Nikada nisam bio okoreli fan Resident Evil igara. Igrao sam apsolutno sve naslove iz franšize, ali osim jednog naslova, ne mogu da kažem da me je serijal kupio kao većinu igrača. Mada jesam umereno uživao igrajući sve od prvog dela na PlayStation 1, do Resident Evil 4 Remake na Xbox Series X konzoli. Iz cele te franšize, igra koja se meni najviše svidela je bila Resident Evil Village. Ne znam zašto, ali mi je ona savršeno legla u svakom mogućem pogledu. I mislim da je to normalno, jer je Resident Evil serijal igara imao toliko drugačijih nastavaka, da je svako mogao pronaći nešto za sebe.
Čak i pored te moje omiljene igre u RE serijalu, sviđa mi se šta su uradili u „Remake“ eri. Dobili smo tri sjajna naslova totalno prerađena za izvođenje iz trećeg lica, Resident Evil 2, 3 i 4 Remake koji je „samo malo“ redefinisan i modernizovan, preko potrebne promene u odnosu na GameCube i PS2 verziju, ako mene pitate. Sada kada pogledam iz ugla ove recenzije, deluje mi da sve te igre u poslednjih desetak godina, pogotovo ova tri rimejka, su bile samo priprema za sledeći mainline naslov, u kome se vraća svima omiljeni Leon Kennedy. U proteklih par nedelja, imao sam privilegiju da uživam u ovom naslovu, i pre nego što zađem dublje u recenziju, moram reći da je ovo jedna od najboljih single player igara koju sam igrao, ikada.
Priča podeljena na dva jednako bitna dela
Priča vas na početku baca u cipele Grace Ashcroft, ćerku Alysse Ashcroft, glavne protagonistkinje iz Resident Evil Outbreak igre. Grace je sada FBI analitičar, ali posle nekoliko sumnjivih smrti, biva bačena na teren, da ide i istraži poslednje nestanke i ubistva osoba u Wrenwood hotelu. Mada, Grace nije baš sigurna da je ona najbolji izbor, jer Wrenwood hotel je mesto gde je njena majka nastradala. Ali ipak mora da sluša naređenja i upućuje se na to mesto. U tom trenutku, Leon je negde u blizini, istražuje ista čudna ubistva. Tako da na početku, dinamika priče je poprilično dobro, pametno odrađena. Jedan deo igrate sa Grace, dok onda preuzimate ulogu sa Leonom, dve perspektive iste priče, jedan lik zna jedan deo dešavanja, dok drugi, druga. Samo je problem to što, Grace i Leon jednostavno nemaju trenutak mira da se sretnu i popričaju, već im se uvek nešto ispreči. Zadatak je da saznate da li ponovo preti nova pandemija, ili je nešto drugo u pitanju. Ceo sklop priče je fantastično odrađen, od početka i te tajanstvenosti svega što se dešava, pa sve do kraja i konačnog objašnjenja. Igra vam ni u jednom momentu ne daje trenutke da odmorite, već vas stalno stavlja na ivicu iščekivanja, stvarajući taj osećaj da jednostavno morate da nastavite dalje. Kao da je na kraju svake deonice u ovoj igri namerno postavljen cliffhanger koji vam ne daje mira.
Kao i u drugim igrama, ovde ima dosta pričanja priče preko okruženja i stvari koje nalazite. Razni spisi, reportovi, pisma i naređenja, će samo još bolje objasniti šta se ustvari dešava u ovom svetu. Ni jedna od ovih stvari nije nešto što bi trebalo zanemariti, jer kada sklopite sve, sa naravno fenomenalnim završetkom, shvatite kako i najmanji detalj ima svoje mesto u ovoj neverovatnoj priči Resident Evil Requiema.
Grace Ashcroft i novi-stari dobar horor
Avantura Grace Ashcroft je možda i najbolji transfer horora koji jedan lik preživljava u Resident Evil igrama na igrača. Od prvog trenutka, kada je ona predstavljena igračima, svi mogu da zaključe njen psihološki profil. FBI analitičar koji mora da ode na teren, na mesto gde je njena majka ubijena, kako bi otkrila šta se dešava sa ubijenim osobama na istom mestu. Mnogo godina nakon što je, u tom istom hotelu, ubijena njena majka Alyssa Ashcroft, koja je inače bila glavni protagonista Resident Evil Outbreak igre. Odmah u prvoj sekvenci igre, dok hodate ulicama na putu do Wrenwood hotela , sekvenca koja izgleda apsolutno neverovatno na konzolama, osetite tu nevericu, strah i prestravljenost njenog lika. Sve to se na igrača jako lepo prenosi, preko drhtavih ruku, nesigurnosti prilikom najobičnijih akcija, do drhtanja njenog glasa. Oh da, nisam mogao da verujem da samo glas, čak ne toliko i govor, već zvuci jedne osobe, mogu toliko doprineti horor atmosferi. Claire stvarno deluje prestravljeno i mislim da nisam igrao ni jednu igru koja ima toliko dobru glasovnu glumu kao što je za Claire uradila glumica Angela Sant’Albano. Ona toliko dobro prenosi taj horor koji proživljava kroz ovu igru na igrača, da bukvalno osećate taj nemir koji se konstanto prožima kroz nju. Jer ipak, ona nije obučena za ovakve akcije, već je samo analitičar, osoba koja sedi za stolom i prolazi kroz izveštaje.
Igra vam već na početku kaže da je preporučeno da igrate sa Grace sa pogledom iz prvog lica, i moram da kažem da je preporuka apsolutno opravdana. Isto tako, mislim da je ovo jedina igra gde mogu da opravdam niski, uzani FOV (Field of View iliti prostor koji igrač gleda iz očiju protagoniste). Jer u ovom slučaju, stvarno doprinosi atmosferi. Trenuci kada morate da se okrenete da bi videli šta se to čuje iza vas, ili u trenucima tromih akcija kada žurite, ali zbog Graceinih drhtavih ruku sve ide sporo, kada vam je pogled fokusiran samo na tu bitnu stvar koju morate da završite baš u tom trenutku, sve je to nekako dosta dobro opravdano. Veći FOV bi značilo veća sloboda igrača da vidi šta se dešava oko njega, da bude spreman, ali ovde je glavna fora da budete nespremni i da ne vidite celokupnu sliku, stvari i dešavanja oko vas dok ste fokusirani na jednu stvar.
Prvo lice u igri daje taj lični osećaj kada igrate Resident Evil Requiem. Konstantno strepite, plašite se i najmanje senke i to jednostavno nije tako efektivno kao u trećem licu. Mada, treće lice ima jednu prednost, a to su animacije Grace Ashcroft u svakom trenutku kada je ona prepadnuta, a verujte mi da će biti dosta tih trenutaka. Ti trzaji lica, mimike, nekontrolisani pokreti rukama kada pokuša da se sakrije od nečega dok ni ona sama ne zna od čega, stvarno sjajno izgledaju. Mada ipak sa tim pogledom se gubi taj lični osećaj koji sam već pomenuo. Dok generalno kompletan osećaj igranja sa Grace je pravi, krvavi horor u apsolutno svakom smislu, uznemiravajuć i ne pušta vas na miru.
Preživljavanje u mračnim uglovima Rhodes Hill ustanove
Gameplay sa Grace Ashcroft se bukvalno i svodi na to, horor preživljavanje. Nije vam cilj da idete redom i tamanite sve što vidite, jer pod jedan, nećete to moći da uradite, makar ne odmah, pod dva, jednostavno nije poenta. Grace treba da bude tiha, nečujna, čak u stealth maniru, da iskoristi sve što joj je dato kako bi pravila distrakcije i došla do mesta na kojem bi trebalo da bude. Ali to ne znači da će biti lako, jer ovde zombiji i druga stvorenja nisu jedini neprijatelji, već i ceo dizajn nivoa, dobro poznat svim Resident Evil fanovima, ali najviše i zvuk koji je uznemiravajuć u apsolutno svakom trenutku. Fora sa zvukom je povezana sa dizajnom nivoa. Tanki zidovi stare klinike u kojima se igra dešava dozvoljavaju to da čujete sve što se dešava čak i nekoliko soba od mesta gde se vi nalazite. Da li se neko veliko čudoviše kreće po hodniku, zvukove koje ispušta i sve ostalo. Ne mogu da opišem koliko to doprinosi atmosferi. Nekako daje taj osećaj da apsolutno ni na jednom mestu niste sigurni, jer gde god da ste, ako ste bučni, neko će doći do vas, a pre nego što vidite tu spodobu, čućete krike, korake i druge zvukove dok vam se približava.
Već za drugi prelazak, kada otključate dodatke i oružja poenima koje dobijete, kao u svakom RE naslovu, možete probati Rambo-style i sa Grace, možda to budem i ja uradio kada završim još nekoliko challenge-ova koji donose puno CP valute za otključavanje.
Kao i u drugim Resident Evil igrama, preživljavanje se sastoji od rešavanja zagonetki, preko sakupljanja stvari koje su vam potrebne, do kombinovanja svega što naučite na određenom nivou kako bi sproveli ideju preživljavanja u realnost. Grace će moći da craftuje potrebštine u toku njene avanture, ali nikada nećete imati stvari za bacanje. Igra vas pametno ograničava na sve što možete da nosite, kao i u svakom prošlom RE naslovu, ali nikada vam isto neće dopustiti da ostanete bez sredstava. Makar ako baš ne budete totalno bezobzirni kada je u pitanju sve što imate u inventaru.
Na vama je da odlučite šta vam je za šta potrebno, napravite prioritete, isplanirate na šta ćete potrošiti koje sirovine kako bi nastavili dalje. Često sam bio u situaciji da nisam imao praznog prostora u inventaru za stvari koje su mi bile potrebne, pa sam morao da žrtvujem neka pomagala kako bih nastavio dalje. Ali to je i poenta svih Resident Evil naslova, ovde niste hoarder, nije poenta imati sve, već samo ono što vam je potrebno da preživite. Moći ćete i koristiti razne serume za generalno povećavanje zdravlja i, recimo, kontrolisanje oružja. Jer vidite, čim neko pipne Grace ili je preplaši, nišan će šarati po celom ekranu dok se ona ne smiri. To je samo potvrda koliko akcenat u ovom delu igre nije na akciju, već na nešto totalno drugačije.
Povratak Zgodnog Ujaka
Capcom je dosta dugo krio informaciju da će Leon S. Kennedy biti deo Resident Evil Requiem naslova, ali kako ovako veliki nastavak da bude bez zaštitnog lica ove sjajne franšize?! Mada, Leon nije ovde samo još jedan mali detalj u celokupnoj priči Resident Evil Requiema, već, kako bih ja voleo da mislim, totalno odvojena igra unutar igre. Jer vidite, Grace gameplay je fokusiran na horor iskustvu, neprijatnom, teškom trudu za preživljavanjem. Dok je Leon… pa Leon je Leon jelte. Posle toliko godina u borbi protiv svega i svačega u toliko Resident Evil igara do sada, postao je poprilično ogorčen, sarkastičan kao i uvek, i najbolje od svega, veoma ubojit, kao nikada ranije.
Gameplay mehanika u deonicama u kojima vodite Leona je dijametralno suprotna od načina igranja sa Grace. Kao prvo, perspektiva je iz trećeg lica, nalik Resident Evil 4 Remakeu. Leonovi pokreti su perfektno odrađeni. Leon je star, jer, od Racoon City incidenta je prošlo skoro 30 godina, preko 20 od Resident Evil 4. To se i vidi u njegovim pokretima, tromiji je, više mu vremena potrebno da se okrene, ali ponovo, sve je nekako responzivno kada ga kontrolišete. Najbolje od svega, jako zabavno. Mada verujem da je ta tromost došla i od male infekcije koju ima, ali šta sad.
Sekiricom kroz lobanje zombija do apsolutnog cilja
Ako je Grace deo bio čisti survival horror, igranje sa Leonom je čist action slasher/horor u najboljem mogućem smislu te definicije. Već u prvim deonicama kada preuzmete kontrolu nad Leonom, videćete koliko se cela prezentacija igre menja u nešto totalno drugačije. Toliko je to izrazito da će vam izmamiti osmeh na licu, pa u nekim trenucima ćete se i glasno nasmejati. Nabolje od svega je što akcija ne prestaje da bude zanimljiva i raznovrsna kako napredujete kroz priču. Resident Evil Requiem kao celokupni naslov će pokušati da vas bukvalno na svakom ćošku iznenadi i oduševi nečim. Kao što rekoh, Leonov deo nije vezan za horor, već za poprilično jasnu i čistu vizju šta je njemu potrebno, a to je doći do svog cilja. Nebitno šta je sve potrebno da se uradi da bi se to ostvarilo.
Verujem da je svaki fan RE serijala odigrao sve moguće delove, i ako bih mogao da objasnim kako bih pozicionirao gameplay sa Leonom, rekao bih, mešavina Resident Evil 6 i Resident Evil 4 naslova. Znam kakve će reakcije biti na to što sam upravo rekao, ali dajte mi trenutak. Resident Evil 6 je bio prvi naslov gde su dešavanja u njemu, kao i akcija bila over the top, nešto bombastično, sa skriptovanim scenama. U tom delu, kao da je Capcom rekao: “hej ajde da totalno izađemo iz komfor zone i napravimo nešto totalno ludo i drugačije”. U Resident Evil Requiem, imaćete toliko toga ludog, bombastičnog, nezaboravnog, prosto neverovatnog, ali za razliku od šestice, to neće biti samo nabacano radi spektakla. Resident Evil Requiem se drži te svoje klase, prefinjenosti, od početka do kraja, nebitno da li preživljavate horor sa Grace ili razbijate lobanje zombija sekiricom koju Leon ima kod sebe. I to je strašno dobra stvar, jer ma koliko suprotni bili načini igranja između dvoje protagonista u igri, oba načina drže klasu i pokazaju nešto totalno drugačije, što nikada do sada nije bilo urađeno u Resident Evil franšizi.
Povratak u mestu gde je sve počelo
Raccoon City je MAESTRALNO odrađen. Kao i drugi delovi igre, neuporedivo drugačije po pitanju dizajna i gameplaya koji forsira ovaj okoliš u odnosu na Grace-inu avanturu. Prostori su dosta otvoreniji sa više mesta za istraživanje, ali ponovo zadržavaju tu poznatu Resident Evil progresiju, gde morate da pronađete određene elemente kako bi otvoriili puteve koje morate istražiti. Leonov inventar je veći po defaultu, arsenal oružja koji će imati na raspolaganju dosta veći i ubojitiji, a čak je i progresija dosta drugačija nego sa Grace. Leon će koristiti Kill Tracker kako bi sakupljao novac za novo oružje i nadogradnje istih i kupovinu drugih stvari koje su mu potrebne. I da, znam šta će većina misliti, da ovo ima malo arkadni osećaj, ali nije tako, nekako ima smisla, uzevši u obzir šta se sve desilo u Raccoon City nakon što je bačena Termobarična bomba (da, ne nuklearna, zbog toga i može da se šeta gradom).
Moram da priznam da sam na početku mislio da će Leon biti samo jedna mala stvar pre nego što sam krenuo da igram Resident Evil Requiem, ali koliko je Capcom posvetio pažnje Grace-inom delu, toliko, ako ne i više, je posvećeno Leonu, što je nekako, bilo i za očekivati, zar ne? Za razliku od igranja sa Grace gde će sve sirovine i stvari biti nekako limitirane, sa Leonom će sve nekako biti lakše, jer je oružje njegova primarni resurs, kao što je kod Grace biti tih, pažljiv i stalno svestan svoje okoline. Mada ponovo, nikada nećete imati ništa previše, u nekim trenucima ćete se pitati, okej, hoće li mi biti potrebno još nešto, ali to je valjda i glavna stvar i osećaj koje Resident Evil igre kanališu preko svojih likova na igrača.
Mada, najbitnija stvar u celoj igri je spektakl. Koliko Resident Evil nisu navikle na tako nešto, okej, sem šestice i spektaklom u drugim igrama na mnogo manjem rasponu, u ovoj igri je to prosto fantastično odrađeno na svakom koraku, u svakom delu igre. U delu sa Grace, spektakl su male stvari, trenuci u kojima ona preživljava, čudovišta koja su vam stalno za petama, ali pre svega taj osećaj, stvarno nenadmašiv osećaj kao ni u jednoj igri do sada. Osećaj da ste stalno u opasnosti. Sa Leonom, spektakl je aposlutno sve, preko akcija, okruženja, stvari koje se direktno dešavanju njemu, vama, sve je prosto neverovatno odrađeno.
Grafički, mislim da je ovo jedna od najlepših igara na trenutnoj generaciji konzola, pogotovo taj uvodni deo sa šetnjom po kišovitom gradu, prepunih ljudi i automobila. Izgleda stvarno neverovatno, praktično oduzima dah. Mada, Resident Evil Requiem ima taj kontinuitet prikaza od početka do kraja. Nebitno gde se nalazili i šta radili, igra izgleda fenomenalno u svakom trenutku, i najbolje od svega je što radi fantastično. Što se tiče glasovne glume, mislim da sam već pričao o tome u tekstu. Bolji dizajn zvuka nisam čuo u igrama do sada. Generalno, ovo je najbolji Resident Evi naslov po svemu prikazanom.
Zahvaljujemo se CD Media Greece i CAPCOM na ustupljenoj ranoj verziji igre za potrebe recenzije
Resident Evil Requiem (Xbox Series X)
I time privodim kraj ovom opisu. Ako bih mogao jednom rečju da opišem Resident Evil Requiem, to je definitivno SPEKTAKULARNO! U apsolutno svakom smislu te reči. Pre igranja, najiščekivanija igra od Capcoma ove godine mi je bila Pragmata, ali nakon završenog Requiema, prosto sam oboren sa nogu. Na samom kraju, sam hteo da ustanem iz fotelje i krenem da aplaudiram u sobi, iako je bilo pola četiri ujutru. Čak su mi suze radosnice krenule, jer igra me je jednostavno, toliko oduševila. Ovo je najkompletnije Single Player iskustvo koje sam igrao do sada. Savršene dužine, koje na trenutak ostavlja onaj osećaj „uh hoću još“ ali znate, jednostavno znate da ste i ovako dobili i više nego što ste očekivali. Tako da, ako postoji savršen naslov, to je definitivno Resident Evil Requiem.
