Survival igre imaju specijalno mesto u mom srcu. Negde tamo u uglu gde ne gledam niti razmišljam o njima, i često ih zaobilazim u širokom luku. Naravno da tu ima izuzetaka koje bih mogao da izdvojim, ali generalno gledano, previše tenzije, previše horora u nekim slučajevima, i previše muke da bih slučajno pao sa neke litice, poginuo i izgubio ceo progres je malo, pa previše za mene. Sa druge strane, to je jedan od žanrkova koji sam jednostavno želeo da volim, jer mi se koncept svideo, ali ne naravno i kako igra ume da kažnjava igrače, jer jednostavno, voleo bih da uživam.
Ta kombinacija uživanja u survival igrama je retka, skoro pa nepostojeća većim delom vremena. Jer one se igraju ne da bi uživali već da bi izoštrili čula, bili napeti, da se luči adrenalin. Ali, uvek sam u potrazi za nečim drugačijim, bolje rečeno, nečim što bi mi se dovoljno svidelo, pa čak i opustilo iako je dosta brutalno prema meni, sa minimalno prostora za greške.
Nova Antarctica je igra o nadi, u kojoj vi, malo dete, pokuša da dođe do Južnog Pola kako bi spasilo čovečanstvo. To zvuči poprilično čudno, znam, ali jednostavno, zemlja više nije onakva kao sada. Daleka je budućnost, broj ljudi na planeti je minimalan, porodice su se raspale, pa i države, kontinenti. Nema osnovnih sirovina za preživljavanje i svi pokušaju da pronađu neko moguće rešenje za ovo, ali naravno niko ne uspeva. Sve do jednog trenutka, kada se pojavi misteriozni signal sa Južnog Pola, signal u kome sve vodi ka tome da se tamo nalazi dovoljno resursa da ljudska rasa opstane. I tako da naravno, dosta osoba sa svih krajeva sveta pokušava da dođe do južnog pola, kako bi jednostavno, pronašli „lek“ i sretstva da zemlja ponovo buji.
Tada na snagu stupa naš mali glavni junak, koji poslednjim atomima snage pokušava da dođe do Južnog Pola. Ali kakav bi to put bio da nije nemilosrdan, brutalan, neoprostiv i jednostavno nemoguć. To je ujedno i temelj ove igre, priča, i motivacija za igrača u prelasku.
Za razliku od drugih survival igara koje se fokusiraju na nešto drugačije, Nova Antarctica želi da prenese tu izolaciju, bespomoć i naravno teret jedne osobe koja mora da spasi ljudski rod (makar figurativno). Južni Pol nije mesto gde sve buji od života, već je pusto, hladno, okrutno, bez da pita i potrudi se da vam pomogne nečim da ga savladate. U osnovi tako će biti i igranje ovog naslova, brutalno, teško, bez imalo prostora za greške ili bilo šta drugačije.
Na početku stižete na ovo ledeno mesto, gde će vas igra upoznati sa vašim novim domom, poslednjom etapom koju morate da pređete do južnog pola. Tada vas igra i upoznaje sa osnovim mehanikama ove igre. Klinac u skafanderu je spor, trom kako bi to mogli svi da očekuju, i na njemu je da preživi ovo brutalno okruženje. Kako budete išli, nailazićete na stvari koje su prethodne ekspedicije ostavile iza sebe. Sirovine koje će vam biti potrebne da preživite.
Vaše odelo je opremljeno stvarima koje mogu da vam pomognu da preživite, ali na koje morate i da pazite, jer ukoliko vam se istroše resursi u odelu, to znači da krećete ispočetka. Tu je naravno stamina, koja se troši apsolutno svakim napornijim pokretom. Sakupljanjem, razbijanjem stvari, skakanjem, trčanjem. Tu je i energija odela, praktično ono šta vam omogućava da preživite hladni okoliš. Ukoliko se ona istroši, znači da krećete ispočetka. Dobra stvar je što ovu energiju možete da nadoknadite tako što ćete odmarati u zašrićenim objektima koje budete nalazili u toku igranja. I naravno tu je vaše zdravlje na koje isto morate da obratite pažnju, jer pored hladnog vremena, tu je i radijacija i sve ostalo šta može da vas onesposobi i natera vas, da, pogodili ste, da krenete ispočetka.
To znači da svi sistemi na koji ste navikli u drugim igrama, samo razlika od ostalih igara gde morate da jurite za sirovinama odmah na početku je to što ste ovde jako spori, tromi, i sve šta radite je teško, ali kako i ne bi bilo kada ste na korak od južnog pola. Upravo zbog toga, celokupnog sporog odvijanja ovog naslova, sve će izgledati teško na početku, ali i sve morate da planirate. Recimo, vidite na jednom otvorenom mestu nekoliko stvari koje su vam potrebne. To ne znači da odmah možete da trčkarate po njih i sakupite sve. Već bukvalno morate da razmislite šta vam je prvo potrebno i za šta imate snage u tom trenutku da sakupite, a da vas vetar ne oduva ili radijacija pokosi. To planiranje u toku preživljavanja ume da bude koliko zanimljivo, toliko i problematično.
Vaš inventar je maleni, što znači da nećete moći da nagruvate milion stvari u njemu i obezbedite sebe za sledeće etape, već ćete morati da razmišljate i racionalno da trošite sve resurse koje budete imali, jer se ovde ne radi o otvorenom svetu, već o otvorenim nivoima. Svaki nivo predstavlja jedan segment dana ili ceo dan, tako da kada krenete, imaćete stvari koje bi morali da odradite u tom sledećem periodu. Sakupite sirovine, pronađete zaklon, istražite okoliš. Fora je u tome što duže istraživanje znači i više trošenja resursa, a kako napredujete kroz nivoe, okruženje postaje sve surovije i teže za preživljavanje. Što znači da od početka, morate da pronađete balans i trošite što manje resursa kako bi preživeli što duže u igri i na kraju, došli do vašeg cilja.
Moram da napomenem da ovo ne znači da ćete to uraditi iz prve, jer mnogo ovih stvari se ne iskomunicira igračima na najbolji mogući način, već je na vama da shvatite šta i koliko toga vam je potrebno za preživljavanje u sledećem periodu, na tom i recimo sledećem nivou, šta možete sačuvati, šta morate potrošiti i tako dalje. Tu ima stvari koje će koliko toliko olakšati celo vaše putovanje. Moćićete da pravite malene zaklone koje će vas zaštititi od hladnoće ali su jako slabi ako duva jak vetar, ili jake zaklone koji su dobri kao odbrana od vetra i hladnoće ali vam ne pružaju nikakvu zaštitu od radijacije. Uvek imate te „trade-off“ove za sve šta možete da radite, pravite, pojedete, craftujete i tako dalje. Čak i za šta iskoristite dodatnu snagu je jako bitno, jer ako nemate snage kada vam je ona potrebna, to ponovo znači kretanje od početka.
Recimo, kada putujete nivoima, nailazićete na weather stations, ako ih otvorite možete da vidite kako će vreme biti i kada će vetar duvati, da li će naneti radijaciju i tako to. Znači tu ćete istrošiti dosta snage prilikom otvaranja zaleđenih vrata. Ako se odlučite za tako nešto, to znači da nećete moći da rasturite kamenje kako bi sakupili sirovine, ne u tolikoj meri koliko vam je potrebno. A ako ne uradite, to znači da ćete ići na slepo, prepustiti se igri da definiše vaš uspeh u odnosu na totalno neiščekivanja dešavanja. Uvek imate taj izbor, ali kako vreme prolazi, ti izbori su sve teži i teži za igrača.
Jedna od boljih stvari je muzika i celokupni ambijent. Pričao sam kako većina igara vas tera da budete što brži u preživljavanju i sakupljanju resursa i da prosto jurite na sve strane. Ovde je taj sporiji ritam odlično ukombinovan sa ambijentom i sjajnom muzikom. Koja deluje toliko opuštajuće, da prosto u nekim trenucima ne ide sa svime šta se dešava u igri. Mislim jeste sve pusto, muzika je chill, skoro pa melanholična, i daje vam taj osećaj spokoja iako vam smrt dahće za petama. Možda je to i bila fora, da vas igra makar na jedan način opusti i kaže, ej, nije ovde fora da žurite, već razmislite i taktički krenete u osvajanje južnog pola.
Koliko igra dobro prenosi taj osećaj izolacije i potrebu za preživljavanjem, toliko vas loše uči o tome kako to da uradite. Razumem da je ovo survival igra, ali fora kod ovih igara je makar efikasno prikazati igračima kako da prežive u ovom okruženju, što igra ne radi na najbolji mogući način. Na početku, igra prikaže kroz male filmčiće kako se šta radi i kako se šta kraftuje, ali nakon toga, kao da nedostaju stvari koje bolje objašnjavaju šta vam je potrebno u određenim trenucima. Bolje rečeno, jedva se nađu, a nije da prostora u korisničkom interfejsu nema za tako nešto. Kao da je razvojni tim zaboravio na ovu stvar.
Pošto u igri postoji crafting menu kombinacijom nekih dugmića, ništa nije streamlineovano, što znači da morate svaki put ulaziti u isti meni kako bi nešto kraftovali, čak i nešto šta pre toga selektujete da bude „preko prečice“. Pošto se igra dešava na južnom polu i vreme je krucijalno, ove sitne stvari samo otežavaju progresiju i nepotrebno se gubi vreme.
Još jedna stvar koja mi je zasmetala je tromo kontrolisanje u igri. Već imamo pune igara koje se dešavaju u snežnim i ledenim okruženjima, i sama navigacija sa likom koga kontrolišete ne mora obavezno da bude tako teška. U mnogim slučajevima imao sam osećaj kao da igra ne sluša ne zato što je dizajnirana tako, već zbog načina na koje su odraene animacije prilikom skakanja, penjanja, okretanja pa čak i sakupljanja stvari na neki način. Verujem da je bila jaka potreba da se prenese svaki korak u preživljavanju, ali mislim da nije moralo to baš toliko bukvalno da bude.
Da ne završavam recenziju na lošoj noti. Od svega šta mi se najviše svidelo je ta atmosfera, ceo vajb ovog naslova, mislim da je skoro pa savršeno osmišljen za ovaj tip igara, ali isto tako, mislim da je realizacija nekih stvari mogla biti bolja, jer ma koliko južni pol bio okrutan i možda cela ta težina kontrolisanja ide uz to da vi ustvari vodite dete koje nije baš vešto u preživljavanju, moglo je igračima da se olakšaju neke stvari, jer verujem da će to biti problem i drugima koji odluče da zaigraju ovaj naslov.
Nova Antarctica (PC)
Nova Antarctica je drugačiji pokušaj predstavljanja survival igara na jednom okrutnom mestu kao što je Južni Pol. Drugačiji ne mora nužno biti loš ili odličan, ali mislim da je razvojni tim malo bukvalno shvatio težinu tog puta ka cilju. Verujem da će razvojni tim poslušati zajednicu nakon izlaska i ispeglati neke stvari, napraviti ih pristupačnijima jer to trenutno najviše fali ovoj igri. Kada bi te stvari bile popravljene, ovo bi bio odličan survival naslov, a ovako je sasvim solidan, i ipak vredan vašeg vremena.
