Ride 6 – Recenzija – Evolucija koja ide u pravom smeru

Kada pomislim na Ride franšizu, automatski mi kroz glavu prođe ona scena iz stvarnog života: vetar u licu, asfalt pod točkovima, kilometri daleko od civilizacije i osećaj slobode koji ne da nikome da ga opiše ukratko. Mislim, ne iz života, već iz sna, ali kapirate šta hoću da kažem. Verujem da su mnogi igrači baš osetili tu slobodu. Ali dobra stvar je što kroz taj Ride 6, možete doživeti vaše neostvarene snove vozikanjem sjajnih motora na mnogobrojnim stazama, Ali najbitnije je da je igra, iskreno, napravila onaj korak koji sam godinama gledao da fanovi moto simulacija čekaju, ne samo da unapredi ono što je postojalo u igri, već da stvori jednu pravu vrstu te driving slobode na motorima u virtuelnom svetu. U vreme kada nas sve više devova tera na arkadne pristupe i brze nagrade, Ride 6 je tu da kaže: „Hold on, ovo je vožnja koju treba da osetite.“ I stvarno, čim sam upalio igru i osetio sjajan osećaj brzine, skontao sam da je Milestone ponovo uradio pravu stvar.

Priča u ovakvim igrama pa i da ne postoji, ili je jednostavno nebitna, ali ono šta jeste bitno je napredak, povezivanje sa motociklom i osećaj da ste vi deo ovog virtualnog sveta sjajne vožnje. Nema tu izmišljenih dramskih scena, nekih bombastičnih dijaloga ili nekih dža bu obrta u radnji, ali postoji ono nešto što znam da mnogi vozači osećaju i u stvarnom životu: motocikl nije samo mašina, on je produžetak vas samih. Što sam već pominjao u nekoliko sličnih igara do sada Mada, u Ride 6 to nije fraza, to je stvarno odličan osećaj koji igra pokušava da prenese kroz svaku krivinu, svaki kilometar staze i svaki minut koji provedete pokušavajući da izvezete savršenu trku.

Gameplay u Ride 6 mi je, iskreno, jedan od onih trenutaka kada shvatite da igra ne radi samo jednu stvar bolje, već da je sve u pokretu, fluidnosti i osećaju motocikla pod vašim prstima dok držite gas jelte, dignuto na jedan viši nivo. Ne radi se o nekoj promeni koja „samo menja brojke“ ili dodaje još staza, ovo je evolucija koju osećate u svakom jednom krugu, u svakom ulasku u krivinu. Ako biste me pitali šta je suštinska razlika u odnosu na prethodne Ride igre, rekao bih da to nije nešto u meniju, već u osećaju dok se igra “igra” ako tako mogu da kažem. Prethodni Ride naslovi su već imali taj svoj pristup kao da je ovo simulacija vožnje, ali često je izgledalo kao da motocikli i fizički model rade na dva odvojena sistema, ne znam kako drugačije da kažem. Jedan u kojem ste vi mislili da imate kontrolu, i jedan u kojem je igra ipak imala poslednju reč. I to se kosilo često u toku gameplaya, kao sve je skoro savršeno, ali ipak nešto fali. U Ride 6, ta granica između ta dva sveta je skoro pa neprimetna. Kada stanete na start liniju i pustite gas, motor nije tu samo da držite gas i idete levo desno kao u arkadama ili kao eto uređaj koji će vam na kraju trke omogućiti bolju statistiku, on reaguje onako kako biste očekivali u stvarnom svetu, osećate tu težinu motora, reakcije su precizne ali ne “instant” jer jednostavno nije tako u stvarnosti, a balans između kočenja i ubrzanja nije jednostavan prelazak sa jednog dugmeta na drugo, već proces koji morate da inkorporirate u svoj način i ritam vožnje. To su stvari o kojima može da se dugo filozofira, ali jednostavno, kada zaigrate Ride 6, osetićete to i sami.

Što se tiče same fizike, Ride 6 je korak bliže realnosti nego ranije, a to je i poenta svakog sledećeg nastavka, zar ne? To ne znači da je igra “teška” na frustrirajući način, nego da je svaka krivina, svako usporavanje i svaki nagli presek staze kada to ne treba, kao neka mala etapa koju trebate da savladate pre nego što prođete kroz cilj. Ranije, čak i kada su se trke odigravale po realističnijim stazama, osećaj je znao da deluje pomalo “fejk” ako mogu tako da kažem, kao da imate kontrolu, ali i dalje preko nekog filtera koji pokušava da istračuna šta ste kliknuli i onda pretvori te inpute u akciju, razumete, kao kada igrate igre.. Šalu na stranu, ali u Ride 6, taj osećaj kao da igrate nešto veštačko je sveden na minimum. Kontrole slušaju svaki vaš pokret, svaki pokušaj da prilagodite liniju, i ne previše agresivno vas kažnjavaju kada pogrešit, ali vas nagrađuju kada radite to kako treba. To stvara onaj retki osećaj da ste zapravo vi taj koji upravlja mašinom, a ne sistem koji samo simulira vožnju. Milestone ima tu magiju da savršeno prenese taj osećaj, preko mnogih igara koje su već izbacili do sada kada su simulacije u pitanju. I taj osećaj, hvala bogu, uspešno su zadržali u Ride 6.

Jedna od najjasnijih razlika koju osetite već nakon prvih par vožnji je u tome kako je igra finija u preciznosti ulaska u krivine i izlaska iz njih. Prethodni delovi su imali dobar model, ali ponekad vam je jednostavno delovalo da motor „živi” u svojoj nekoj realnosti. u trenucima kada ste imali utisak da ste sve idealno odradili. U Ride 6, to se retko događa. Ako ste loše ušli u krivinu, igra će to jasno pokazati. Ako ste odabrali pogrešnu brzinu kada ne treba, motor će naglo „poskočiti“, osetićete taj fail čak i na kontroleru. Ali isto tako, ako ste dobro procenili brzinu, ugao i tempo, igra to nagrađuje fluidnim prelaskom kroz krivinu i osećajem „zadržanog davljenja gasa“. To je jedna od onih sitnica koje pre prave razliku između igre koja „misli da ste vozač“ i igre u kojoj se osećate kao vozač. I naravno, to nije samo fizički model, to je i način na koji se Ride 6 nosi sa AI protivnicima. Za razliku od ranijih naslova gde su protivnici znali da se ponašaju ili previše agresivno ili previše „programirano“, ovde postoji osećaj da je svaki rival pozicioniran i tempiran da vas izazove, ali ne u frustrirajućoj meri, nego u odnosu na vas, vaše akcije, vašu vožnju, vaše pokretei. pozicioniranje na stazi.

Pored toga, Ride 6 je napravio uvođenje finijih razlika u performansama motora, raspoloženju u zavisnosti od vremenskih uslova i tome kako svaki motor ima svoje karakteristike je nešto što stariji delovi nisu radili sa istim osećajem „tela pod vama“. U prethodnim igrama ste, često, imali osećaj da su različiti motori samo varijacije u broju konjskih snaga i težini. Sada imate osećaj da motocikl ima svoju ličnost, svoje granice i svoje preferencije, i to vas tera da razmišljate dvaput pre nego što se upustite u neki novi izazov. Ne zato što je kompjuter težak, već zato što svaki put gledate kako vi reagujete na mašinu. Bolje rečeno, ono šta je postojalo u simulacijama vožnji sa automobilima je sada odlično prenešeno i ovde. Svaki motor, kao i svaki auto je zver za sebe, tako da je potrebno pronaći šta je ono šta vama najviše odgovara.

Staze u igri su predivno dizajnirane, autentične i realistične, ali one nisu takve samo da bi im se divile To je osećaj strukturirane avanture, kao kada se spremate za vožnju u stvarnom svetu. Neke krivine zahtevaju vašu punu pažnju, druge su savršene da testirate granice svojih mogućnosti, a treće su tu da vas nagrade za dobro tempiranje i pravilan pristup. Čak i najmanji detalj, kao što je prelazak preko linije svetla ili osećaj različitih podloga, utiče na to kako motocikl reaguje i nagrađuje vas kada ih savladate. I dok mnogi vozači u igrama instinktivno gaze gas do kraja i očekuju da će sve funkcionisati, Ride 6 vam često daje osećaj da je strpljenje dosta bitnije nego agresivnost. Nije to igra gde je jedino bitno da „idete najbrže što možete“, već je bitno da idete najpametnije i najčistije. Linije koje izaberete, ugao ulaska u krivinu i način na koji balansirate svoje ubrzanje, sve to se računa. I taj osećaj kada konačno izvedete savršenu vožnju kroz neke od najzahtevnijih deonica je toliko zadovoljavajući da, iskreno, retko koja trkačka igra zna da daje taj osećaj kontrole i majstorstva.

Napredak kroz igru je takođe lepo osmišljen. Nema onog naglog skoka u snazi motora koje otključavate koji obične arkadne naslove zna da obesmisli. Ne, ovde je napredak postepen. Od početnih modela koji se osećaju pomalo „shaky“ kada prvi put sednete na njih, do moćnih mašina koje samo znate kako da ih iskontrolišete, to je putovanje koje je, verujem, svaki pravi moto entuzijasta spreman da prođe. I nije to samo povećanje broja konjskih snaga, to je i osećaj da ste vi napredovali zajedno sa tim motociklom.

Tehnički igra izgleda prelepo. Mada nekako mi se čini da je Ride 5 ipak više pokušao da replicira realizam. Ne kažem da to ne pokušava da radi i Ride 6, jer svi mi imamo drugačiju interpretaciju šta je realno u igrama. Mada generalno gledano, Ride 6 važi za jednu od najlepših simulacija vožnji. Ride je poznat po dobrom grafikom već od prvog dela, a sa šesticom, to je novi standard za franšizu.

Zahvaljujemo se CD Media Greece na ustupljenoj igri za potrebe recenzije