Atelier Resleriana: The Red Alchemist & the White Guardian – Recenzija – Malo interdimenzionalnog avanturisanja, malo mućkanja potiona, najviše zabave!

Svako ima neki guilty pleasure kada su u pitanju igre, i tako, vreme je prolazilo, a ja nisam imao ništa tog tipa. A onda, pre jedno 10tak, možda i više godina, u krilo mi je upala jedna od Atelier igara, i odmah sam se zaljubio! Nisam voleo toliko igre koje su inspirisane japanskom kulturu u globalu, ali ovo mi je leglo, kao što bi rekli, kao budali šamar. Godine su prolazile i željno sam iščekivao svaku sledeću Atelier igru, a tako je bilo i ove. Odmah kada sam saznao da će krajem septembra izaći Atelier Resleriana: The Red Alchemist & the White Guardian, jedva sam čekao da je zaigram! Zahvaljujući Koei Tecmou, pre par dana smo dobili Nintendo Switch kod, a pošto smo imali samo malčice vremena, odlučio sam da se odmah bacim na posao i nolajfujem nekolko dana.

Atelier Resleriana: The Red Alchemist & the White Guardian, ah da ta njihova imena, je najnovija originalna igra u Atelier franšizi. Za razliku od skorašnjih naslova gde je Gust pokušao nešto novo sa malčice više real time borbom, u ovom naslovu se sve to promenilo, na staro, kako su rekli direktori igre, na onaj fazon koji je odlično funkiconisao svih 28 godina koliko frnašiza postoji. Verujem da je starija od mnogih koji čitaju ovaj tekst, ali da, to je istina, toliko dugo postoji Atelier franšiza. Nego da se bacimo prvo na priču pre nego što krenemo na gameplay.

Priča u Atelier Resleriana: The Red Alchemist & the White Guardian je zapravo ono što te vuče da ostaneš u igri i posvetiš joj vreme, ma koliko god to možeš. Rias i Slade, naša dva glavna lika i ujedno alhemičara, nisu samo junaci koji skupljaju sastojke i prave napitke, oni su nekako normalni likovi u nenormalnom svetu, i baš u tome je draž. Grad Hallfein je uništen, i oni su tu da ga obnove, ali to nije klasična herojska misija „spasi svet, postani legenda“. Ne, ovde je fokus na malim stvarima koje zajedno grade veću priču. Svaki sastojak koji pronađu, svaki napitak koji naprave, svaka interakcija sa stanovnicima grada polako otkriva slojeve sveta u kojem žive. I nisam mislio da će me toliko držati taj osećaj, ali baš efikasno te tera da budeš što više investiran u sve to. Kao da svaki put kad kombinujem sastojke u radnji, zapravo pomalo menjam sudbinu grada. I možda zvuči kliše, ali stvarno imaš takav osećaj kada igraš. A šta još lepše je cela dinamika između Riasa i Sladea. Nisu samo partneri u poslu, već i likovi sa ličnim pričama, željama, sumnjama. Povremeno imaš osećaj da pratiš neki prijateljski dijalog koji može da se desi u stvarnom životu, sa blagim humorom, sarkazmom, i malim nesporazumima koji su toliko prirodni da gotovo zaboraviš da je ovo igra. I onda se pojavi trenutak ozbiljnosti, možda otkriješ neku tajnu koja menja tvoju perspektivu o svetu, ili naiđeš na izazov koji testira tvoje veštine u borbi i sintezi napitaka. Nije dramatično, ali dovoljno da ti srce malo brže zalupa i da se zaista zainteresuješ.

Rias je uglavnom taj kreativni duh koji eksperimentiše sa alhemijom i istražuje nove puteve. Ona je zadužena za pripremu i otvaranje tih dimenzionalnih portala, koristi svoje znanje i napitke da „aktivira“ put, da ispita šta se krije u različitim dimenzijama, i uvek se raduje malim iznenađenjima koje svaka nova mapa donosi. S njom je avantura uvek zabavna, jer nikad ne znaš šta će izaći iz sledeće Dimensional Path, i to je upravo ono što Rias voli, taj osećaj istraživanja i kreativne slobode. Slade, s druge strane, više drži stvari pod kontrolom. On ne otvara portale, ali je ključan kada je u pitanju stabilnost i podrške u Dimensional Paths. Dok Rias istražuje i eksperimentira, Slade prati, planira i reaguje, čuva pozadinu, brine se za taktiku, pomaže u borbama i koristi svoje znanje da maksimizira rezultate napitaka koje su zajedno pripremili. On je taj koji balansira Riasinu spontanu energiju, drži tim fokusiranim i osigurava da avantura ne izmakne kontroli.

Tu su i ostali likovi u Hallfeinu, koji nisu samo statični NPC-jevi, nego imaju svoje rutine, navike, male probleme i priče. Neki traže tvoju pomoć, neki samo razgovaraju, a ti kroz interakcije sa njima saznaješ više o prošlosti grada, o misterijama koje su ga zadesile i o svetu šire. Nekad je to jednostavno, „hej, treba mi ovaj napitak“, ali nekad se dogodi mali preokret koji ti pokaže da svet ne funkcioniše po jednostavnim pravilima, da je magija deo svakodnevnog života, a tvoja uloga kao alhemičara ima stvarnu težinu I ono što stvarno volim je kako priča balansira ozbiljnost i opuštenost. Nema preteranih klišea, nema silovanja emocija da bi te igra „držala“ za nos. Sve teče prirodno. Možeš da istražuješ, praviš napitke, razgovaraš sa likovima, i u tom procesu otkrivaš priču. Nije da ti neko konstantno drži predavanje, nego se sve otkriva postepeno, kao kada kuckaš svoj mali eksperiment u radnji i vidiš šta će ispasti.

Gameplay u Atelier Resleriana: The Red Alchemist & the White Guardian je ono što zaista drži celu igru zajedno i čini je zabavnom i opuštajućom. Na prvi pogled deluje jednostavno, prikupljaš sastojke, praviš napitke, pomažeš gradu da se obnovi, ali ustvari, ispod te površine krije se dubina koja te vuče da planiraš, eksperimentiraš i stalno tražiš nove kombinacije. Sistem sinteze je sjajan primer toga. Ne moraš da pamtiš gomilu formula ili da zapisuješ sve što si ikada napravio. Umesto toga, koristiš Gift Colors, spajaš sastojke i dobijaš predmete sa različitim svojstvima. I svaki put kad napraviš nešto neočekivano, osmeh ti se pojavi jer osećaš da si stvarno stvorio nešto svoje. I to nije samo dekoracija, ti predmeti imaju uticaj na tvoju borbu i na način na koji razvijaš grad.

Borbe su zanimljive i taktične, ali ne opterećujuće. One se odvijaju na vremenskoj liniji, što znači da moraš da razmišljaš unapred, ko će prvi napasti, koji potez će da se poklopi sa narednim, i kako da iskoristiš predmete koje si napravio. Nema više onog spamovanja istog napada da „prođe“, svaki potez je jako bitan u svakoj bitci, i stvarno osećaš kontrolu nad svojim akcijama. Ali igra ti takođe daje prostor da se opustiš, čak i ako napraviš grešku ili pogrešan potez, nije kraj sveta. I to je lep balans između izazova i opuštanja. Za razliku od prethodna par naslova, ovde smo se vratili na taj Turn Based kombat, i stvarno odlično ali odlično funkcioniše. Nekako imate osećaj kao da ste kod kuće sa ovim sistemom u jednoj Atelier igri. Izazovan, zanimljiv, taktičan, uzbudljiv i najbolje od svega, raznolik, dinamičan kada borba krene.

Mada stvar koja dosta menja gameplay i daje taj osećaj nepoznatog je Dimensional Paths. Ideja Dimenzionalnih puteva deluje kao odlična ideja i poslastica za sve koji vole da istražuju i eksperimentišu. Ideja je jednostavna, ali genijalna: svaka mapa koju uđeš menja se, neprijatelji su drugačiji, sirovine nisu iste, i nikada ne znaš šta te čeka. Zvuči možda kao kliše, ali u praksi to znači da svaki put kada kreneš na avanturu osećaš da je iskustvo novo, sveže, da svet diše i da tvoje odluke stvarno imaju težinu. I tu leži čar – igra ne postaje predvidiva. Nema onog osećaja „ah, opet ista mapa, iste stvari, znam šta da radim“. Naprotiv, svaki put imaš šansu da se iznenadiš, da pronađeš retke sastojke ili da se suočiš sa neprijateljima koji te testiraju na drugačiji način. Najlepše od svega je što ovo otvara prostor za ponovna igranja. Možeš da se vratiš u iste Dimensional Paths deset puta, i svaki put ćeš imati drugačije iskustvo. Da, postoji element nasumičnosti, ali balans između šanse i izazova je ključan. Ako je sve previše nasumično, osećaš se bespomoćno. Ako je previše predvidivo, gubi se draž. Ali kad uspiju da izbalansiraju te elemente – svaki ulazak u dimenzionalni put postaje mala avantura sama za sebe, sa trenutkom napetosti, sa nagradom kada uspeš da prođeš izazov i sa osećajem da si iskoristio sve što ti igra daje.

I dok je borba odlična, možda mi je još draži deo kada se vratiš u svoju radnji. Tamo možeš da praviš napitke, prodaješ proizvode i razvijaš grad. Da, dobro ste pročitali, prodaja je deo gameplaya i to je zapravo jako zabavno. Ne osećaš to kao neki dosadni menadžment, nego više kao prirodnu aktivnost koja te povezuje sa svetom oko tebe. Kada vidiš da tvoja radnja napreduje, da grad postaje življi i bogatiji zahvaljujući tvojim naporima, osećaš zadovoljstvo koje se teško opisuje, kao kada završiš dobar recept ili kada vidiš da tvoji prijatelji uživaju u onome što si napravio. Tu je i istraživanje sveta, koje je integrisano sa sintezom i borbom. Svaki (virtualni) kutak (ha!) Hallfeina krije male tajne, sastojke ili interakcije koje ti otkrivaju više o likovima i istoriji grada. I što više istražuješ, to više otkrivaš mogućnosti za pravljenje napitaka, a samim tim i za napredak u borbi i razvoju grada. I sve to je povezano, nema nepotrebnih mini-igara ili dosadnih ponavljanja, sve što radiš ima neku svrhu, makar mala, i čini da svet deluje živ i interaktivan.

Što se grafike tiče, Atelier Resleriana: The Red Alchemist & the White Guardian na Nintendo Switchu izgleda baš onako kako sam očekivao, šareno, anime-likei prijatno za oči. Nema tu nekih ludih efekata, eksplozija ili hiperrealnih tekstura, ali i ne treba da ima sve to. Sve funkcioniše sa tim laganim, opuštajućim tonom koji igra nosi. Boje su žive, pejzaži topli i prijatni, a likovi se lepo uklapaju u svet, kao da je sve osmišljeno da se osećaš dobro dok istražuješ i eksperimentišeš sa napicima. Što se performansi tiče, rekao bih da radi sasvim solidno na Switchu. Igra radi stabilno, uglavnom na 30 fps, što je sasvim dovoljno za ovakav tip igre, ali u nekim bržim sekvencama može da padne malo niže. U handheld modu je frame rate stabilniji, ali vizuelni detalji su malo uprošćeni, što nije iznenađenje, Switch je sada već dosta satara konzola, a i slaba, budimo realni. Docked igranje izgleda oštrije, ali opet se primeti da rezolucija nije vrhunska. Učitavanja su prilično kratka, oko nekoliko sekundi, ali tu i tamo osetiš „pa čekaj, da li se ovo učitava?“, sitnice koje ne kvare uživanje, ali ih primetiš ako si pažljiv.

Zahvaljujemo se Koei Tecmo na ustupljenoj igri za potrebe recenzije