Kada se samo setim koliko smo sati provodili uz NBA Jam kao klinci, a onda uz NBA Street u srednjoj, i nebitno koji od ovih naslova bio, sa kojim društvom smo igrali, svaka seansa je bila nezaboravna. Pa čak i kada smo igrali u solo modu i onda prepričavali ortacima šta smo sve uradili. I iskreno, nedostaju mi ta vremena te neozbiljne košarke i over the top akcija i zakucavanja uz fantastične komentatore. I uvek sam se pitao, zašto jednostavno ne dobijemo igru takvog tipa, zar je moguće da tržište toliko ne želi da se igra arkadne košarke. I baš tada, kao grom iz vedra neba, dolazi nam NBA THE RUN. I još bolja vest je da nam ovo dolazi od veterana industrije koji su već radili na sportskim igrama iz EA, sasvim moguće i NBA Street.
Nakon godina u kojima su košarkaške video igre uglavnom bile podeljene između ozbiljnih simulacija i pokušaja da se vrati duh arkadnih klasika, NBA THE RUN pokušava nešto poprilično jednostavno ,ali nešto čega se niko ne usuđuje da uradi, a to je: vratiti zabavu ulične košarke, brzinu i onaj osećaj zbog kojeg smo nekada sate provodili uz NBA Street i NBA Jam. Mada, umesto da jednostavno kopira formule iz prošlosti, Play by Play Studios pokušava da napravi modernu verziju tog iskustva, prilagođenu današnjem vremenu i igračima koji žele kratke, intenzivne i takmičarske mečeve. A to je moram priznati, mač sa dve oštrice, jer rezultat je igra koja u svojim najboljim trenucima uspeva da igračima da upravo ono za šta je u osnovi i kreirana, haotičnu, brzu i atraktivnu košarku punu zakucavanja, trikova i neverovatnih poteza, ali ruku na srce, istovremeno i pokazuje da sama dobra ideja nije uvek dovoljna da napravi dugotrajan sportski naslov.
Prva stvar koju ćete primetiti kada startujete igru je to da nemate nikakav tutorial, već ste prepušteni sami sebi. Okej, imate opciju da šutirate sami na koš, kao kada bi izašli preko dana na najvećoj temperaturi da se igrate lopte dok odrasli ne dođu i ne zauzmu teren. I okej je ta “simulacija stvarnosti” ali je upravo zbog toga malo teže da neki novi igrači, ili bolje rečeno, oni sa malo manje strplenja, uđu u ovaj naslov. Ono šta imate je da startujete meč i prepustite se igri. I to je otprilike sve što se tiče modova. Multiplayer mod koji se zasniva na 3v3 košarci sa over the top akcijama, zakucavanjima, powerupovima i pravilima koji su u svakom meču drugačiji, zastupljeni kroz sve ere popularne košarke i basketa. I kada pogledamo širu sliku, NBA THE RUN i cilja da bude brza sportska akcija sa kratkim partijama i adrenalinskim pristupom. I to kada klikne, funkcioniše fantastično, jer ništa bolje nego kada upadnete sa još dva random igrača i razbijete nekoga sa druge strane sveta 21:5 bez da trepnete.
Upravo taj osećaj je ono što NBA THE RUN radi najbolje. Postoji određena jednostavnost u osnovnoj ideji igre, ali kada jednom uđete u ritam, počinjete da shvatate da iza svega ipak postoji više dubine nego što se na prvi pogled čini. Nije dovoljno samo juriti ka košu i šamarati dugmiće za atraktivne poteze. Protivnici brzo kažnjavaju loše odluke, a posebno u online mečevima morate naučiti kada da rizikujete, kada da dodate loptu i kada da sačuvate specijalne poteze za pravi trenutak. Jer ovde je sve faktički u riziku. Ništa nije u fazonu, ej ajde sada ćemo da kalkulišemo. Tri igrača koji su često totalno različitog skillseta mora da se snađu naterenu u brzopoteznoj partiji kako bi pobedili protivnički tim, ili makar ublažili poraz.
Gameplay je baš brz i agresivan. Lopta praktično leti sa jednog dela terena na drugi, nema mnogo praznog hoda u toku igranja, a mečevi su napravljeni tako da stalno crpe taj maksimalni fokus iz vas. Za razliku od klasičnih NBA simulacija gde jedna utakmica može da traje prilično dugo, ovde je sve prilagođeno kraćim sesijama. To je igra koju možete pokrenuti, odigrati nekoliko rundi i završiti, bez potrebe da ulažete sate u jednu sezonu ili karijeru. Taj pristup savršeno odgovara modernom multiplayer okruženju, ali istovremeno predstavlja i jednu od njenih najvećih slabosti, jer nakon početnog oduševljenja počinjete da primećujete koliko se brzo osnovna formula ponavlja.
Jedan od glavnih modova, bolje rečeno, jedini mod, je Knockout Tournament, koji predstavlja osnovu celog iskustva. Ideja je jednostavna, pobeđujete mečeve, napredujete kroz turnir i pokušavate da završite na samom vrhu. Zamislite roguelite samo u košarci. Ispadnete, krećete ispočetka. Kada pobeđujete, dobijate više parica i više XP-a i možete se “nadograditi”. Možete igrati kao deo multiplayer ekipe gde svaki igrač kontroliše svog košarkaša, ili u solo varijanti gde sami upravljate kompletnom trojkom. Upravo ova druga opcija često bolje funkcioniše jer imate veću kontrolu nad tokom utakmice i ne zavisite toliko od saigrača koji možda ne igraju na isti način kao vi. A sa druge strane, nema ko da vas vadi iz… problema kada vama ne ide da date ni jedan koš. Tako da svaki mod ima svoje, ali najbolje od svega je što kada igrate solo, pravite svoj mali dream team. Gledate šta vam je potrebno, kakav gameplay vam ide, i na osnovu toga birate igrače koje želite.
Zanimljiva fora jesu različiti uslovi pobede i varijacije pravila koje menjaju tok mečeva, već sam pomenuo na početku. Nisu svi mečevi samo klasično skupljanje više poena od protivnika, ono recimo do 21, već se povremeno uvode drugačiji izazovi koji teraju igrače da prilagode strategiju. Alley Ups daju tri poena, svi ostali samo jedan. Nema trojki, stamina uvek na max i tako dalje. I ako mene pitate, to je dobra fora jer vas tera da svaki meč igrate drugačije. Recimo ako neko u partiji gde se svi šutevi računaju jedan osim trojki, koja se računa tri, fura samo koševe iz reketa, sa par trojki možete da ga prestignete. Ili ako neko ne čita pravila i gleda da daje obične koševe, a poenta je u alley ups, lagano ga možete pregaziti, ako naravno znate šta radite.
Dosta šarma u ovoj igri dolazi iz samih igrača koje možete birati i sa kojima možete igrati. NBA THE RUN ima dosta poznate NBA zvezda, ali i posebne varijante igrača i ulične legende koje dodatno naglašavaju arkadni karakter igre. Sem Nikole Jokića, nema naših 3v3 Basket legendi, što je mislim totalna sramota. Važno je da ima nekih levih influensera…. Ali je jako kul kontrolisati nekoga poput Stephena Curryja, Kevina Duranta ili Luke Dončića u ovakvim mečevima i sa ovakvim mehanikama i to daje potpuno drugačiji osećaj nego u tradicionalnim NBA igrama. Ovde nisu najvažnije realne statistike, već stil igre i ono što određeni igrač može da donese na teren.
Ovde ima i sistem napretka i sve se oslanja se na skupljanju kredita i otključavanju dodatnih stvari. Kako igrate i pobeđujete, dobijate parica koja možete koristiti za različite kozmetičke dodatke, nove poteze i varijante igrača. Nije to nešto što biste videli u velikim RPG ili sportskim karijernim modovima, ali lepo funkcioniše u okviru ideje igre. I najbitnije od svega, ne utiče na činjenicu da ovde skill i snalažljivost pobeđuje, a ne ko ima šareniji dres ili više različitih zakucavanja Osećaj da stalno nešto otključavate daje dodatni razlog da odigrate još jedan turnir ili još nekoliko mečeva, rekoh, kao roguelite. Upravo se ovde ustvari i vidi koliko je NBA THE RUN napravljen prvenstveno kao online iskustvo. Ako tražite klasičan single-player mod, karijeru ili nešto slično starim sportskim igrama, verovatno ćete ostati razočarani. Igra nema onu vrstu sadržaja koja vas dugo drži zainteresovanim kada ostanete sami. Njena struktura je napravljena oko ponavljanja mečeva, poboljšavanja sopstvene igre i takmičenja protiv drugih igrača.
Mada, to nije obavezno loša stvar, ali je pomalo čudno za naslov koji pokušava da vrati duh arkadnih košarkaških igara. Jedna od najvećih čari starih NBA Street naslova bila je upravo u tome što ste mogli da ih igrate sami, otključavate nove likove, prolazite kroz izazove i osećate da stalno napredujete. NBA THE RUN umesto toga stavlja mnogo veći fokus na kompetitivnu stranu, što nekim igračima može biti savršeno, dok će drugima nedostajati više sadržaja van online mečeva. I moram da kažem, da mi nedostaje da igram sam nekada, jednostavno da uključim i iživljavam se nad AI-em. Ja jesam kompetentan kada su igre u pitanju, pogotovo sportovi, ali bih jako voleo da mogu jednostavno da iskuliram dok uživam u zakucavanjima i ludim partijama.
Kada gledamo sa strane grafike, igra ide u potpuno drugom smeru od NBA 2K serijala. Umesto pokušaja realizma, odlučuje se za stilizovani izgled sa naglašenim efektima, jarkim bojama i osećajem stripa. To veoma dobro odgovara onome šta želi da prikaže. Zakucavanja su praćena sjajnim efektima, igrači izgledaju prepoznatljivo, kada pogodite savršen šut, lopta gori dok leti ka košu, a tereni imaju dovoljno karaktera da svaki meč izgleda drugačije. Nije tehnički najimpresivnija sportska igra koju ćete videti, ali njen stil uspeva da joj da sopstveni identitet. I najbolje od svega je to što NBA THE RUN pokušava da uhvati ono što je uličnu košarku činilo posebnom, osećaj da niste samo na utakmici, već kao na nekom događaju. Lokacije poput Venice Beacha i drugih poznatih streetball terena daju igri dodatni šarm, dok komentari i energija tokom mečeva pomažu da sve deluje življe. I naravno, iako smo “zemlja košarke” ima toliko svetskih terena, a recimo nema Kalemegdan… Jako mi je žao zbog toga što smo totalno izostavljeni iz ove igre, sem Jokića naravno.
Muzika, efekti publike i komentari dodaju tom brzom tempu igre, i posebno tokom napetih završnica uspevaju da podignu atmosferu. Nije prezentacija na nivou najvećih sportskih naslova, ali je jasno da je svaki element napravljen tako da podrži tu ideju zabavne, preterane i atraktivne košarke. Mada iskreno, meni su neke opaske komentatora malo krinž, ne znam da li su ove fore trenutno kul među mladima, ali okej.
Najveći problem NBA THE RUN-a jeste što veoma brzo vidite o čemu se ustvari ovde radi. Prvih nekoliko sati je super zabavno. Osećaj kada prvi put napravite savršen potez, pobedite turnir pun teških i organizovanih protivnika ili izvedete neverovatnu kombinaciju je odličan. Ali kako vreme prolazi, počinjete da primećujete da nema dovoljno novih elemenata koji bi stalno osvežavali iskustvo. Meni je recimo bilo kul igrati celo jedno veče, pa preskočiti jedan dan, pa onda ponovo celo veče, pa onda preskočiti dva dana. Čisto da mi ne bi dosadilo, jer iskreno, sadržaja na žalost nema previše, ali ono šta nudi funkcioniše odlično. I razumem, ovo je pre svega multiplayer igra i to je odrađeno stvarno odlično, pogotovo što što u igri je primenjen rollback netcode, tako da praktično nema laga i ne osetite da igra vara.
Zahvaljujemo se Play by Play Studios na ustupljenom kodu za potrebe recenzije
NBA THE RUN (Xbox Series X)
I na kraju ne znam tačno šta bih rekao, NBA THE RUN je veoma interesantan projekat, pokušaj, da se vrati duh arkadne košarke u modernom obliku. Mislim, nije pokušaj jer su to uradili nekako, ali ruku na srce nije naslednik NBA Street serijala u punom smislu te reči, ali definitivno jeste spiritualni naslednik, ima taj vajb, tu energiju. Brza akcija, atraktivni potezi i osećaj da svaki trenutak može da se pretvori u spektakl čine ga veoma zabavnim kada ste raspoloženi za nekoliko brzih partija. Lepo je videti da postoji igra koja ponovo pokušava da košarku predstavi kao čistu zabavu, gde je najvažnije ono zbog čega smo ovaj sport zavoleli, spektakularni potezi, rivalstvo i onaj osećaj kada poslednji šut odlučuje pobednika.
