Siguran sam da nemate u okolini puno ljudi koji će vam doći i reći, pogledao sam nemačku komediju i bila je smešna. Ono što sam uspeo da uhvatim iz tog žanra od njihovih filmova, Manituove cipele (Der Schuh des Manitu) zabavna avanturistička komedija koja je pristupačna i kllincima, ali sa druge strane imate i kultni naslov poput Kondom des Grauens. Koji ćete zapamtiti, zbog lošeg ukusa i političke nekorektnosti.
Šta Marijele zna je svedeniji film. Sa jedne strane je kritika današnjih društvenih normi, i kako se dinamike u porodicama lako mogu poremetiti. I nudi nešto osvežavajuće, deo podzapleta je posut naučno fantastičnom premisom, toliko jednostavnom, a efektivnom. Nema vizualnih efekata, samo dobar scenario i gluma.
Naša glavna junakinja Marijela (Laeni Geiseler) je prvi lik kojeg vidimo. Njeno lice je preko čitavog platna, dok u pozadini ide klasična i umirujuća muzika, i sve teče usporeno. Iznenada prima šamar posred lica. Taj šamar joj daje moć da vidi i čuje misli svojih roditelja.
U sledećem kadru vidimo muškarca i ženu koji su izašli da krišom zapale cigaretu. Maks (Mehmet Ateşçi) i Džulija (Julia Jentsch) su kolege, koje igraju opasan ples između koketiranja i preljube. Ali tu vidimo tačno, ko vodi zapravo taj opasni ples.
Tokom sastanka u agenciji u kojoj spremaju izdavanje novog romana, grafički dizajner Tobijas (Felix Kramer) predlaže svoju koricu golubice bez glave. To nailazi na otpor od kolege, Sorena (Moritz von Treuenfels) kojeg podrže i ostali, i da bi omot trebao da bude razumniji i približniji samom romanu. Verujte mi, ako ste ikada čekali na dobru pošalicu na račun grafičkih dizajnera ovde ćete to dobiti u izobilju.
U međuvremenu oba roditelja dolaze kući i tokom večere sa Marijele, prikrivaju ono što im se desilo tog dana. Možete samo zamisliti da ste roditelj i da vam vaše dete izdeklamuje šta ste sve uradili, od pokreta do reči. To u njima izaziva šok i nevericu, i isprva ne veruju da ona ima moći već da ih prislušlkuje.
Odatle kreću prekomične situacije koje istražuju porodične dinamike. Kako da se nosite sa nekim ko je svevideći? I kako se lako menjaju uloge, gde roditelji koji zapravo treba da vode priču podležu pod uticajima svoje svemoćne kćerke. Naravno, komedija ne bi mogla da funkcioniše bez tragedije i ismevanja ljudskog stanja. Ima momenata koji će zasigurno iznenaditi gledaoce, ali bih voleo da je scenario išao sa nekim situacijama do kraja i da su bile još tvrđe.
Što se samih glumaca tiče, Džulija (igra je glumica Džulija) igra i najzahtevniju i najkompleksniju ulogu u filmu. Ona je žena koja je odlučila da promeni mnoge stvari u životu, čak i po cenu raspada čitave porodice. I njen odnos sa Marijele je zamršen. Njena uloga je bila izazovnija, sa moralne tačke gledišta roditelja i postupaka koje čini spram svoje kćerke.
Dok pak sa druge strane lik oca, Tobijasa, istražuje mušku nemoć i njegovo mesto na poslu za koji je mislio da vodi glavnu reč. Takođe, on je postavljen kao blaža roditeljska figura, iako i on koristi Marijele zbog svoje koristi. Ima čak i prezanimljiva scena, gde mu Marijele otkriva detalje i šta je izrečeno o jednom liku, i ona se smeje tome. On joj se priključuje, pa joj onda ipak kaže da ne bi trebala tako da govori o ljudima, roditeljstvo 101. na delu.
Najautentičnije prisustvo u čitavom filmu poseduje sama glumica Laeni koja glumi Marijele. Istovremeno ima širok raspon emocija i prodorne plave oči i ovalno lice koje istovremeno i dečije i vanzemaljski. I njen zadatak je bio najteži, kako da prikaže dete u tim godinama kada se susreće sa falinkama i nesrećom svojih roditelja, i upija sve te informacije i treba da se nosi sa njima? I treba napomenuti da je na lokalnom filmskom festivalu Dunav Film Festu u Smederevu, ona dobila nagradu za najbolju glumicu od strane žirija, pogotovo što je tako mlada i tek ima nekoliko uloga iza sebe.
Svakako se pristupa iz vizure deteta kako treba da se nosi sa problemima odraslih, koji ponekada više komplikuju stvari nego njihova deca. I sa te strane otvara mnoga pitanja, i ne daje sve odgovore i ostavlja prostora za dalje razmišljanje kada se projekcija završi.
Najslabiji aspekt filma je sama fotografija, kameramen Alexander Griesser je većinu kadrova snimao iz ruke, i sve scene su generalno sa trzavom kamerom. U nekima to ima smisla jer se menja i ruši dinamika između likova, ali ponovo sa druge strane nije moralo da bude sveprisutno. Učestala je primena i krupnih kadrova lica naših protagonista i onda retko se vidi šta je u pozadini.
Što se dizajna enterijera tiče, moram priznati da je sve odisalo niskim budžetom. Kancelarije u kojima rade oba roditelja su preobične i ne ističu se po ničemu da bi ih razlikovali u poslovima kojima se bave. Čak je i njihova porodična kuća prikazana poput kataloga za Ikeu, sterilno i prečisto. Nije mi baš taj savršeni dom prikazao da tu zapravo živi prava porodica. Koliko sam razumeo iz filma, on se dešava u nepostojećem gradiću, pa hajde i to da pripišemo naučno fantastičnom delu.
I tačno se vidi da je režiser Frederik Hambalek (Frédéric Hambalek) neko ko je došao iz pozorišta. Scenario je zasigurno pretvoren iz pozorišne drame. Verbalno je vrcav i poletan i postavlja dobra pitanja. Najbitnije je da je od ovih glumaca i glumica izvukao jake performanse, uverljive koliko i lakrdijaške. Čak i korišćenje te naučno fantastične premise je iskorišćeno na taktičan i jednostavan način, poput serijala Twilight Zone.
Ako pređete preko nemačkog jezika i titlova, otkrićete u film koji je istovremeno zabavan, smešan, tužan i potresan. Pun paket. I postavlja dobra pitanja i ostavlja prostora da sami porazmislimo o svemu što smo videli u tih nepunih 90. minuta.
Šta Mariejele zna je dostupan širom bioskopa po Srbiji, posredstvom distributerske kuće MCF – MegaCom Film od 4. Septembra.
