Call of the Elder Gods – Recenzija – U potrazi za pitanjima kroz horrore Lavkraftovih pipaka

 Da li ste spremni da uskočite pravo u pipke Lavkraftovih stvorenja i suočite se sa odgovorima na pitanja koja vas već dugo progone? 

Call of the Elder Gods je nastavak igre Call of The Sea koju nam je 2020. predstavio Out of the Blue tim. Obe igre inspirisane su Lavkraftovim delima, međutim ovde, ipak, cilj igre nije da vas istraumira kosmičkim hororom. Obe igre su fokusirane na istraživanje i rešavanje zagonetki, a manje time kako tajanstvena bića mame ljude u zamku ludila iz koje nema izlaza. Naravno, kroz igru se ipak provlače teme o kultovima, čudnim bićima i misterioznim, zaboravljenim mestima koja kriju strašne tajne što je dovoljno da vas neprestano drži na ivici i probudi radoznalost u vama. Igra nudi nekoliko poglavlja, a prvo poglavlje je dostupno kao demo. 

Igra započinje trenutkom u kojem se naša protagonistkinja, Evie Drayton, budi na nepoznatom mestu dok je sve vreme progoni misteriozni glas koji joj govori da mora pronaći drevnu statuu i spasiti civilizaciju od propasti. Nakon tog uznemirujućeg, ali večito istog, sna, Evie se budi u svojoj sobi. Dok švrljate po istoj i saznajete malo više o Evie, ona dobija hitan poziv od profesora arheologije koji zahteva da odmah dođe kod njega.

Nedugo zatim, igra vas prebacuje u ulogu samog profesora po imenu Harry Everhart. Tokom uvodnih scena, Harry razgovara sa svojim psihologom i opisuje jezive, uljane senke koje ga neprestano progone. Kako se seansa odvija, postaje jasno da psiholog baš i nije čovek od poverenja. Zapravo je prevarant koji je takođe u potrazi za misterioznom figurom. 

Kada kao Evie dođete do profesorove vile, dočekuje vas jeziva tišina. Profesor je nestao, a na vama je da istražite šta se dogodilo, pretražite ogromnu vilu i zakoračite u prve zagonetke koje vas polako uvlače u mrežu misterije. 

Ova igra se može opisati kao walking simulator gde je cilj rešavanje zagonetki. A zagonetke nisu nimalo naivne, kao što sam pomislila. Ipak, nakon toliko igranja Sarosa proteklih par dana, gameplay u Call of The Elder Gods mi je odlično legao jer je pružio neuporedivo mirniji tempo. Na samom startu, igra vam nudi Hard Mode u šta spada nedostatak dnevnika koji koristite da prikupite tragove koji će vam pomoći oko rešavanja zagonetki, međutim i sama igra ne preporučuje ovaj mode. Gameplay se sastoji najviše od istraživanja, gde svaku bitnu stvar koju pronađete, bila to ceduljica, fotografije, neki znak uklesan u kamen ili bilo šta što je od značaja za rešavanje zagonetke – zapisujete u svoj dnevnik, tako da imate vizuelni prikaz svega što ste videli ili pročitali uvek uz sebe kako ne biste sami morali da zapisujete.

Isprva počinje prilično jednostavno, rotirajte statue pravilno, pronađite neku stvar koja nedostaje i tragove kako biste pravilno poređali stvari i otvorili sebi prolaz. Ali, kako se igra dalje odvija, zagonetke postaju kompleksnije. Nekada ćete se istinski pomučiti i provesti verovatno sate u rešavanju jedne zagonetke, međutim sve su osmišljenje toliko kreativno da vam na kraju ponude taj osećaj postignuća kada ih konačno rešite. Pored svega toga, zagonetke prate razne tematike, nekada će vam dobro doći poznavanje latinskog, nekada će biti odlično da malo bolje poznajete božanstva iz drevnog Egipta, da možda znate kako funkcioniše Enigma (mašina za dešifrovanje poruka) i slično.

Ipak, ukoliko se zaista negde izgubite, postoji opcija Request A Hint koja će vam reći šta u datom trenutku treba da odradite ili, ako zaista ne znate kako da rešite neku zagonetku, daće vam i sama rešenje. Moje najdraže zagonetke se definitivno nalaze u trećem poglavlju, zapravo čitavo treće poglavlje mi je bilo sigurno najzanimljivije. Budući da igra prati dva lika, nekada ćete igrati kao Evie, a nekada kao Harry, a nekada ćete se menjati iz jednog lika u drugi kada Evie treba da odradi jedan zadatak, a Harry drugi. Takođe, tokom razgovora, imaćete opciju da izaberete između nekoliko odgovora ili pitanja, što ponekad nudi zaista smešne scene, a nekada vam pomaže da saznate više o tome šta se događa.

Vizuelno igra izgleda kao spoj bajkovite fantazije sa primesama kosmičkog horora. Sa svojim jarkim bojama, ali i toplinom koju svetlost pruža svako okruženje deluje kao da dolazi iz nekog sna ili halucinacije. Umesto klasičnog mračnog horor pristupa, uz toliko prijatnih boja igra deluje prelepo i očaravajuće, ali u isto vreme deluje i nekako vanzemaljsko. Okruženja su prepuna detalja, od predivnog vrta obasjanog lišćem i prelepim cvećem, pećina okupanih fluorescentnim svetlom do vanzemaljskih vrtova prepunih raznim, svetlucavim biljkama i interesantom arhitekturom. Igra je vrlo atmosferična, a u tome joj pomaže i muzika koja je pomno prati i na trenutke deluje neobično bajkovito. Ići ćete na razna mesta i svako mesto je jedinstveno i nikada dosadno ili predvidivo.

Voice acting je sjajan, jasno se čuje dinamika između Evie i profesora. Dok je Evie odlučna, pomalo naivna, ali puna života, profesor je često zamišljen, umoran, ali uvek na oprezu. Uz njih dvoje vas takođe prati i dobro poznat glas u vidu naratora. 

Out of The Blue je definitivno tim ljudi koji mnogo ljubavi ulaže u svoje igre, njihove priče i likove. Ali i u zabavu i onaj osećaj nagrade koje njihove igre nude. Ne samo u vidu zagonetki, nego u vidu jedne kompletne, dirljive priče. 

Zahvaljujemo se Kwalee izdavaču na ustupljenoj igri za potrebe recenzije