Still Wakes the Deep – Recenzija – Horor koji vas ne juri, ali vam ne da da dišete

Ima nešto posebno u tim tihim, klaustrofobičnim hororima gde vam nije potrebno stotine čudovišta da vas prestrave, dovoljno je jedno. Dovoljna je ta nelagodna tišina, zvuk talasa koji udaraju o metalne zidove, i osećaj da ste zarobljeni na mestu iz kojeg nema bežanja. I na moju sreću, a i verujem sreću svih vas, Still Wakes the Deep je upravo tako nešto. Najnovija narativna horor avantura koja nam dolazi iz The Chinese Room kuzinje (nije kineska hrana, ne brinite) koja na trenutke podseća na najbolje što žanr može da ponudi, a opet ostaje svoja i autentična.

U Still Wakes the Deep preuzimate ulogu, Camerona “Caz” McLearyja, običnog radnika na naftnoj platformi negde u Severnom moru, 1975. godine. I baš kao što to obično biva – običan dan na poslu postaje noćna mora kada se dogodi nesreća koja pokreće niz jezivih i nadrealnih događaja. Ono što je genijalno u načinu na koji je ova priča postavljena jeste upravo taj osećaj svakodnevnosti na početku, sve je normalno, samo još jedan običan dan. Nema odmah čudovišta, nema instant panike. Prvo vas igra uvlači u taj svet radnika na platformi, u njihove dijaloge, šale i male sitnice koje život znače. I taman kada se opustite, sve krene nizbrdo. Priča se polako odmotava dok pokušavate da pronađete preživele i da shvatite šta se zapravo dešava. Dijalozi su sjajno napisani i odigrani, a posebno je upečatljiv škotski akcenat likova koji dodatno doprinosi autentičnosti. Igra je prepuna tih malih detalja koji pričaju svoju priču, ostavljene šolje kafe, fotografije porodica, dnevnici i beleške, sve to stvara osećaj da je ovo mesto bilo stvarno i živo pre nego što je sve otišlo dođavola.

Atmosfera je ono gde Still Wakes the Deep bliljira i to je čini fantastičnim iskustvom. Naftna platforma je sama po sebi zastrašujuće mesto, uske metalne hodnike, stalna buka mašina, vetar i talasi koji udaraju sa svih strana. Kad na sve to dodate horor element, dobijate savršenu kulisu za jezivo iskustvo. Vizuelno, igra izgleda fantastično, sa sjajno odrađenim i jako detaljnim okruženjima, realističnim svetlom i neverovatno dobrim dizajnom zvuka. Svaki korak, svaka škripa metala, svaka kap vode, sve to gradi tenziju koja vas ne pušta.

Gameplay se više oslanja na istraživanje i naraciju nego na akciju. Nema oružja, nema borbe – sve se svodi na preživljavanje, skrivanje i bežanje. I dok to možda neće odgovarati svakome, mene je baš to oduševilo. Still Wakes the Deep podseća po malo na Alien: Isolation kada je ovo u pitanju i možda mi se baš zbog toga jako svidela. Igra vas stavlja u cipele običnog čoveka, bez superherojske snage ili magičnih moći. Vaša jedina šansa je da budete pametni, brzi i tihi. To daje dodatnu dozu autentičnosti i straha – jer znate da ste ranjivi u svakom trenutku. Naravno, horor element je centralni deo igre. I ovde Still Wakes the Deep razvaljuje. Igra se ne oslanja na jeftine jumpscareove (iako ih ima par), već na konstantnu napetost, neizvesnost i neprestano osećanje opasnosti. Stvorenje koje vas progoni nikada nije previše eksponirano, nikada vam se do kraja ne otkrije, a upravo to čini strah još jačim. Mašta radi punom parom dok pokušavate da ga izbegnete.

Jedna od stvari koja mi je posebno legla jeste to što igra često koristi jednostavne elemente kako bi stvorila taj horor doživljaj, strah u vama, vodu, mrak, klaustrofobične prolaze, krckanje i lupetanje svega i svačega oko vas. Nekada nije ni potrebno da vas neko juri, dovoljno je da stojite u sobi dok voda nezaustavljivo raste, a vi znate da imate samo par sekundi da pronađete izlaz. Te scene su savršeno prenešene na igrača, i možda još bolje nego one druge, “run-for-your-life” sekvence.

Tehnički gledano, igra na Xbox Series X radi glatko, sa stabilnim framerateom i bez većih problema. Optimizacija je odlična, a vizuelni efekti, posebno kada se radi o vodi i svetlu, su na visokom nivou. Zvuk je, ponavljam, briljantan i bez slušalica prosto ne vredi ni igrati ovu igru. Ipak, nije sve savršeno. Igra traje između 5 i 7 sati, što za neke može biti kratko, i replay value je poprilično nizak jer je sve podređeno naraciji. Takođe, ako niste ljubitelj “walking simulatora”, ovde nećete pronaći previše izazova u samoj mehanici, igra je više emotivno i atmosfersko iskustvo nego test veštine.

Pro tip: Ako već niste, nakon igranja ove igre, bacite se na gledanje sjajne seirje sa sličnom tematikom, The Rig