Kad god negde vidim Annapurna Interactive, znam da me čeka predivno iskustvo nabijeno emocijama gde kreativnost pršti na sve strane. Upravo to sam i dobila dok sam igrala Mixtape. Možda čak i malo više od toga.
Mixtape počinje u duhu klasičnih old skul tinejdž filmova, sa dozom nostalgije i neizbežne topline. Priča prati troje prijatelja – Stacey Rockford, Van Slatera i Cassandru Morino, koji odlučuju da svoj poslednji zajednički dan pretvore u nešto nezaboravno. Svaki trenutak pažljivo je ispunjen pesmom koju je Stacey birala s posebnom pažnjom, a dan kulminira velikom oproštajnom žurkom, iliti savršenim krajem jednog poglavlja u njihovom životu. Ali, kao što to uvek biva, postoje i neke stvari koje prete da ovaj savršen dan upropaste.
Stacey je oduvek sanjala o tome da postane muzički supervizor, neko ko savršeno razume kako se emocije ispoljavaju kroz muziku. Sigurna u svoje znanje i nepogrešiv osećaj za muziku, odlučna je da ode u Njujork gde planira da svoj pažljivo sastavljen soundtrack preda pravoj osobi. U njenim očima, to nije samo lista pesama, već prvi, veliki korak ka tome da ispuni svoj san i postane najbolji muzički supervizor ikada. Ipak, njen san i njena ambicija počinju da stvaraju prve pukotine u tom, naizgled, savršenom prijateljstvu, budući da se tenzija oseća već od samog početka.
Uprkost svemu tome, Stacey vas kroz svaki segment tog dana, obraćajući vam se direktno, vodi uvodom u određenu pesmu, tako što vam kaže tačan naziv pesme, izvođača i godinu kada je pesma izašla, a svaki trenutak prati, upravo, pažljivo odabrana pesma bilo da je to dok vozite skejt ka njenoj kući, dok se prisećate slatkih uspomena iz ne tako davne prošlosti, dok bez razmišljanja trčite nekome u pomoć ili dok tragate za, naravno, alkoholom koji je njena sestra sakrila, ali vam je ipak ostavila niz sitnih tragova.
Ova igra se bavi pričom o neminovnošću promene i načinom na koji ona tiho, ali snažno ume da preoblikuje prijateljstva. U njenom središtu je onaj mnogima poznat osećaj da vreme izmiče dok još uvek pokušavate da shvatite ko ste i šta želite od života. Vrlo je verovatno da ćete se pronaći u nekom od ovih likova, bilo to u odlučnoj Stacey, Slateru koji je oslonac i emotivna podrška mnogima oko sebe ili Cassandri, rastrzanoj između očekivanja svojih roditelja i sopstvene hrabrosti da ista prevaziđe i konačno pridobije svoju slobodu.
Budući da su sva tri prijatelja skejteri, igra vam daje priliku da kroz različite segmente zgrabite skejt, provozate se i uživate u divnom pejzažu, ali i da ubacite poneki trik, više zbog osećaja, nego zbog izazova. Veći deo gameplaya odvija se kroz uspomene, bilo da je to udaranje lopte bejzbol palicom, gađanje predmeta kamenčićima ili praćkom, letenje kroz grad, biranje filmova u videoteci, parkour i slični momenti koji dopunjuju priču i niti u jednom trenutku nisu naporni.
Svaki momenat ispunjen je efektima koji deluju kao da sanjate, što je možda i draž tog tinejdž perioda – deluje kao da je sve oko vas moguće, tako da ne bi trebalo da se iznenadite kada vatromet eksplodira svaki put kada prstom uperite u njega dok se vozite uz predivnu muziku u pozadini.
Ujedno, igra vas podstiče i da istražujete svaki kutak prostora u kom se nađete. Dovoljno je da priđete nekom predmetu i kliknete na njega da bi Stacey, Slater ili Cassandra podelili neku uspomenu na isti ili dodali neki komentar koji dodatno produbljuje svet oko vas i daje vam uvid u to koliko ste zapravo povezani i kakvo je vaše prijateljstvo. Bitni elementi su naglašeni žutom bojom. Iako je jasno da je fokus igre pre svega na pripovedanju, gameplay je tu da ga verno prati, ali ne i da ga nadjača.
Art stil odiše toplinom i nostalgijom. Likovi deluju kao da su uskočili u igru iz animiranog filma, dok okruženje zadržava dovoljno detalja da deluje uverljivo i živo. Ovde dominiraju topli tonovi koji u nekim delovima stvaraju osećaj melanholije. Ipak, noć donosi drugačiju, gotovo sanjivu dimenziju ovog grada. Neki izvori svetla naglašavaju ključne momente i daju im gotovo filmski spektakl.
Enterijeri su puni sitnih detalja koji pričaju priču za sebe. Svaki od likova ima svoju sobu koja manje više prikazuje njihov karakter kroz stvari koje se u sobi nalaze.
Voice acting je vrlo uverljiv i, koliko god ova priča bila kliše, nikada vam ne budi osećaj jeze, nego vas podseća na period kada ste i sami bili tinejdžeri. Na kraju, kao šlag na torti imamo soundtrack. Kroz igru se provlači muzika za koju je sigurno većina čula: DEVO, Roxy Music, Iggy Pop, The Cure, Joy Division, Lush, itd., i definitivno će vam neka pesma doći kao ,,blast from the past”, kada je ćujete u određenom trenutku, a još lepše će vam biti kada vas Stacey uvede u tu pesmu koja samo naglašava da je počelo novo poglavlje. Najdraži momenat u ovoj igri je meni bio tokom pesme ,,Yesterday’s Hero” – John Paul Young koja je izašla 1975. Ako je neka igra soundtrack iskoristila na pravi način, to je definitivno Mixtape.
Postoje igre koje vam podižu adrenalin, one koje vas uvlače u beskrajna istraživanja ili one koje se bave kompleksnijim filozofskim pitanjima. A tu je i Mixtape, igra koja vas na neko kratko vreme poziva da usporite. Da se prepustite nostalgiji, da se na trenutak vratite u vreme kada je sve bilo jednostavnije i prisetite se ljudi koji su to vreme obeležili, bilo da su ostali uz vas ili su postali samo lepa uspomena.
Zahvaljujemo se Annapurna Interactive na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Mixtape (PlayStation 5)
Ova igra ne pokušava da vas impresionira izazovom, već nežnom, toplom i iskrenom atmosferom. Uz pažljivo odabrane pesme koje prate svaki trenutak, Mixtape gradi osećaj koji se ne zaboravlja tako lako. Na neki način, više liči na film nego na klasičnu igru - onaj kojem se vraćate iznova, ne zbog zapleta, već zbog emocija koje u vama budi.
