prvi Assassin’s Creed posle toliko godina gde je stealth pristup ustvari baš težak, ali zato neverovatno rewarding kada uradite sve šta ste isplanirali. Često će se misije gde je potrebno da budete tihi i nevidljivi, dešavati na velikom prostoru, sa puno neprijatelja koji će primetiti i vaš najmanji pokret na krovu, ili u žbunjevima dok se krijete. Borba sa njom je mnogo taktičnija nego sa Yasukeom. Mene je lično podsetila na Rise of the Ronin borbu, jer kao u toj igri, par grešaka znači učitavanje poslednjeg checkpointa. Naoe u borbi mora da se oslanja na dodge, roll kao i parry skoro u svakom mogućem trenutku. Dobra stvar je to što je parry window poprilično darežljiv prema igračima, tako da čak i kada mislite da ste zakasnili da uradite parry, vi ćete ga ustvari odraditi. Mada čak i sa svim tim vežbanjem i savršenim parryem, borbe mogu da potraju jer Naoe poprilično slabo udara svoje protivnike, čak i pored određenih „super udaraca“ koje možete otključavati preko skill tree. Moram da napomenem da njih mogu da koriste i Yasuke i Naoe, sve u odnosu na to šta je otključano.
U questovima ćete moći da birate sa kim ćete igrati, ali koliko sam shvatio uvek postoji jedno bitno pravilo. Misije gde je potrebno da se izvuče neka informacija ili ubije neko tiho, nečujno, pravi izbor je Naoe. Dok tamo gde je potrebno da se napravi neki haos, Yasuke će biti prava osoba za zadatak. To ne znači da vam igra neće dozvoliti da priđete problemu drugačije, ali će vam suptilno reći šta je bolje za vas, tako što će neko od ova dva lika iskomentarisati šta bi pre hteo da uradi u toku misije. Meni je to bila kul opcija. U jednu ruku, igra vam dopušta da imate svoj izbor, ali vas nekako suptilno vodi da napravite pravu odluku koja će vam donekle olakšati progresiju.
Kada smo već kod progresije i misija, stvar koja me je stvarno oduševila je mapa kao i način na koji pronalazite zadatke na njoj. Dobro je poznato da su mape u Assassin’s Creed igrama, ma u bilo kojoj Ubisoft igri prenatrpane u svakom pogledu. Toliko ikonica i stvari koje će prekriti ceo izgled mape i zbog kojih ćete imati taj overwhelming osećaj, nećete znati šta pre da radite. Ovde je to promenjeno, toliko drastično da će mapa često izgledati totalno prazno. Sporedne zadatke koje budete uzimali od običnih ljudi se neće obeležiti na mapi, već ćete morati da slušate i sami skapirate gde je potrebno šta uraditi. Ne mogu da opišem koliko mi se ova stvar svidela, jer vas igra ne drži za ruku i bespomučno vodi kroz nju, već vam dozvoljava da vi sami uronite u ovaj svet onako kako vi želite.
Slična stvar je i sa glavnim misijama, gde ćete u nekim od njih imati jasno mesto gde treba da dođete i uradite nešto, dok u drugim ćete imati samo objašnjenje gde se nešto nalazi. Desno od trga, ispod fontane, u tom i tom delu grada – a onda je na vama da pronađete svoj cilj. Moram priznati da čim se približite cilju, vaš lik će ga pinpointovati, ali ipak trenutak dok ne dođete do njega je jedno jako lepo istraživanje i praćenje tragova. Ghost Recon Breakpoint je imao to pre par godina, stvar koja me je još tada oduševila, a onda od poslednjih naslova, sličnu mehaniku napredovanja u toku misija je imala i Avatar Frontiers of Pandora igra. Ovo je odličan način da igrači ponovo budu igrači, istraživači, da aktivno učestvuju u razvoju igre i priče, a ne samo da prate puke putokaze kao da su isprogramirani za tako nešto. Mada, ukoliko su nekada objašnjenja gde se nalazi cilj vaše misije poprilično generalna i ne možete saznati, na mapi ćete videti veliku oblast gde bi to moglo da se nalazi. Još veća pomoć će biti i korišćenje izviđača koji će pretražiti tu oblast i uputiti vas nešto bliže vašem cilju. Pored toga, mapa deluje stvarno ogromno u svakom pogledu i imaćete mnogo mesta koje možete sami istražiti, mesta koja kriju neke tajne i gde se uvek dešava nešto zanimljivo. Zanimljivo je da kada vidite to prostranstvo koje je prelepo odrađeno, pomislićete kako je pusto, ali kada krenute da istražujete, videćete koliko mesta je skriveno u šumi, na brdima kod kamenoloma, na malim farmama gde se naizgled ništa ne dešava. Igra jednostavno žudi za istraživanjem što mene veoma raduje.
Ova mehanika ne samo da sprečava da mapa bude prenatrpana, već i uključuje igrače u igru, zamislite, tera igrače da igraju ovaj naslov, da istražuju, bude osećaj kao da igrate neki naslov od pre dvadeset godina, kada takozvana mehanika hand holding ili žute boje nisu postojale. Sam ritam napretka u ovoj igri je odlično odrađen, makar u prologu kao i u skupu misija koja nam je bila na raspolaganju.
U igri ćete imati mogućnost i da gradite svoje naselje, nešto kao u Valhalli. Mesto gde ćete moći da nazovete svoj dom u ovoj igri, koje će vam služiti da razvijate razne tehnike, vežbate u Dojo sali kao i zadovoljiti sve one koji podržavaju vaš cilj u ovoj igri.
Zanimljivo je koliko kratko iskustvo igrajući ovu igru pruža toliko puno za reći o novom Assassin’s Creed Shadows naslovu. To samo govori koliko će se ova igra razlikovati od dosadašnjih naslova u franšizi. Verujem da ću imati o čemu pričati i kada se igra bude pojavila ovog marta. Mislim da je ovo savršena kombinacija starog i novog, klasičnih i modernih naslova iz franšize. I pre svega, nešto šta je ovoj franšizi bilo preko potrebno, osveženje koje smo svi čekali. Assassin’s Creed Shadows izlazi 20. marta ove godine za PlayStation 5, Xbox Series konzole i naravno PC.
