Tales of Xillia Remastered – Recenzija – Sjajni remaster odlične Tales of igre

Kada sam ponovo upalio Tales of Xillia Remastered, imao sam onaj osećaj kao kad otvorite staru kutiju sa igračkama za koje ste mislili da ste davno prerasli, pa shvatite da zapravo niste, samo ste zaboravili koliko su vam značile. I to je, iskreno, najbolji mogući opis ovog remastera: nije to igra koja pokušava da promeni svet, niti da se ugura u neki moderni trend, nego ona vrsta jRPG-a koja te vraća u vreme kada su stvari bile malo jednostavnije, ali i nekako toplije, ljudskije. A opet, sve to je upakovano dovoljno sveže da ne dobiješ utisak da igraš nešto što pripada muzeju.

Xillia je oduvek bio jedan od čudnijih i hrabrijih Tales naslova, jer je radio nešto što su retki JRPG-ovi tad pokušavali, jer u igri imate dva protagonista, Judee i Milu, i puštao vas da birate sa kim ćete igrati. Ne onu „evo ti ista priča pa samo menjaš ugao kamere kamere“, nego baš dva načina da ispratite ceo taj haos oko Spirite, mana konflikta i sve te filozofije o ravnoteži sveta. I kad kažem haos, mislim na onaj mazni JRPG haos gde svako ima neku svoju životnu dramu, a na kraju se sve pretvori u epski sukob koji bi razbio planetu da je realan. U ovom remasteru, priča je ostala netaknuta, što je dobro, jer iskreno, Tales of Xillia i danas funkcioniše neverovatno dobro. Kombinacija lagane anime estetike, melodrama i likova koji su toliko simpatični da ti nekad dođe da ih pozoveš da izblejite zajedno, sve to i dalje stoji. Ali ono što mi je sada najviše upadalo u oči jeste koliko je igra fokusirana na dinamiku grupe. Nema šetanja od grada do grada bez poneke rasprave, šale, mini-konflikta. Bandai Namco je oduvek bio jak u tim „skitovima“, ali ovde stvarno dođu do izražaja, pogotovo sad kad su u remasteru malo ispeglani, čistiji, brži, i ne deluju kao da su ubačeni samo da popune vreme.

Što se tiče glavne priče, i dalje mislim da Xillia ima jednu od onih radnji koje krenu relativno jednostavno, pa te onda uhvate za ruku i odvedu mnogo dalje nego što si mislio. Prvo te u onom klasičnom JRPG razdragana i misteriozna energija, razjedinjeni svetovi, političke igre, a onda se sve izokrene, malo počne da sevaju izdaje, malo moralne dileme, i onda se desi nešto što Tales serijal radi bolje nego mnogi drugi: likovi se menjaju pred tobom. Ne samo statuse i opremu, nego baš kao ljudi. I to mi je i sada najjači deo Xillie, taj osećaj da posmatraš grupu nečega što su prvo bili saputnici, a onda prerastu u porodicu.

I sad dolazimo do onog najbitnijeg, gameplay. Tales igre su oduvek bile taj neki polu-akcioni, polu-taktički miks, i iskreno, Xillia je bio momenat kad je sistem stvarno kliknuo. Ovaj remaster samo ga dodatno ispegla da bukvalno zablista. Borbe su brze, fluidne, one vrste gde uđeš lagano, pa se za trideset sekundi zatekneš kako radiš komboe od dvadeset udaraca i zaboravljaš da dišeš jer ne želiš da ti se prekine lanac. Najlepši deo je Link sistem, taj momenat kada uparujete dvoje likova i dobijate posebne napade i sinergiju. U remasteru oseća se još bolje, jer je vreme reakcije nekako bolje odrađeno, a vizuelni efekti kada se to desi jasniji su. Često se uhvatim kako namerno uparujem pogrešne kombinacije samo da vidim šta će se desiti. I tu Xillia briljira na način koji moderni JRPG-ovi ponekad zaborave, daje ti osećaj eksperimentisanja bez kažnjavanja. Možete da igrate pola igre sa potpuno „krš“ pristupom, i dalje ćeš se zabavljati jer sistem te podstiče da se igraš sa mogućnostima, a ne da te natera da budeš matematički precizan. I da, boss borbe su i dalje te male mini-dramske predstave koje Tales of serijal obožava da priredi igračima. Nije pitanje samo da li ćete preživeti napad, nego i kako će likovi reagovati, koje će replike izgovoriti, kako će se Battle Link aktivirati baš u pravom momentu. I to, kad se spoji sa poboljšanim vizuelnim efektima, daje baš lep miks nostalgije i moderne prezentacije.

Progression je i dalje onaj čuveni Lilium Orb sistem. neka vrsta sferne mreže gde raspoređuješ poene u različitim pravcima i gradiš likove kako želiš. Nije komplikovano, ali je dovoljno duboko da te malo zadrži, a opet dovoljno intuitivno da te ne saseče kada poželiš samo da nastaviš sa pričom. U remasteru sve to radi odmah, bez čekanja i bez onih starih „loading kikseva“ koje je original imao. Što se tiče strukture same igre, i dalje je to onaj klasični Tales miks poluotvorenih zona, linearnog napredovanja i tu i tamo malo tumaranja sa strane tog linearnog puta. Nije open world, niti pokušava da bude, ali zato svaki segment ima svoje male detalje, svoje tajne, svoje mini susrete. I remaster tu dobro radi jer sve izgleda čistije, pa se lakše snalaziš i manje visiš na mapi. Čak su i UI elementi lepši, moderniji, bez onog starog „PS3 šmeka“ koji nije baš najbolje ostario.

Što se tiče grafike, Remaster ne menja previše, ali dovoljno da se nazove tako. Poboljšane teksture, oštriji modeli, stabilnih 60 fps-a, sve to doprinosi da igra izgleda skoro kao nešto što je izašlo tek pre neku godinu, a ne pre više od decenije. Neću da dramatizujem, ima i dalje onih krutih animacija koje su bile standard u to vreme, pogotovo u sekundarnim scenama, ali u suštini, Xillia danas izgleda baš onako kako ga pamtimo, samo bez one mutne magle preko ekrana koju starije igre često vuku. Ono gde sam se iznenadio jeste koliki je skok u kvalitetu zvuka. Muzika u Xilliji je bila dobra i ranije, ali sada, sa lepšim miksom i boljom dinamkom, neke teme zvuče apsolutno fantastično. Boss borbe su bukvalno podignute za jedan stepen jer sve deluje masivnije, jače, malo dramatičnije nego ranije.

Ono što me posebno obradovalo, iako deluje sitno, jeste što su određene animacije i portreti likova osveženi iliti remasterovani taman toliko da deluju življe, ali ne toliko da izgube originalni identitet. Nekad samo mala promena u osvetljenju ili oštrini pogleda uradi više nego da sve menjaju ispočetka.

Kad sve saberem, Tales of Xillia Remastered je jedna od onih igara koje vas nateraju da se setite zašto ste zavoleli JRPG-eve. Ne zbog grafikona, ne zbog bombastičnih trailera, nego zbog kombinacije ljudi, priče i borbi koje imaju srce. Ovaj remaster ne pokušava da bude nešto drugo, samo uzima ono što je već funkcionisalo i daje mu dovoljno svežine da opet bude relevantno. Ne kažem da je ovo savršena igra, naravno da nije. I dalje ima onih starih, pomalo „tvrđih“ sekvenci, par prelaza scena koji odaju godine, i tu i tamo poneki dizajnerski momenat koji je ostario. Ali iskreno? Kada uđeš u ritam igre, sve to pada u drugi plan.

Ako ste nov u Tales serijalu, ovo je savršen ulaz u franšizu, ne predug, ne pretežak, pun šarma. Ako si ga igrao ranije, remaster je baš ono što ti treba da ga doživite opet, bez muke sa starim konzolama. A ako ste JRPG fan generalno, Xillia Remastered je jedna od onih igara koje jednostavno ne treba propustiti jer predstavlja sve ono lepo i iskreno što ovaj žanr može da bude kad se uradi kako treba.

Zahvaljujemo se Bandai Namco na ustupljenoj igri za potrebe recenzije