Svi smo čuli za Marathon čak i pre nego što je izašao. Novi naslov Bungie studija, koji se proslavio sa Halo franšizom i nakon toga Destiny igrama. Ako jeste čuli za Marathon, onda ste sigurno i za ceo hejt prema naslovu čak i pre nego što je izašao, kao i problemima u toku razvoja igre. Razna odlaganja, suptilno menjanje stilova, u nekim trenucima nejasna poenta igre i naravno koju publiku cilja. Sve to je napravilo taj osećaj odbojnosti prema ovom naslovu kako se izlazak bližio. Iskreno, ni ja nisam bio oduševljen igrom sa svakim prikazom koji je Bungie odradio. Mada, odlučio sam da joj dam šansu, iako neke kolege, koje su eksperti u Extraction Shooter žanru, su se vodili mišljenju šire publike i početnim recenzijama i odlučili da je zaobiđu. Posle više od sto sati provedenih uz igru, mogu samo da kažem da bih napravio ogromnu grešku da sam slušao te recenzije i većinsku publiku, jer Marathon je jedinstven, fantastičan i brijlijantan naslov u aposlutno svakom smislu.
Radnja igre Marathon smeštena je na udaljenu planetu Tau Ceti IV u 29. veku, gde je nekada postojala prosperitetna ljudska kolonija koja je misteriozno nestala bez traga. Umesto klasične narativne kampanje, igra gradi priču kroz samo okruženje, napuštene komplekse, zaboravljenu infrastrukturu i tragove civilizacije koja je jednostavno iščezla. Igrači preuzimaju ulogu Runnera, kibernetičkih operativaca čija je svest prebačena u biosintetička tela, dok ih megakorporacije šalju na opasne ekstrakcione misije u potrazi za resursima, podacima i odgovorima. Nestanak desetina hiljada kolonista stoji u središtu misterije, ali istina se ne otkriva kroz cutscene sekvence, već kroz fragmente lorea, sezonske događaje i otkrića do kojih zajednica dolazi kolektivno.
Priča Marathon-a oslanja se na teme transhumanizma, identiteta i korporativne kontrole, gde smrt više nije konačna, već poslovni trošak. Runner tj vi, niste heroj u klasičnom smislu, već sredstvo u širem ekonomskom i političkom sukobu, a svaka misija predstavlja deo veće slagalice koja se razvija kroz PvPvE borbe i sezonske narativne promene sveta. Bungie gradi atmosferu tiho, polako, kroz misterije, u kojoj se pitanje šta se dogodilo sa kolonijom prepliće sa pitanjem šta znači biti čovek kada su telo i svest razdvojeni. Marathon tako ne priča priču linearno. on je dozvoljava igračima da je otkrivaju, sloj po sloj, kroz sopstvena iskustva na opasnoj površini Tau Ceti IV.
Prvo da krenemo od osnova. Marathon je hardcore extraction shooter, koji ne oprašta ni najmanju grešku, u kojoj možete naći igrače koji će samo biti nemilosrdni prema vama, a to jako često se može reći da važi čak i za one koji igraju sa vama u timu. Ovde nema kalkulacija, ako vidite nekog na ekranu, najbolje je da iskoristite priliku i krenete da pucate po njemu. Nema socijalizovanja, nema druženja, nema opuštene igre. Pravila su poprilično jasna, šest timova od po tri igrača ulaze na mapu, i cilj je da sakupite sve šta možete, završite preuzete zadatke, ali najbitnije od svega je da preživite i da se vratite u vašu bazu. I to je osećaj koji se prožima kroz Marathon igru od prve partije, i onda u svakoj sledećoj, i to je ono šta je čini sjajnom igrom. Bungie je svesno ušao u development ovog naslova sa idejom da igra baš bude ovo šta jeste. Totalno drugačija filozofija od njihovih prethodnih igara, a najviše originalnih Marathon naslova.
To što je hardkor ekstrakš šuter ipak ne opravdava tu nepristupačnost za nove igrače koja zrači ovom igru kada krenete da je igrate, i to je možda jedina mana Marathona. I upravo zbog toga, hoću da pomenem to odmah na početku, jer verujem da prvih par sati u igri, recimo pet šest, mogu da odbiju igrače. Marathon jako loše komunicira šta je u osnovi i šta nudi na samom početku, i to ne samo nedostatkom uvoda i nekog objašnjenja, to se prožima kroz svaki meni i na početku, već i kroz svako iskustvo. Marathon baca igrače u svoje sisteme bez ikakvog osnovnog preznanja o njima. Šta je potrebno da radite, kako funkcionišu frakcije, kako funkcioniše nadogradnja oružja, na šta se treba fokusirati u igri, gde su koji meniji. Ništa od toga igračima nije objašnjeno, već sami moraju da istraže i nauče sve o sistemima ovog sjajnog naslova. To na početku baš ume da odbije i mnogi igrači sa kojim sam igrao proteklih par nedjelja su rekli isto. U osnovi, potrebno je da samostalno isprobavate stvari i onda da naučite na osnovu neuspeha šta je ustvari Marathonu.
To nekako ide sve sa brutalnošću gameplaya, ali ponovo, nije opravdanje, jer igra koja je teška i nemilosrdna u toku igranja ne mora da projektuje svoju težinu i u menijima. Ali, posle par sati, mnogo partija, sve klikne, i tada krenete da uživate u igri baš onako kako je zamišljeno. Upravo zbog toga, recimo u prvih nekoliko sati me je bilo briga za oružja koje sakuplja, gubim, nosim i koristim, generalno za celokupni loadout koji imam kod sebe, stvari koje sakupljam, jer mi ništa nije bilo jasno, ništa nisam razumeo, i zašto bih jednostavno brinuo o nečemu šta ne razumem i za šta ne mogu nikako da se vežem. Kasnije, kada naučite te osnovne sisteme, shvatite ka čemu treba da težite u igri, koji vam je cilj, cilj koji vi napravite pre svake partije, sve nekako krene mnogo laganije. Krenete da se povezujete sa igrom, sa sistemima, sa oružjem i polako ali sigurno vas igra uvlači sve dublje u dublje.
To je jako specifična stvar kod ovog naslova, jer baš na tom brutalnom početku, u apsolutno svakom smislu, vaše neznanje o svemu šta radite i šta vidite vam ne dozvoljava da se divite svemu šta igra pruža, celom svetu koji je Bungie neverovatno dobro napravio, sjajnim mapama i svim njihovim tajnama, fantastičnom gameplay mehanikom, nebitno da li je to kretanje ili vrhunsko napucavanje. Nekako tražite smisao u svemu šta vidite i vaš mozak vam na početku ne dopušta da osetite sve šta je ispred vas, u čemu ste. Ali kao što rekoh, sjajna stvar je što se sve to ubrzo promeni, na bolje, i ne samo to, na mnogo, neverovatno mnogo bolje. Ubrzo je relativni pojam, sve u zavisnosti koliko se spremni da se upustite u igru.
Ne znam kako bih to mogao da objasnim, ali mali primer, zamislite da vas ceo dan boli glava, ono jaka glavobolja i jednostavno traje satima. I onda u jednom trenutku prestane, i vi počnete da čujete sve oko sebe kako treba, ništa vam više ne smeta, vidite boje baš one kakve jesu, svet oko sebe kako dolikuje, tako je nešto i sa Marathonom, jer tek posle te glavobolje na početku krenete da vidite sve šta igra nudi, u najlepšim i najraznovrsnijim nijansama.
Retko koja igra ume da napravi savršen balans gameplay mehanike, napucavanja, animacija, akcije kao što to radi Bungie. Ali budimo realni, Bungie studio je poznat baš po tome, sve od starih Halo dana. Svaka mehanika i taj osećaj težine u napucavanju kao i povratnom osećaju od raznih pušaka (feedbacku) je bio vrhunski, i to se prenosi i u Marathon. Svako oružje od preko 20tak koje možete pronaći pruža odličan osećaj u toku igranja. Svako oružje se može nadograditi raznim dodacima koji definišu retkost istog. Tako da, ako imate sivo oružje, da kažem osnovni oblik, ne morate ga bacati ako vam se sviđa, već sačuvati u Vaultu i onda kada pronađete razne dodatke, attachmente za njega, možete ga unaprediti, Tako da u zavisnosti od kvaliteta dodataka, promeniće se i kvalitet oružja. Ovo je sistem koji mi se jako svideo, ali ponovo, sistem koji nije objašnjen u igri, već je na vama da to otkrijete.
Oružja već na početku imaju taj sjajni osećaj u toku napucavanja, ali tek kada ih nadogradite, vidite njihovu pravu, potpunu formu. I to su trenuci kada ćete krenuti da odvajate ona oružja koja vama najviše prijaju i koja su pogodna za odrđene situacije u toku igranja. Isto tako, vreme koje je potrebno za obaranje drugih runnera je sjajno izbalansirano. Takozvani TTK iliti Time-To-Kill je odlično izbalansiran već na početku. Nije prebrzo kao u Call of Dutyu, nije ni „tanky“ kao recimo u Overwatchu, već nešto između, i najbitnije od svega je to što imate sjajan feedback kada svaki metak završi u metu. Tačno znate kada je neko blizu smrti, kada možete da ga pushujete, a kada je potrebno da se povučete i sačekate.
Trenuci kada vam bude stalo do onoga šta nosite sa sobom u svakom „Run“-u je početak i vašeg uživanja u igri. Početak tog osećaja da svaka partija nešto znači vama, da morate da budete što taktičniji i promišljeniji nego ranije. Da pažljivo birate kada vidite neke timove, sa kim i kada možete da uđete u konflikt, i da li bi rizikovali sve šta nosite sa sobom kako bi možda, ili možda ne, uništili protivnički tim. Sve sa čim uđete u partiju, i šta skupite je stavljeno na rizik čim krenete da tumarate kroz mapu, nebitno na kojoj igrate. Jer taj naboj adrenalina koji vam igra da kada pokosite jači tim, kada im uzmete kompletnu opremu, je neverovatno dobar i zarazan. U tim trenucima se osetite toliko jako, snažno, opasno, kao da možete celu mapu počistiti, ali tu postoji i nešto šta vam kljuca um govoreći vam da, isto tako kako ste lako skinuli jedan tim, drugi mogu isto uraditi i vama.
Marathon je igra gde jedna greška, pogrešna kalkulacija situacije ili pogrešno opaljeni metak ka pogrešnom timu, može uništiti 20 minuta „napornog rada“ u partiji kroz bukvalno pet sekundi. Upravo zbog toga, jako je bitno da ili igrate sa timom sa kojim možete da komunicirate, ili znate šta vam je raditi čak i kada stvari krenu po zlu u partiji. Pogledati mapu, videti gde je Exfil point, mesto sa koga se povlačite iz partije, i pažljivo doći do toga sa svim vrednim stvarima koje imate kod sebe. I to je šta ovu igru čini fantastičnim, naravno za fanove tih tipova igara, jer ovo nije igra u kojoj bi prosečni CS igrač ili uživatelj u Arc Raidersu uživao, jer je smisao Marathona, cilj u partijama i glavni cilj same igre totalno drugačiji od bilo čega sličnog do sada (ne kao da je CS sličan ovome).
Marathon odlično kombinuje te, do sada, dve nespojive stvari u Extraction Shooterima. Brzu i nemilosrdnu akciju gde sve možete izgubiti u jednom treptaju, i spori taktički prilaz ka svemu šta se dešava u igri. Dokle god istražujete, lootujete, pronalazite stvari koje su vam potrebne, zauzimate poziciju, sve može izgledati sporo, temeljno, taktički, strpljivo, a kada meci krenu da lete, igra se pretvara u nešto neverovatno brzo, haotično, nemilosrdno, bez prostora za greške. I naravno ništa od toga ne bi bilo moguće da prvo, gunplay nije sjajno odrađen, a drugo, da oružja nisu isto besprekorno osmišljena. Ali naravno, da bi našli oružje koje odgovara vašem stilu igranja, biće vam potrebno dosta vremena, eksperimentisanja, neuspelih runova i naravno, puno strpljenja.
I ceo taj sjajni gameplay loop se bazira na klase koje možete birati, koje za razliku od drugih extraction shootera, ovde imaju sličnost hero shooterima. Imamo ukupno šest klasa, iliti Shellova koje možete birati pre početka svakog runa. Svi Shellovi svojim imenom praktično objašnjavaju korisnost u toku partije. Tu je Triage, Assassin, Recon, Destroyer, Vandal i Rook. Pet od ovih šest su osmišljeni za Squad-based igranje i tu je, naravno Rook. Klasa koja je osmišljena za isključivo Solo igranje, sa kojom ne možete da završavate zadatke i misije koje možete preuzeti na početku. Već možete samo da uđete na mapu, između petnaestog i devetog minuta svake runde, dakle dosta nakon prvih sukoba i raspodele timova po mapi, i sakupljati ostatke šta su oni ostavii iza sebe. Dakle Scavenger nalik NPC robotima u partiji i jedini zadatak je da sakupite šta pronađete, i izađete sa mape. Dobra stvar sa Rook-om su njegove mogućnosti koje forsiraju taj solo način igranja. Možete se „stopiti“ sa drugim NPC robotima, a i izgledom ličite kao jedan. Tako da, na vama je da se snađete, da se kao kameleon prilagodite svakoj situaciji, sakupite šta možete i izađete sa mape.
U partijama je bitno da imate neki balans u timu, ili da makar imate igrače koji znaju da koriste svoje klase i njihove mogućnosti kako treba. Ako je neko Triage, bilo bi očekivano da koristi Med-Botove koje leče saborce i njega uvek kada može. Ako igrate kao Recon, dobro je da skenirate određene delove mape kako bi saznali da li su neprijatelji oko vas uvek kada možete. Destoyer je „brute“ klasa koja bi mogla dosta dobro da napravi razliku u sukobima sa drugim timovima ali i zaštiti tim sa svojim velikim štitom. Vandal je tu da „uznemiri“ protivnike i onesposobi njihove mogućnosti uvek kada može. I Assassin je tu baš to, da se šunja i nađe načina da skine delove timova kada se neko najmanje nada. Assassin je ujedno i jedinica koja se i najviše forsira ukoliko želite igru da igrate sami.
U igri imamo dva osnovna moda, tri ako uključimo i Rook mod koji sam već pomenuo. To je Squad runovi i Solo Runovi. Kada igrate kao squad, možete igrati sa random igračima sa kojima vas igra spoji, ili sa vašim timom. Dok kada birate Solo play, igra vas baca na mapu sa drugim solo igračima. U tim trenucima, igra postaje dosta napetija, stresnija, jer nemate nikoga ko može da vam čuva leđa i na koga možete da se oslonite. Sve je na vama i planu koji imate pre nego što uđete u partiju. A ostali su tu da vam to pokvare, i naravno Rook igrači koji gledaju svaku priliku da se uključe kao lešinari i zadaju vam smrtonosni udarac.
Kada smo kod Rooka, koji je faktički po izgledu kao NPC lik u igri, da pomenemo i veštačku nteligenciju protivnika u igri. Posle preko 100 sati igranja Marathonu, primetio sam dva moda koji AI ima. Jedan je totalno chill, opušten gde su oni totalno pogubljeni u odnosu na to šta igrač radi, gde ih možete skidati kako god želite. Dok je drugi mod taj gde vas oni jure, pozicioniraju se kako treba, beže od vaših metaka kada su blizu uništenja, čekaju druge jedinice kako bi vas pritisli i saterali u ugao. Neretko se dešavalo da upravo umrem od AI-a i to ne zato što ne znam da igram, već zato što AI protivnika može da bude stvarno brutalan u nekim trenucima. I to sve ide sa tim šta se dešava na mapi, vašem dužem prisustvu na određenom delu i naravno toku same partije. Sve je dinamično, i to je sjajna stvar u Marathonu.
U igri trenutno imamo četiri mape, to je Perimeter, mapa koja je da kažemo, najmanje komplikovana od svih ostalih. Dobra za početnike, ali sa druge strane, ukoliko upadnete u partiju sa dobrim timovima, može postati poprilično problematična. Poprilično je otvorena sa par „naselja“ gde možete završavati misije koje možete preuzimati od frakcija pre svakog runa. Idealna za strpljive snajpere, ali odlična i za one koji žele da zauzmu poziciju u jedonm kompleksu, naprave zamke i čekaju druge timove.
Dire March je možda vizualno najimpresivnija mapa, gde se kombinuju šume sa kompleksima koji kao da vire iz njih, ali isto tako, postoje i podzemni delovi baza koji komplikuju navigaciju. Ujedno, Dire March je trenutno najnepoželjnija mapa za igranje, zbog problema sa startnim pozicijama timova i mogućnosti da vas neko skine odmah na početku partije.
Outpost je mapa sa centralnom bazom u sredini, The Pinwheel. Mapa koja je dosta kompleksna i koja ubacuje mehanike sakupljanja kartica kako bi otključali vrata oružarnice, specifičnih soba, i naravno vaulta koji kriju dosta dobre opreme i materijala. I to je mapa koja bi trebala da vas spremi sa haosom koji je došao sredinom prošlog meseca sa „End Game“ mapom pod nazivom Cryo Archive.
Jako je bitno da napomenem i vremenske nepogode koje postoje u igri. Ni jedna mapa nema statičan izgled kada je u pitanju vreme dešavanja svakog runa. Vreme se menja dinamično. U jednom trenutku može biti pljusak na mapi koji će smanjiti vidljivost, u drugom magla gde je vidljivost još manja, u trećem će sve biti vedro da ćete moći da vidite kraj mape sa jednog mesta. I to nije samo vizuelni trik, to je deo gameplaya, jer u odnosu na to šta se dešava na mapi, da li mapa pravi „zvukove“ koji će maskirati vaše akcije je od krucialnog značaja u planiranju i prilazu rešavanja problema, sukoba pa i nekih misija.
Sve mape koje sam pomenuo imaju fiksne Extraction Pointe gde možete završiti partiju, isto tako, ti Extraction Pointi mogu da se iskoriste samo što priđete do njih i aktivirate ih, sačekate njihovu aktivaciju i onda se exfilujete. Sve sem Cryo Acrhives.
Ako je celokupna igra brutalno teška i nemilosrdna koja ne oprašta greške, Cryo Archives je to x10. Put na Marathon svemirski brod gde morate da rešite zagonetke kako bi otključali Vault i borili se sa bossom nakon koga dobijate neprocenljiv loot je neverovatan. I verujte mi, za ovo vam je potreban tim koji priča i sa kojim možete da koordinišete u svakom mogućem trenutku. Ovo nije mapa gde se možete šetati, diviti se „pejzažu“ koji u ovoj mapi praktično ne postoji i kulirati na istoj. AI protivnici su u strašno velikom broju na svakom koraku, cela mapa je nalik lavirintu a svi timovi koji ulaze na ovu mapu su opremljeni do zuba najboljom opremom koju su do tada sakupili. I pored toga, Extraction Pointi nisu vidljivi sami po sebi, već morate da uradite nekoliko koraka kako bi vam se uopšte pojavili na mapi. Cryo Archives je upravo zbog toga, mapa koja krije najviše blaga u sebi i najviše tajni, ali upravo zbog toga, mapa koja je najteža za igranje u svakom mogućem smislu, i kada uzmemo spremnost drugih timova da vas uništi samo pogledom, i gomilom elitnih AI jedinica koji ne prestaju da kidišu na vas.
I samo da se na kratko osvrnem na misije koje možete završavati. Verovali ili ne, one stvarno umeju da budu zanimljive i rešavanjem istih učite o igri, njenoj priči kao i generalnom svetu u kome se Marathon dešava. U igri imamo šest frakcija za koje možete završavati zadatke i koje možete predstavljati. Svaka od tih frakcija ima svoje ciljeve na ovoj planeti, jedna je razvoj tehnologije, druga je očuvanje bioloških stanica, treća je uništavanje svakog sledećeg runnera na koga naiđete i tako dalje. Svaka frakcija ima komplet misija koje možete završavati i na osnovu uspešnosti dobijate XP poene i opremu. To može biti oružje, implanti za augmentaciju kako bi bili bolji, spremniji runner, pomagala i sredstva koja će vam koristiti u toku partije kroz raznih oblika buffova i pretmeta za lečenje i reparaciju sebe. Misije mogu biti kako jednostavne, tako i ultra komplikovane, koje vas teraju da idete sa jednog dela mape na drugi kako bi radili razne testove, i imaćete osećaj u tim trenucima da sa vašim timom trčite, pa maraton po mapi. Dobra stvar je što su misije deljive u timu, tako da recimo ukoliko igrač iz vašeg tima uradi nešto šta je potrebno vama za kompletiranje misije, to će biti dovoljno iako vi ne morate odraditi tačno tu stvar. Isto tako, ukoliko vaš igrač iz tima završi misiju za frakciju za koju vi trenutno ne radite zadatak, dobićete i vi XP na osnovu njegove uspešnosti. Skroz kul princip koji olakšava napredak u Marathonu, a olakšice su preko potrebne u ovoj igri.
Jedna stvar koja mi je na početku jako smetala u Marathonu je njen vizuelni identitet. Kada sam krenuo da igram, sve je izgledalo kao jedan razmazani grafit, gde god pogledali. Mada vremenom, kako sam krenuo da shvatam šta je ustvari igra, šta ona nudi, o čemu se radi o njoj, počeo sam da primećujem i lepotu svega šta Marathon pruža vizualno. Prva stvar koja mi je bila jako zanimljiva je to da je cela arhitektura u Marathonu bazirana na Nu-Brutalizmu (Neobrutalism). Koji za razliku od nama dobro poznatog Brutalizma koji se oslanja na monohrone boje, forsira drečave, jarke boje na svakom koraku. Dakle, arhitektonski pravac nešto što je nama poznato, ukombinovano sa jarkim bojama koje su trenutno „in“. Kada na to dodamo i sve druge nespojive stilove koji je Bungie spojio u jednu igru, dobijamo pravo malo remek delo.
I zanimljivo mi je kako je ovo urađeno. Ipak je ovo kolonija na kojoj je živelo toliko ljudi različitih kultura (kako pretpostavljamo) i to se vidi na svakom koraku u igri. Meniji često imaju totalno drugačije fontove, kao i ekrani na učitavanju, kao da je neko uzeo sve moguće stilove svega i svačega i pomešao u jedan, i najbolje od svega, u kombinaciji sa tim totalno drugačijim stilovima dobijamo jedan poprilično definisan, jak stil, koji ostavlja dosta lep utisak na igrača. Što se tiče performansa, igra radi fluidno na Xbox Series X, sa odlično podrškom za Dolby Vision obradu slike. Ni u jednom trenutku nisam primetio pad frejmova, čak i kada se svašta dešava na ekranu.
Pored stila, grafike i svega ostalog, jedan deo koji dosta doprinosi atmosferi je i zvuk i muzika. Zvuk je prosto, fantastičan, jer jednostavno za ovakav tip mora da bude. Koraci neprijatelja su jasni i uvek možete skapirati sa koje strane dolaze, da li su u sobi pored, iznad, ispod. Isto tako, dosta se razlikuju od koraka drugih AI protivnika, lako prepoznatljivi. Pored toga, efekti koji su zastupljeni u igri su fenomenalni. Sa dinamičnom promenom vremena na mapi, odlično se uklapaju u celu atmosferu i bolje rečeno, dižu je na potpuno novi, bolji nivo. Čak i pored toga da su u trenucima jako glasni, ne mešaju se i ne stapaju sa efektima koje prave drugi igrači, pucnjave, koraci, lootovanje, već je sve jasno i prepoznatljivo i „odvojeno“ ako mogu tako da kažem.
Marathon (Xbox Series X)
Na kraju dana pa i nedjelja, Marathon je igra koja je nejasna na početku, i po tome šta želi od igrača i šta vam pruža. I to iskreno, nije za pohvalu. Ali sa svakim sledećim satom u igri, ona vam ulazi pod kožu i preuzima vaše želje za bilo kojim drugim naslovom. Kompleksna je, i to je dobra stvar, brutalno teška i neoprostiva prema svim igračima, nebitno da li su vam igre hobi ili jednostavno ste kompetitivni i želite da budete bolji od svih ostalih igrača. Ali nikada nisam imao taj osećaj da želim da nastavim da igram nešto, da razmišljam o toj igri posle napornog dana kada legnem da spavam, i da mi je u glavi kada se ujutru probudim kao sa Marathon igrom. Ma koliko partija izgubili, koliko puta vas neko rastavi u param parčad u partiji dok vaše vitalne dečnosti oboje deo mape kao prskanje boja na platnu, toliko želite još, i još i još, sve dok jednostavno ne možete više da funkcionišete i obećate sebi da ćete nataviti sutra. Marathon je jedinstven i brilijantan naslov ma koliko težak i kompleksan bio na početku. Igra koja ceni vašu pažnju, umeće, trud i vreme koje uložite u nju. Možda i najbolji extraction shooter koji je trenutno na tržištu, i koji, nadam se, će još dugo živeti.
