Space Chef – Recenzija – Svemirski Gordon Ramsay, Vama na usluzi!

Space Chef nije tek tamo neka kulinarska igra, to je vanvremenski poduhvat jednog kuvara da postane najbolji u svojoj galaksiji, a i šire. Zamislite samo kad bi Gordon Ramsay postao poznat i van granica naše orbite, zar ne bi to bilo sjajno? E pa, baš zato sam se bacila na to da u Space Chefu postanem sledeća zvezda (no pun intended) ove galaksije i najpoznatiji glavni kuvar Rusty Town-a i njegovih komšija.

Ideja iza ove igre je, moram priznati, nešto zaista unikatno. Igrala sam pre par godina Overcooked, a igrala sam i mnogo druge kulinarske igre na foru Fast Food restorana, pa sam znala da će mi igra bazirana na ulozi kuvara biti prijatno iskustvo – a i pored toga, volim hranu i volim da kuvam, šta tu može poći naopako?

Blue Goo Games baš ume da vas uvuče u samo iskustvo i početni hajp nove igre. Naposletku, igra ima sve što ja lično volim – character design, i to sa prilično kul frizurama i solidnim opcijama; dekoraciju i organizaciju sopstvenog doma; istraživanje sveta oko vas i ostvarivanje konekcija s ostalim rezidentima galaksije; combat, kuvanje i crafting sistem. Moram reći da sam se baš iznenadila svime što igra nudi i da nisam očekivala toliko stvari  koje mogu raditi.

Igra vas na prilično jednostavan način uči šta i kako, kroz to-do listu koja će vam i kasnije služiti jer je u suštini poput quest board-a. Naučićete combat u podrumu svoje kuće, gde ćete se juriti s bubama koje ćete kasnije, kada ih se dočepate, roštiljati i od njih praviti ražnjiće. Nije na meni da sudim šta vole da jedu svemirski ljudi, bitno je da je njima lepo, zar ne? A i naravno, neće jesti samo bubice, jer kroz progress otključavate i druge namirnice, recepte i kuhinjske alate. Hranu kuvate sami, okrećete burgere kao da ste Sunđer Bob. Samo pazite da vam ne zagore ili da vam ne stoje predugo van frižidera – tretirajte food safety baš kao u stvarnom životu, jer u suprotnom gosti vam neće biti baš srećni, a vaš put ka najboljem kuvaru neće biti tako lagan.

A pored uloge kuvara, imaćete i ulogu svemirskog Wolt dostavljača – svemirskim brodom idete od grada do grada i gostima dostavljate hranu u određenom vremenskom okviru. Novcem koji zaradite možete kupiti dekoraciju, dopuniti gorivo svemirskog broda, obnoviti ga, reciklirati svemirski otpad koji usput pokupite, kupiti seme raznih biljaka koje će vam dati neke od potrebnih materijala..

Reciklaža nije bitna samo zbog dobrobiti svemira, tu je i da bi vam omogućila potrebne materijale da možete koristiti crafting sistem za alate, oružja, kuhinjske elemente. Što više craftujete, to više opcija imate – recimo, meteori raštrkani po galaksiji umeju da budu baš naporni za izbegavanje, pa kada dobijete materijale za bušilicu koju stavite na vrh broda, to bude pravo olakšanje. Ne samo što će meteori poželeti da mogu da izbegnu vas, već će vam dati JOŠ novih materijala. Shvatate suštinu.

Ona to-do lista je i neka vrsta guide-a kroz priču. Da, igra prati i priču koju polako otkrivate kroz avanturu – ima tu i misterije i avanture i svega. Sviđa mi se što vas na taj način igra tera na istraživanje dostupnih kućica i “stanica” u okolnim svemirskim gradićima, kao i okolnih planeta koje plutaju kroz galaksiju. Sve ovo morate, naravno, pronaći, i na neki način otključati. Mapa vam ne otkriva gde se i šta tačno nalazi u galaksiji, ali vam daje hint-ove. Inner Zone je vaša domovina, a izvan toga možete ići i u Outer i Dead Zone. Ipak, sve tri morate istražiti od temelja. Samo.. Mali svemirski brodić kojim počnete igru neće biti dovoljan za najudaljenija mesta, pa je potrebno malo ga nadograditi, baš poput one bušilice koju sam pomenula, ali mnogo više od toga.

Gradići sami po sebi nisu ništa posebno i nemate pristup svakoj kućici. One čija unutrašnjost vam je dostupna omogućavaju vam da otključate novu dekoraciju i tu su za još istraživanja. Igra čak ima i vrstu romantičnih veza (recimo kao Stardew Valley), pa je bitno da održavate dobre veze s ljudima, pamtite šta vole i ugađate im. Ima sasvim dovoljno vremena dok se smislite ko će vam biti onaj suđeni.

Planete koje kruže galaksijom možete posetiti na isti način kao što biste posetili kućice. Samo što su planete baš prostrane i imate dosta toga da, opet, otključate. Tu ćete susresti nove bubice, nove biljke, materijale i nove komšije, kao i nova.. bića protiv kojih borba neće biti baš najlaganija. Ukoliko izgubite, ništa strašno, stvorićete se ponovo i to je to. Mislim, bićete slabiji i trebaće vam odmor i dremka, ali ako ste dovoljno tvrdoglavi možda uspete i da pobedite.. ponekad.

Sve to zvuči lepo i sam art style podseća na crtaće što igri dodatno daje neku harizmu. Muzika i ambijent su isto tako vrlo cozy i nekako nostalgični. Na momente sam se osetila kao da opet igram one stare Facebook igre i to ne mislim uopšte kao negativnu stvar. Međutim, previše toga je bilo baš frustrirajuće tako da je u jednom momentu bilo nemoguće nastaviti igru bez osećaja obaveze i prekomernog grind-a. Treba vam PREVIŠE vremena da otključate stvari jer opet – grind. Nekad čak nije ni jasno šta treba sledeće da uradim ili kako da iskoristim određene materijale, a čak i da ih imam i znam šta s njima, često količina nije bila dovoljna. Čak je i kuvanje grind, dostava, sve. Zabavno je prevrtati bube na roštilju desetak puta ali na kraju postane naporno. Iako ima gomilu drugih stvari koje možete raditi, i one se nekako svedu na grind i to brzo ubije zabavu. Ako želite svoj restoran, trebaće vam previše vremena da do njega dođete i tada više i nemate želju za igranjem.

Pored toga, još dve stvari su me baš frustrirale – kretanje i same montrole kretanja; i konstanti “Loading..” ekran svaki put kad kliknem da uđem u kućicu ili planetu. Kretanje je bilo noćna mora za navići se – možete to pomoću tastature ili pomoću miša, a može i kombinacija ova dva. Na početku je delovalo baš super, čak sam se i radovala takvoj mehanici, ali se na kraju ispostavilo da, ili sam ja baš nespretna, ili je jednostavno nekad preteško kretatati se. “Loading..” me je izludeo, jer nekad bih slučajno kliknula na ulaz kućice zbog gore pomenutog kretanja, pa bi me onda sačekao taj loading ekran dva puta – na ulazu i na izlazu. Nisam sigurna šta bi ovde bilo rešenje, možda da se bar pojavljuje u manjoj meri. Mogla bih da priznam i da je ovo niche iritacija u mom slučaju, pa joj ne bih pridavala previše značaja.