10. DokNRitam nam ove godine donosi još intrigantnih biografskih filmova. U Paklu sa Ivom je zaista nešto posebno. Dokumentarac o bugarskom pevaču i multidisciplinarnom umetniku Ivo Dimchevu. Rediteljka Kristina Nikolova Dalio je zabeležila razne ličnosti, vrcavog i veselog izvođača na sceni i onu humanu, koja je publici otkrila sve. Pre same premijere porazgovarali smo o filmu:
VRK: Šta je podstaklo ideju da se vi i Ivo udružite i da njegovu životnu priču stavite na veliko platno? I da li vas je iznenadila njegova ličnost?
Kristina: Na početku pandemije, bila sam u Konektikatu sa mužem i tazbinom – potpuno izolovana, dezinfikujući površine, živeći u strahu kao i mnogi drugi. Videla sam Iva na mreži, kako nastupa u domovima ljudi. Znala sam da ima HIV, bio je imunokompromitovan.
Ipak, on je bio tamo, neustrašiv, prisutan. Ta vrsta slobode i hrabrosti me je zapanjila. Odbio je da dozvoli da virus – ili strah – definiše njegov život. Bilo je kontroverzno, da. Ali sam ga smatrala duboko ubedljivim. Napravila sam kratki film koji je postao viralan – preko milion pregleda – iako nisam sama otišla da ga snimam. Tog leta sam ga upoznala lično. Najmoćniji materijal je došao iz tih prvih deset dana zajedno.
Bio je otvorenog srca i velikodušan sa poverenjem. U početku me je privukao njegov prkos – njegova strast za životom. Probudio je u meni nešto što je uspavano tokom majčinstva i tokom COVID-a.
VRK: Ivo je prilično specifičan lik, tu je smela i neobična scenska ličnost koju vidimo tokom većeg dela filma, ali ispod nje, postoji duboko ljudski, manjkav čovek koji zaista želi da se poveže sa svetom. Da li je bilo izazovno uravnotežiti te dve strane i približiti pravog Iva publici?
Kristina: Da, nije postojala jedna dosledna metoda koja je uvek funkcionisala, pa sam morala samo da se pojavim i snimim šta se dešava. Počelo je sa njegovim kućnim koncertima, ali sam brzo shvatila da to nije dovoljno. Želela sam da razumem celu sliku – njegovu porodicu, njegov unutrašnji svet. Oklevao je oko toga, posebno u vezi sa svojim roditeljima. Ali na kraju je pristao – uz uslove.
Govorio bi: „U redu, ali onda moraš da uključiš moj pozorišni rad“, a ja bih odgovarala: „Više me zanimaju tvoji roditelji.“ To je bilo stalno pregovaranje. Svaki put kada bih pokušala da uvedem strukturu – nešto formalnije – nije funkcionisalo. On se opirao tome.
Vremenom je počeo da razume kakvu vrstu dokumentarca pravim i počeo je da doprinosi idejama – na primer, kućni koncert sa roditeljima je bila njegova ideja, što se na kraju ispostavilo kao jedna od najmoćnijih scena.
VRK: Muzički i biografski dokumentarci često prate poznatu struktur priče, ali Ivo očigledno nije bio zainteresovan da se uklopi ni u jedan kalup. On teži da odgovara na lična pitanja mešavinom dvosmislenosti, pankerskog stava i mudrosti. Da li je bilo teško izvući te dublje delove njega?
Kristina: Da, i jedino pravo rešenje je bilo vreme. Boravio je sa mnom u mnogim prilikama. Upoznala sam njegovu porodicu. Uvek sam imala kameru sa sobom. Neki od najintimnijih snimaka su samo nas dvoje, iz ruke, bez filtera. Većinu vremena, se osećao udobno sa time.
Uvek je bio svestan, ali neoprezan, i tražio je da ga prate još kamera, i imao je snažan osećaj za ono što vredi snimiti – zapravo je bilo teško ispratiti ga. Ponekad bih snimala scene za koje sam znala da neće ući u film, jednostavno zato što je tražio – i zato što je to gradilo poverenje između nas.
Tada su izbijali na površinu najiskreniji trenuci: kada je zaboravio da snimam, kada su frustracija ili ranjivost došle neoprezno.
VRK: Koliko je trajalo snimanje, posebno zbog izazova COVID-a i snimanja na više kontinenata? Da li je bilo teže nositi se sa putovanjima i propisima ili dobiti dozvolu od ljudi koje je Ivo izabrao da svira u njihovim domovima?
Kristina: Bili smo u aktivnoj produkciji oko četiri godine. COVID izazovi su bili tu od početka, tako da je, ako ništa drugo, postalo malo lakše kako su se stvari opuštale. Bilo je mnogo ljudi koji su želeli da budu domaćini od samog početka Ivinih kućnih koncerata, tako da je putovanje i koordinacija viza, vakcina i negativnih testova svakako bilo teže nego dobijanje dozvole za ulazak u domove ljudi.
VRK: Da li je Ivo smislio sva ta lična i drska pitanja nakon završetka koncerata, ili je to nešto o čemu ste vas dvoje razgovarali da se uključi u dokumentarac? I generalno, da li je postojala neka struktura za priču, ili se razvijala dok ste pratili njegove avanture?
Kristina: Sva pitanja su Ivina i na kraju su postala centralna za njegov sledeći scenski komad, „U paklu sa Isusom“.
Sa Ivom ne režirate u tradicionalnom smislu. Stvarate prostor i puštate ga da ga ispuni, kao što voda pronalazi svoj oblik. To je kao pokušaj da vodite uragan – vaš posao je da mu nežno pomognete da pronađe svoj put.
To je značilo pristupanje procesu sa strpljenjem, ljubaznošću i apsolutno bez ega. On je briljantan umetnik koji je uradio mnogo autobiografskih pozorišnih dela.
Kada su ideje dolazile od njega, prihvatala sam ih. Poreklo nije bilo važno – važan je bio rezultat.
VRK: Laž je sedamdeset posto istine, ove reči je izgovorio Ivov otac kada je govorio o Trampu i njegovoj ljubavi prema predsedniku SAD. Da li je ovo bio složen izbor da se uključi zbog trenutnog stanja moderne svetske politike i da li se donekle slažete sa ovom izjavom?
Kristina: Ne, kao i mnoge stvari u filmu, ovo je jednostavno isplivalo na površinu i bilo je uhvaćeno. Nije bio nameran izbor i ne mislim da moje slaganje ili neslaganje mnogo govori o tome.
VRK: Da li ste smatrali da je nešto previše odbojno ili otkrivajuće i odlučili ste da to treba da izađe iz filma i bude isečeno u montaži?
Kristina: Postojala je scena koju je Ivo zamolio da ukloni jer je bila potencijalno opasna za njega (ticala se druge osobe) i ja sam se naravno složila jer je poslednja stvar koju sam nameravala da uradim bila da ga povredim.
VRK: Pošto si čula mnogo njegovih pesama, koja ti je postala omiljena za slušanje? I generalno, zahvaljujući tako bliskom odnosu koji si izgradila sa njim, da li se nešto promenilo u načinu na koji doživljavaš njegovu muziku?
Kristina: Zaista volim pesmu koju smo koristili tokom odjavne špice – „Life“, slučajno je kantri pesma, ili možda ne slučajno? Ali jednostavno ima tu veliku gorko-slatku notu. Rekla bih da sada mnogo više pažnje obraćam na tekst jer način na koji izvlači reči može ih učiniti lako propuštenim i možda nećete shvatiti da igraš uz pesmu pod nazivom „Slut“ ili „Put Your Clit Up“. On je briljantan originalni tekstopisac.
VRK: I za kraj, da li biste otkrili koje ste odgovore dali Ivu na njegova najozloglašenija pitanja izrečena tokom filma?
Kristina: Hvala na pitanju! Pa, ja sam hrišćanka, tako da pretpostavljam da bih bila u paklu sa Isusom i Ivom.
Film ćete moći da pogledate u Jugoslovenskoj kinoteci, Kosovska 11, 27. Septembra, početak 20.30h
