Nekada mi treba samo jedna scena da se odmah povežem sa igrom. U Witchfire-u to je bio trenutak kada sam prvi put zakoračio kroz crni portal, dok je magla gustila, a u daljini su se čuli jezivi zvuci, i odmah sam znao da ovo neće biti običan FPS. Već na samom startu osećate da niste u sigurnom svetu, da vas svaka senka može pojesti, i da svaki ugao krije neku opasnost. Ako volite igre koje vas bacaju pravo u vatru, bez ikakve pripreme, ovo je vaš svet.
Witchfire je nešto kao da ste spojili Painkiller sa Dark Soulsom i začinili roguelite mehnikama. Mada, nije to neki čisti mashup svega i svačega, igra prosto ima dušu. Dok trčite hodnicima i prostranim dvoranama, izbegavate udarce neprijatelja, pokušavate da spojite magiju i vatreno oružje, osećate čist andrenalin toliko da počnetete da osećate kako vam se ruka ježi dok razvaljujete neprijatelje ispred sebe. Svaka smrt je brutalna, ali u isto vreme i trenutak da naučite nešto iz toga. Kao da igra ti šapne: „Dobro, sad si naučio. Probaj ponovo.“ I da, želim da naglasim, smrt u ovoj igri stvarno boli, ali na onaj način zbog kojeg se osećate živim.
Borba je fantastično tempirana. Na raspolaganju imate puške, magične štapove, eksplozivne bombe i sve što biste ikada mogli da poželite da isprobate u mračnom FPS svetu. Ono što je stvarno kul je što svaki komad opreme ima taj kick kada pucate iz njega, odličan osećaj i karakter ako tako mogu da kažem. Ne možete samo da pucate iz puške i pravite magične kugle nasumično, morate da naučite kako da kombinuješ oružja i magiju, kada da se povučeš, kada da napadnete, a kada da samo trčite kroz nivo i izbegavate zamke. I da, zamke su brutalne. Toliko puta sam pokušao da pobegnem od njih i onda, pa poginuo na drugom mestu.. Šta reći nego “Bravo Milane” u tim trenucima. Taj overwhelming osećaj kojim vas igra bombarduje svaki put kada vidite tonu neprijatelja ispred vas, preko uništavanja svih ispred sebe je prosto fantastičan. Naravno sve dok ne poginete jer napravite neku super glupost.
Jedna od stvari koja me je posebno oduševila jeste sistem „Rosary“. Nije samo još jedna RPG stavka; to je stvar koja vam daje kontrolu nad tim kako želite da se borite. Da li ćete biti brži, jači ili magičniji? Svaka odluka menja vaš stil igre, što znači da se svaki pokušaj preživljavanja oseća drugačije. Osećaj kada isprobate novu kombinaciju oružja i magije, i shvatite da sada možete da eliminišete neprijatelje na način koji ranije nije bio moguć, to je jednostavno fenomenalno.
Ali Witchfire nije samo borba. Svaka misija je mala priča za sebe. Svet je gotički, mračan, pun tajni i detalja. Prvo selo kroz koje sam prošao delovalo je prazno, ali sam ubrzo otkrio skrivene prolaze, tajne sobe i mutante koji su čekali da me iznenade. Svaki level je dizajniran tako da vas tera da istražujete, a nagrada za to je uvek vredna, nova magija, bolje oružje ili tajni loot koji vam može spasiti život u narednoj misiji. Igra bukvalno nagrađuje znatiželju, a ja sam kao klinac jurio svaki kutak mape.
Atmosfera je apsolutno srce igre. Sve od zvuka do svetlosti i senki radi zajedno da vas stavi u taj svet. Zvuci su minimalni, ali svaki škrip, krik ili huk imaju značaj. Igra vas stalno drži na ivici. Nekada sam se uhvatio kako stojim iza zaklona i čekam da neprijatelji prođu, i bukvalno sam osećao napetost u grudima. I da, ovo je osećaj koji retko koja moderna pucačina uspe da prenese. Ali, Witchfire je i smešna kada to ne očekujete. Jednom sam pokušavao da isprobam neki trik sa magijom, a završio sam tako što sam detonirao sve bombe u sobi i bukvalno pogubio pola levela. Nije bilo efektno, ali je bilo urnebesno. Ta kombinacija straha, intenziteta i urnebesa je ono što ovu igru čini posebnom.
Iako je igra još u Early Access fazi, već sada nudi mnogo – različite tipove oružja, roguelite progresiju, magiju, izazovne neprijatelje i ogromnu dozu istraživanja. Svaka smrt vas uči, a svaki uspeh vas tera da se osećate kao pravi lovac na veštice. Osećaj kada spojite nekoliko combo-ova magije i pucnjave da biste eliminisali hordu mutanata, dok oko vas svetlo bledi i senke se pomeraju, je jednostavno nezamenljiv.
Postoji i određena težina koja daje dodatni šarm. Kamera ponekad poludi, neprijatelji su brzi, a hitboxi ponekad zeznuti, ali to je deo šarma igre. Sve je dizajnirano tako da vas testira i tera da budete bolji. I da, zna da vas izbaci iz takta – ali uvek sa razlogom.
Na kraju dana, Witchfire nije igra za svakog. To je igra za one koji vole izazov, koji žele da se osete kao deo mračnog sveta, i koji žele da eksperimentišu sa kombinacijama magije i oružja. Ako volite igre koje vas drže na ivici stolice, koje vas plaše, iznenađuju i nagrađuju za trud, ovo je igra za vas.
Witchfire (PC)
Ono što me je oduševilo je kako igra balansira sve elemente: težinu, istraživanje, borbu i atmosferu. Svaka misija, svaki nivo i svaki neprijatelj ima svoj smisao. Ne postoji trenutak kada osećate da je igra „samo pucačina“. Osećate svet, osećate rizik, i osećate adrenalin. Ako ste fan mračnih, izazovnih FPS igara sa RPG i roguelite elementima, Witchfire je obavezna stavka na listi. Ne radi se samo o borbi i preživljavanju – radi se o iskustvu, o tome kako se osećate dok ste u toj ulozi, i o tome kako vas igra uči da budete bolji, pametniji i brži.
