Na veliku radost svih ljubitelja španskog filma, biće održan 17. po redu Španski metar. U Beogradu u MTS Dvorani i u Novom Sadu u Kulturnom Centru Novog Sada.
Program je šarenolik i osim nekolicine starih naslova, donosi i mnoštvo noviteta koji će zasigurno svakom filmofilu omogućiti da otkrije nešto novo, i da probere naslove za kraj godišnjih lista. U to ime, evo par predloga koje ne smete da propustite:
La Infiltrada / Infiltrirana (2024)
Krajem 1960-ih, pod brutalnom diktaturom Franciska Franka u Španiji, nastala je levičarska grupa koja se borila protiv njegovog režima. Njeno ime je bilo ETA – Baskijska domovina i sloboda – postala je ozloglašena militantna grupa koja se bori za oslobođenje baskijskog regiona, koji se prostire na severu Španije i jugoistoku Francuske. Tokom decenija grupa je postala prebrutalna i tokom svojeg dugog postojanja je pogubila oko 850 ljudi, što državnih zvaničnika, ali ujedno i civila.
Infiltriranu je režirala Aranća Ećevarija, a glavni fokus je na liku mlade policajke, Aransasu Beradre Marin (Karolina Juste, koja briljira i pleni u ovoj ulozi!), koja je uspela da se infiltrira u pomenutu terorističku grupu sa svega svojih dvadeset i dve godine. I u periodu od osam godina uspela da dobije njihovo poverenje.
Verujem da je režiserka sa scenaristkinjama Ameli Morom, Marijom Luisom Gutjeres sebi dala za pravo da u ovom slučaju fokus ne bude baš na istorijskim događajima već više na psihološko stanje naše heroine koja je zašla duboko u osinje gnezdo.
Sa jedne strane policija i vojska su prikazani u najboljem mogućem svetlu, dok su članovi ETA, grozomorni, grubijani i zlikovci koji ne pokazuju ni tračak empatije, niti humanosti. Ali kada se istražuje skorašnja istorija, a ovaj film se dešava u devedesetima, trebali su ipak da podjednako podele teret na obe strane. Jer niko tu zasigurno nije ostao čist.
Ali, ako se izuzmu “tačni” istorijski događaji i čitava priča o životu policajke. Dobićete jedan intenzivan i maestralno režiran triler koji iz scene u scenu diže uloge i tenziju za našu junakinju. I to je nešto što režiserka odlično radi. Dosta tu pomaže i njena vizura žene, i kako je to posle sve odglumila Karolina, koristeći većinom više svoje prisustvo nego li reči i rečenice.
U sporednoj ulozi je pouzdani Luis Tosar kao Anhel, nadređeni i kontakt u policiji. Koji se trudi da joj sačuva život, iako joj kaže na početku, od ovoga neće biti nikakve slave, a možda i umreš uzalud. Zanimljivo je da ga sporedni likovi zovu gospodin Nečovek. Videćemo da ima srce od zlata.
Efektivni su i članovi terorističke grupe, pogotovo mladi Kepa (Kepa znači Lepi, a glumi ga Injigo Gastesi) koji na momente prikazuje tragove ljudskosti, ali sve to pada u vodu kada sa strašću priča o ubistvu jedne mete.
Kao najopasnije prisustvo u čitavom filmu odnosi Serđo (glumi ga Dijego Anido) koji svaki kadar krade i te scene su prepune nelagode i neprijatnosti. Ovo će biti lik kojeg ćete sa guštom mrzeti iz dubine duše.
I uz sve to su likovi slojeviti i situacije uverljive, što nije baš učestala stvar koja se viđa u današnjim trilerima.
Ko voli dotični žanr, ovo će im biti praznik od filma.
Soy Nevenka / Ja sam Nevenka (2024)
Nevenka Fernandez (Mireja Oriol) je bila prva osoba u Španiji koja je javno izašla i pričala o seksualnom zlostavljanju koje je doživela dok je radila u gradskim finansijama za gradonačelnika Išmaela (Urko Olasabal) malenog gradića Ponferada. I to se desilo pre nekih dvadesetak godina.
Zbog posla je dugo trpela mentalno, fizičko i seksualno nasilje koje je nanosio sam gradonačelnik. I nije imala kome da se obrati. On je bio popularan u svojoj maloj zajednici i držao je sve u šaci. Ovo je njena priča i kako je uspela da se izbori sa tlačiteljem.
Izašlo je dosta horora ove godine koji su radili mnoge stvari korektno. Ali sam siguran da nijedan nije ponudio ovako realističan prikaz između žrtve i nasilnika. Sam prikaz nasilja je grozomoran do te mere i nudi neke od najjezivijih scena koje su toliko opipljive i uverljive i sve zaslugom Mireje Oriol. Zvuk telefona i poruka vam neće više biti toliko normalan posle gledanja ovog filma.
Često sam naišao na momente gde je Nevenka u totalnim prikazima nemoći i zbunjenosti pokušavala da se prizove dok joj je nasilnik po svaku cenu nametao svoja pravila i želje. U maniru najboljih horora kada znate da ne možete iz svoje kože, to izaziva poseban nivo anksioznosti. I takav je film, oblije te anksioznošću, i ne možeš da skreneš pogled jer si svestan da se ovakva priča i dalje negde dešava i da to može biti i nečija majka, kćerka ili sestra.
Ne bi ovo funkcionisalo da nisu napisali da i sam antagonista Išmael, kojeg igra fenomenalni Urko Olasabal. Istovremeno je šarmantan i dopadljiv, a pak kada pokaže svoje pravo lice, to nije učinjeno poput neke parodije. Oseti se da je to čovek od krvi i mesa, i koji je navikao da koristi svoju poziciju da dobije ono što želi. I olako je mogla ispasti parodija, a zapravo je jedna teška uloga i koja bi mogla da obeleži glumca i da mu onemogući dalji rad.
Produkcijski je to snimljeno kao neka malo bolja televizijska serija, ali je ponovo u režiji moglo dodatno da se vizuelno nadogradi. I postoji jedan središnji deo u kojem se vidi da je hod filma zapinjao i bio previše statičan. Sa par dobrih montažerskih zahvata, bi se to lakše rešilo i bio bi mnogo tečniji.
Ako treba da postoji filmski dokument koji nas upozorava na zla na koja su ljudi spremni da počine, onda je Ja sam Nevenka od velike vrednosti. I neće ostaviti nikoga ravnodušnim.
Casa En Llamas / Kuća u plamenu (2024)
Za kraj, neke veselije teme, tačnije porodične teme. Montse (Ema Vilarasau) saziva svoju porodicu na okupljanje u njihovoj kući pri mori u Kosta Bravi. Godinama se nisu videli, a ona ih informiše da je odlučila da proda kuću. Svaki član porodice se protivi tome, ali zapravo ima i svoje razloge zašto su došli na porodično okupljanje.
Njen sin David (Enrik Auker) dolazi sa svojom devojkom Martom (Makarena Garsija), a njena kćerka Džulija (Marija Rodriges Soto) dovodi svoje kćerke i muža, i da ta gužva bude kompletna, nepozvan se pojavljuje Montsin bivši muž, Karlos (Alberto San Huan) i to ni manje ni više sa svojom sadašnjom devojkom, Blankom. (Klara Segura)
Scenario je napisao Eduardo Sola. Pristupio je tome da prikaže porodičnu dinamiku disfunkcionalne moderne porodice 21. veka. U dosta sitnih detalja u njihovom ponašanju i vinjetama koje se dešavaju uz tok glavne radnje, uz fenomenalno odabran ansambl glumaca, on ih oživljava kao prave ljude od krvi i mesa. Dobijamo antiheroje visokog kalibra, koje ćemo istovremeno pomalo zamrzeti, pa zavoleti, a ipak oduševiti se minimalnim vrlinama koje se pojavljuju na kašičicu.
Tokom dva sata, provozaćete se u rolerkosteru emocija, od salvi smeha, pa do osećaja tuge i saosećanja za sve likove i njihove situacije. I jako je bitno što režiser Dani de la Orden, ne pristupa njihovim odnosima sa eksploatativne strane. Već ostavlja i dosta mesta za empatiju kod gledalaca, da se sa svakim od ovih likova poveže i da ih razume. Film je prelepo snimljen i dinamičan je, iako se sastoji od dijaloga između ljudi na nekoliko lokacija.
Porodice su komplikovane, i dobro je videti kada autori umeju da daju nove i sveže poglede na međuljudske odnose. Dođite zbog britkog crnog humora i odlično napisanih dijaloga, a ostanite zbog uverljivih performansa čitave glumačke ekipe.
Gledati samo, ako ne planirate posle filma da se posvađate sa najbližima na krv i nož.
Ovo je kraći izbor naslova koje ne smete da propustite na ovogodišnjem festivalu koji kreće danas od 10. septembra.
Karte za filmove i čitav program možete naći na linku MTS Dvorane, a čitav program je dostupan na sajtu Španskog Metra.
https://www.mtsdvorana.rs/filmovi/spanski-metar
Španski Metar program:
https://spanskimetar.rs/filmovi/2025/
