Kada sam otišao na premijeru filma, znao sam da će ovo biti jedan od težih filmova za svariti. Postoji ta jedna specifična kategorija naslova koji su napravljeni, da kod publike izazovu emocije koje se kreću od totalnog muka u sali, pa do nekontrolisanog plakanja i teškog disanja. Glas Hind Ražab je upravo takva vrsta filma, u sali je vladao konstantan muk i osećao se mukotrpni jecaj gledalaca, koji je postepeno postajao, sve teži i teži i doveo do katarzične tišine kada se film konačno završio.
Na neki način bi se moglo režiserki Kauter ben Hanija, pripisati da je iskoristila glas nažalost počivše devojčice Hind Ražab u svrhe pravljenja filma koji ide na festivale sa namerom da osvaja nagrade na taj emotivni momenat gde vas gađa najniže, u ljudskost i empatiju. Isprva mi je to bila inicijalna misao i reakcija kada sam izlazio iz sale.
A onda sam pustio da prođe vreme i da se utisci i detalji dodatno slegnu. Priznajem, ne dešava se da izađe svako malo film, koji me izmesti iz moje zone komfora i koji korespondira sa sadašnjim dešavanjima u ovom našem svetu koji sve više priliči na džinovsku petardu koja samo čeka da eksplodira i da sve ode bestraga.
Hind Ražab i njen srceparajući pravi poziv je iskorišćen da od filma napravi mešavinu igranog fiktivnog dokumentarnog filma o grupi Volontera Crvenog polumesecasa. Oni su mala grupa ljudi, koja pokušava da pomogne i spasi žrtve agresorskih napada Izraelskih odbrambenih snaga. Dobijaju poziv, koji će im promeniti tok života. Jedna čitava porodica se našla pod teškom vatrom, na vozilo je pucano 355 puta. Dobro pročitajte taj broj i memorišite ga.
Prva osoba koja je zvala je ubijena tokom poziva. To devastira čitav moral volonterske grupe, ali, ponovo neko diže slušalicu, i ispada da je preživela mala devojčica, pod imenom Hind Ražab. Ona preklinje, da joj priteknu u spas. Od tog momenta kreće najintenzivnijih sat i trideset minuta, u kojem ćete izgubiti svaki vid nade, vere u bolje sutra i bićete emotivno uništeni.
I da ste ispratili u vestima stvarni grozomorni događaj, i sami možete bez predznanja o njemu, da nazirete kako će se ovo odvijati. Film je postavljen jako kamerno, skoro poput kakve predstave. Većina radnika unutar volonterske grupe, su za svojim telefonima, ili unutar ofisa, gde dobijamo uvid u to kako zapravo funkcionišu spasioci tokom ratnog stanja. Hanija, vešto sprovodi glumce da podare sceparajuće performanse, i kamera je fokusirana na njihove reakcije i izlive emocija, uglavno na krupne kadrove lica. To stvara dodatno neprijatnu i teskobnu atmosferu, na koju ne možete da ostanete hladni. Ima i jedan zanimljiv stilski izbor, koji ne bih otkrio, ali napomenuo bih kada se film i stvarnost spoje, onda postaje sve još emotivno intenzivnije.
Pogodiće vas svaka rečenica, momenat i obrt koji se dešava u ovoj misiji koja nema srećan kraj. Najgore je od svega, što je lokacija gde se Hind nalazila jako blizu, i da bi hitna pomoć sa kojom volonteri sarađuju lako mogla da dođe. Ali pazite sada, oni moraju da prate protokole, da dobiju zeleno svetlo, od istih agresora koji ih napadaju da bi hitna stigla do mlade Hind.
Isprva sam pomislio, zašto bi morali da vidimo neke činovničke momente i onda da sve to uklopimo sa ne baš vizuelno zanimljivim rešenjem u kojem je glas Hind pušten, i prikazan uglavnom kroz audio signal. Razumem da Kauter ben Hanija želi od Hind Ražab da napravi novu mučenicu, i trajni dokaz ljudskih zločina koji umesto da se smanjuju kako vreme prolazi, samo grebe površinu i daje naznake da će stvari biti još gore. Trebalo je više da humanizuje Hind, i da nam podari više od pukih par slika, koje će vas konstantno udarati u stomak, i podsećati da je gubitak bilo čijeg života, besmislen. Pogotovo život deteta koje je imalo svetlu budućnost pred sobom.
Glas Hind Ražab razgolićuje besmisao rata, ali i apsurd procedura i pravila koja u takvim okolnostima odlučuju o nečijem životu, dok se čeka da neka viša instanca odobri akciju. Istovremeno pokazuje da između zaraćenih strana više nema ni morala ni poštenja. Dok sam odlagao pisanje o filmu, činilo mi se da početni utisak deluje eksploatacijski jer koristi glas mrtvog deteta. Ali onda mi je posle više dana sinulo, ako postoji film koji ogoljava besmisao ratovanja i oduzimanja ljudskih života, upravo je to ovaj, jer nas kao publiku, stavljajući nas u cipele spasilaca, tera da osetimo beznađe i bespomoćnost kao retko koji film. Ovo je emotivno snažnije iskustvo od većine ratnih filmova koji prikazuju surovost rata i ono na šta on navodi ljude.
Neće ovaj film leći svakome, neki gledaoci će pobeći u nestvarne svetove u lagani eskapizam, ali čak i sa nekim minornim zamerkama u vezi tehničke izvedbde. Dobijamo film koji će testirati vaše granice, i koliko suza možete da prolijete i da se zapitate, šta mi kao pojedinci možemo da učinimo da do ovoga više nikada ne dođe? Nemam pametan odgovor, ali znam da sam i dalje pod jakim utiskom koji neće skoro iščileti iz sećanja.
Film je imao premijeru na FEST Intro, a distribuciju radi Five Stars Films.
