Da nastavimo našu priču o Styx igrama. Ovde ćemo pričati o dešavanjima u Styx: Shards of Darkness, drugom delu Styx franšize koji je izašao 2017. godine i koji se direktno nastavlja na Styx: Master of Shadows, čiju priču i dešavanja možete pročitati na ovom linku. Ako je Master of Shadows bio priča o poreklu, o istini koja boli i identitetu koji je nastao iz eksperimenta, onda je Shards of Darkness priča o posledicama. Ne u smislu nekog velikog moralnog obračuna, već u smislu sveta koji nastavlja da tone dublje u pohlepu, dok Styx, sada potpuno svestan ko je i šta je, igra svoju igru na još većoj sceni. Priča u Styx: Shards of Darkness je upravo onakva kakvu smo očekivali u nastavku jedne sjajne igre, mračnija, eksplozivnija, haotičnija, i najviše od svega, još događaja koji samo potvrđuju koliko je pohlepa ogromna u ovom svetu.
Radnja u Styx: Shards of Greed više nije zatvorena unutar jedne kule. Ovog puta izlazimo u širi svet, u gradove, luke i političke centre u kojima se prepliću interesi ljudi, vilenjaka i patuljaka. I odmah je jasno, Amber i dalje pokreće sve. Samo sada ima novu formu. Novi oblik moći. I nove igrače koji žele da ga kontrolišu. Priča počinje eksplozivno, bukvalno. Styx je umešan u sabotažu diplomatskog susreta između ljudi i vilenjaka. Taj napad, koji na prvi pogled deluje kao teroristički čin, zapravo je deo mnogo dublje zavere. U centru svega nalazi se nova supstanca, Crni Amber. Jača, nestabilnija, opasnija verzija onoga što je već jednom razorilo ravnotežu sveta. Što znači, još više bića želi ovu supstancu, a najviše pohlepni ljudi.
Za razliku od prve igre, Styx ovde ne deluje izgubljeno. On sada zna istinu o svom poreklu, zna da je kopija drevnog vilenjaka. Zna da je sistem zasnovan na eksploataciji. I sada sve to njegovo znanje koristi kao prednost. Nema više unutrašnjeg lomljenja identiteta, sada je tu hladna, proračunata inteligencija. Ali svet oko njega je kompleksniji. U središtu priče nalazi se krhki politički savez između ljudi i mračnih vilenjaka. Tenziје su visoke, nepoverenje je ogromno, ali ipak pokušavaju da rade nešto zajedno, dok Crni Amber postaje sredstvo destabilizacije. Neko želi rat, neko želi haos, neko, tj većina apsolutnu vlast, a Styx, naravno, ulazi u priču iz sopstvenih interesa, novac, moć, žene (šalim se malo), lagodan život, prilika da izvuče korist iz cele situacije.
Kroz misije koje vode od luksuznih cepelina do mračnih patuljačkih gradova, otkriva se da je Crni Amber rezultat novih eksperimenata. Ljudi i vilenjaci pokušavaju da ga kontrolišu, da ga pretvore u ultimativno oružje. Ali ta supstanca nije samo energija, ona pojačava najgore instinkte. Izaziva agresiju, paranoju, gubitak kontrole. I ponovo, kao i u prvoj igri, sistem pokazuje da ništa nije naučio, jer je pohlepa za moći veća i bitnija od svega ostalog.
Jedan od ključnih elemenata priče jeste sukob unutar vilenjačkog društva. Nisu svi vilenjaci isti. Postoje frakcije, političke igre, lični interesi. Neki žele mir sa ljudima. Neki žele dominaciju. Neki jednostavno žele da prežive u svetu u kojem ih je sopstvena krv skoro uništila. Styx se kreće između tih frakcija kao senka, jer jednostavno, on ne polaže svoju lojalnost nikome. Pomaže jednoj strani ako mu to donosi korist. Sabotira drugu ako mu se isplati. I upravo ta pozicija autsajdera daje mu jedinstvenu perspektivu, on vidi koliko je ceo ovaj svet slabašan i politički poredak jednostavno loš.
Kako se radnja razvija, postaje jasno da Crni Amber nije samo novo oružje. On je katalizator. On ubrzava ono što je već postojalo, nepoverenje, pohlepu, želju za kontrolom. A oni koji ga koriste postaju zavisni. Fizički i mentalno. Za Styxa, Crni Amber jeste iskušenje, jer kako mu može odoleti, ali sa druge strane i podsetnik. On zna šta Amber znači i šta ustvari jeste, zna šta je napravio od sveta. I zna da nijedna velika sila nikada ne koristi moć odgovorno. Jedan od zanimljivijih aspekata priče jeste odnos između Styxa i vilenjaka. U prvoj igri, njegovo poreklo je otkriveno kao šok. Ovde, to poreklo dobija novu dimenziju. On je, tehnički, njihov izopačeni odraz, kopija njihovog drevnog pretka, ali oni ga ne prihvataju. On je podsetnik na sramotu, na eksploataciju, na greške prošlosti. To stvara tenziju koja se provlači kroz čitavu priču. Styx ne pripada ljudima. Ne pripada vilenjacima. On je proizvod oba sveta i neprihvaćen u oba. Styx ostaje osoba koja ne pripada ni jednoj rasi, koji plovi sam u ovom svetu, što jeste sa jedne strane malo tužno, ali on ne obraća toliko pažnju na sve to.
Klimaks igre dolazi kada se zavera oko Crnog Ambera u potpunosti razotkrije. Plan nije bio samo destabilizacija saveza, cilj je bio potpuni rat, u kojem bi nova supstanca omogućila dominaciju jedne strane. Ali kao i uvek, kontrola nad takvom moći pokazuje se kao jedna velika iluzija, jer ustvari, niko nije u stanju da kontroliše nešto toliko moćno.. I ponovo, Styx ne bira stranu iz moralnih razloga. On bira opciju koja mu omogućava najveću šansu za preživljavanje i profit. U završnici, njegova uloga nije uloga spasitelja, on nije taj koji donosi mir, on je onaj koji preživi raspad, kao i uvek u ovom univerzumu. U poslednjim misijama Styx razotkriva celu zaveru i dolazi do ključnih figura koje stoje iza manipulacije. Umesto velikog heroizma, završnica je više niz preciznih sabotaža. On uklanja glavne igrače, ruši infrastrukturu vezanu za proizvodnju i distribuciju Crnog Ambera i ostavlja politički sistem u stanju haosa, ali bez otvorenog totalnog rata.
Ono što ovu priču čini zanimljivom jeste to što Styx više nije lik koji traži identitet. On ga je već prihvatio, i zna da je kopija. Zna da je nastao iz bola i eksploatacije, i umesto da ga to slomi, to ga oslobađa. Styx nema iluzije o plemenitosti sveta. Nema veru u sisteme. Njegov moral je lični. Ako neko pokušava da ga iskoristi, uzvratiće. Ako mu neko stoji na putu, skloniće ga. Ali iza svega toga postoji i suptilna doslednost, on ne želi da bude ničiji alat.
Za razliku od prve igre, gde je centralna tema bila otkrivanje istine, ovde je fokus na širem kontekstu. Svet reaguje na moć, makar moć koju može u teoriji da ima. Rase u osovm univerzumu reaguju na strah od te moći, a politika reaguje na priliku. A Crni Amber postaje simbol toga koliko je lako ponoviti iste greške. Kada se sve završi, svet nije radikalno promenjen. Rat je možda sprečen ili odložen, ali tenzije ostaju. Amber i dalje postoji. Ambicija i dalje postoji. A Styx? On i dalje preživljava onako kako najbolje ume. I možda je to najveća vrednost ove priče. Ona ne pokušava da zatvori sve krugove. Umesto toga, pokazuje da u svetu punom moći i korupcije, najveći čin pobune ponekad nije rušenje sistema, već odbijanje da mu pripadate. Zvuči poznato, m?
Styx ostaje ono što jeste. Ciničan, preračunat, brutalan kada treba, ali sada i potpuno svestan onoga šta jeste. On više ne traži odgovore, on koristi svo znanje koje je sakupio u svoju korist, a najviše kako bi preživeo i prilagodio se ovom svetu. Ako je Master of Shadows bio priča o tome kako je goblin otkrio da je rođen iz laži, onda je Shards of Darkness priča o tome šta se dešava kada ta laž postane oružje u rukama celog sveta. A u svetu u kojem svi žele kontrolu nad moći, jedini koji je zaista slobodan je onaj koji nikada ne veruje nikome. Styx možda nije heroj. Ali u haosu koji nastaje kada se moć podeli među pohlepne, on je jedini koji tačno zna pravila igre. I jedini koji je spreman da ih prekrši.
Styx: Shards of Darkness možete igrati na PC-u putem Steama, na Xbox One, Series konzolama, kao i na PlayStation 4 i 5. Ukoliko već niste, overite naš opis i nastavak priče u poslednjem delu ove franšize, Styx: Blades of Greed.
