Znate ono kada vidite da izlazi još jedan kineski naslov na zapadno tržište, ali se onda setite, ej, dobili smo Black Myth Wukong i najavljeno je gomila dobrih igara koje dolaze iz Kine, i nekako, očekivanja porastu. Kada sam prvi put video trailer za Wuchang: Fallen Feathers, igru na kojoj radi Leenzee Studio (za koji sigurno niko nije čuo), pomislio sam, hej, pa ovo može biti zanimljivo. Ali iskreno, nisam očekivao da bude baš soulslike igra. Nadao sam se da će biti malo drugačije, zanimljivije, bolje, ali se onda setih, većina ljudi koji prave soulslike igre ili igraju na sigurno, ili eksperimentišu toliko mnogo da se pogube u svojoj ambiciji. Mada, kada sam zaigrao Wuchang: Fallen Feathers, ma koliko me je podsetilo na souls naslove, toliko sam dobio onaj osećaj „pa ovo uopšte nije loše, šta više, odlično je!“ Tako da, u toku tih 50-60 sati, nade, hajpa, oduševljenja, nerviranja, stresa, sam se i zaljubio. I ne, ne mislim u glavnu junakinju, već u samu igru.
U Wuchang: Fallen Feathers uskačete u cipele, sandale, štikle, Wuchang, mladu ratnicu koja se budi sa amnezijom, tako da, kao i obično u igrama, ne seća se ničega, niti kako je dospela tu gde jeste. Jedina stvar koja joj je očigledna i koju može sama da zaključi jeste da je zaražena misterioznom bolešću zvanom Feathering. U osnovi, Feathering je bolest od koje mogu oboleti ljudi, koji krenu da ispoljavaju simptome pojave perja prvo na ekstremitetima, a onda i po telu. Prva stvar je gubljenje pamćenja, kao kod naše junakinje, a onda gubljenje koordinacije pokreta i svega ostalog. Konačna faza ove bolesti je mutacija ljudskog tela, gde ono poprima oblik užasnih demona, sa ljudskom školjkom negde na njihovom telu. Moram da priznam da zvuči, a i deluje, poprilično zastrašujuće.
Mada, za razliku od ostalih obolelih, Wuchang, ratnica i tvrdoglava kakva je, ne želi samo da sedi i čeka da se pretvori u neku strahotu, već je odlučna da pronađe lek, kao i odgovorne za širenje ove bolesti. Samo je problem što i sama ima Feathering, pa je napadaju, kako mutirani ljudi, tako i ratnici koji još nisu zahvaćeni ovom bolešću. Samo par ljudi, koji su dovoljno hrabri, prepoznaju junakinju u našoj… junakinji, tako da su oni voljni da joj pomognu, ali naravno i vi da pomognete njima.
Wuchang: Fallen Feathers je soulslike igra „through and through“, ali nije blatantna kopija souls naslova kao većina igara u ovom podžanru. Ova igra u sebi ima mnogo toga da ponudi igračima, poprilično jedinstveno, originalno i nezaboravno iskustvo. Gameplay mehanika će biti poznata svima koji su igrali neku souls igru. Imate Light i Heavy Attack, dve vrste specijalnih napada i „magične“ napade. U osnovi, borba je spora, metodična, taktička, strateška, nebitno protiv koga se borite. Najbolje od svega je što ne mora da bude takva, pogotovo kasnije u toku igre. Bolje rečeno, postoji trenutak u igri kada vam ona suptilno kaže, „hej, bori se, budi agresivan, isprobaj nove stvari, možeš ti to“. I kada klikne to u vama, da igru od tog određenog trenutka možete igrati kako poželite, osećaj je prosto fantastičan! A za to je zaslužan poprilično dobar, svež i originalan sistem napredovanja.
Na početku krećete sa osnovnim oružjem, koje je u mom slučaju bio Longsword. Nakon poražavanja neprijatelja, sakupljate Red Mercury, koje možete konvertovati u poene za nadogradnju pod nazivom Red Mercury Essence. Skill tree koji nadograđujete račva se u nekoliko pravaca, sve u zavisnosti od oružja koje koristite. Mada, taj skill tree nema samo tehnike i komboe koje se tiču oružja, već i druge statističke nadogradnje poput Vitality, Endurance, Strength, Magic, Feathering i slično. Svako oružje ima atribute koje voli da se nadograđuje, pa će u datom skill tree-u početni fokus biti upravo na tome. Recimo, za Longsword, koji sam ja forsirao, primarni stats su Strength i Agility, koji daju veći damage oružju. Tu su i sub-grane koje otključavaju više Mana Vase (health u ovom slučaju), usavršavanje Feathering efekta koji možete koristiti tokom napada, potentnost Health Potiona i tako dalje.
U igri imate i nekoliko opcija za nadogradnju koje ne postoje u sličnim igrama, makar ne u ovakvom obliku. Tampering je stvar koja vam omogućava da „nalepite“ specijalne karakteristike oružju, recimo da ga zapalite tokom borbe, ili da ga zaledite da pravite elemental damage. Discipline je jedan od specijalnih napada. Svako oružje dolazi i sa Weapon Skill-om koji se često razlikuje od oružja do oružja. Taj Weapon Skill ne možete menjati, ali Discipline možete. U mom slučaju, Longsword je na početku imao Discipline za specijalne napade koji nanose veću štetu, dok sam kasnije dobio Deflect opciju, koju sam odmah aktivirao na svom oružju. Dakle, u osnovi, gubite jednu vrstu napada, ali zato dobijate mogućnost da radite Parry i fokusirate gameplay na nešto bliže Sekiru. Još jedna stvar je Benediction, koja funkcioniše kao da ubacujete Gemove sa određenim bonusima u oružja. Možete staviti tri gema u jedno oružje i ako budu iz „iste porodice“, dobićete bonus za komplet. Bonusi mogu biti veća stamina, veći health, jači udarci, veći damage kada napadate iza protivnika, heal kada napadate sa leđa i slično.
Sad, da se vratim na srž igre, gameplay. Kao što rekoh, spor, metodičan, taktičan, i stojim iza toga, barem u većem delu igre. Ali zahvaljujući sistemima poput Discipline i Tampering, igra vas bukvalno forsira da igrate drugačije, da usvojite drugi stil borbe. Moj build je bio fokusiran na Longsword sa Deflect disciplinom, što me je, kao što rekoh, približilo Sekiru. I to ne samo zbog toga, ne, ne, igra bukvalno po pokretima neprijatelja i zahtevnosti gameplaya opasno približava ovaj naslov Sekiru. Zanimljivo je što Deflect funkcioniše samo ako vas neprijatelj napada oružjem, dakle, ne računam napade rukama, nogama ili delovima tela, i to samo normalnim napadima ili comboima. Ako koriste specijalni napad, ne možete deflectovati ili blokirati. Deflect je rezervisan samo za Longsword, dok Great Axe ima block koji takođe ne možete koristiti za apsolutno sve napade, a druga oružja imaju druge talente koji zahtevaju od vas različit pristup igri, u trenucima brži, u nekim sporiji.
Znam da se negde Deflect skrivao u gameplay snimcima, ali kada sam ga otključao, bukvalno sam progledao. Gameplay tada nije bio spor, već brz, a svaka borba bila je kao ples sa protivnicima. Kao u plesu sa ljudima, ritam zavisi i od vas i od osobe nasuprot vama. U igri postoje neprijatelji koji fokusiraju spore i jake udarce, ali većina njih jednostavno želi da vam skine health što pre, i to je vaša prilika da usavršite tajming, radite deflect koliko želite, otključavate specijalne napade i iskoristite ih protiv neprijatelja. Sve može delovati prilično overwhelming u ovakvim borbama, ali su neverovatno zadovoljavajuće. Kao i u drugim soulslike igrama, fora nije samo u deflectu i blocku, već i u izbegavanju napada, jer ovde imamo i-frames, trenutke kada neprijatelji ne mogu da vas pogode. Za razliku od Souls igara, ovde je to lepše vizualno preneseno, a imate i zvučni queue koji vam kaže kada ste napravili perfect dodge.
Taj ples možete doživeti protiv običnih neprijatelja, malo jačih, ali najviše oduzima dah protiv bossova koji vole da plešu koliko i vi. Neke borbe su izgledale toliko dobro, razdragano, fantastično i brzo da bi im i Sekiro zavideo. Kada sam pobedio te bossove, bilo mi je žao što ne mogu da odigram još koji ples sa njima, jer ma koliko teško bilo i koliko se svaka mala greška skupo plaća, toliko je zarazno, uđe vam pod kožu i želite još takvih stvari, tražite ih svuda gde idete po drevnoj, mističnoj Kini.
Dobra stvar je što se mehanike bossova i njihovi šabloni ne ponavljaju tokom igre, tako da je svaki sledeći boss drugačiji od prethodnog, po izgledu, prezentaciji, gameplay mehanici i zahtevima kako da igrate. Što se tiče težine igre, krenuo sam misleći da je ovo jedan od „pristupačnijih“ souls naslova, jer ni jedan od prva tri bossova mi nije pravio problem, a onda sam došao do Lu Hongliua (da, sva kineska imena) koji me je uništavao više od sat vremena. Tad sam shvatio da je to „skill check“ igre, da vidi šta sam naučio, a šta ne. Ni jedna fora koju sam upotrebio na prethodne bossove nije radila, pa sam morao da analiziram ispočetka, budem strpljiv i znam kada i kako da zadam udarce. Suština je — biti strpljiv, osim ako vas neko ne pozove na smrtonosni ples, i tada, ako ne želite da plešete, ekspresno ćete se probuditi na obližnjem Shrine-u sa izgubljenim „dušama“ za nadogradnju.
Pomenuo sam oružje i borbu, ali ne i još jednu bitnu stvar, opremu. U ovoj igri oprema je jednako bitna kao i oružje. Svi odevni predmeti i dizajn glavne junakinje napravljeni su da se dopadnu većini igrača, ali jako je važno šta nosite. Određena oprema daje otpornost na Corruption, Feathering, Despair i druge magične, psihološke načine na koje vas neko može ubiti, dok smanjuje otpornost na oružja. Zato, u zavisnosti od neprijatelja, moraćete da se oblačite drugačije. Oprema ne daje bonuse oružju koje nosite, već samo otpornost na neprijateljske napade. Zanimljivo je da biste bili otporni na Očaj (Despair) morate biti što oskudnije odeveni, jer ta odeća daje najveću otpornost na očaj. Hm, pitam se zašto.
I na kraju, nešto što me je apsolutno oduševilo, dizajn nivoa. Za razliku od Elden Ringa, Wuchang: Fallen Feathers po dizajnu više liči na Dark Souls naslove. Uski prolazi, bez prevelike širine, milion prečica koje možete pronaći i otvoriti kako biste skratili put nazad ili, ako poginete, od Shrine-a do mesta gde ste pali. Prvih 20-ak sati sam gledao da otkrijem što više stvari i pomislio da sigurno nema toliko razlika u ambijentu gde se igra dešava. Eh, koliko nisam bio u pravu. Kako se igra razvija, oduševljava sve više i više dizajnom nivoa, arhitekturom i najsitnijim detaljima. Neverovatno koliko su ambijenti raznoliki i koliko svi izgledaju fantastično. Od početnog sela gde je Feathering nastao, preko pećina sa mutiranim ljudima, bojnih polja sa leševima i ostavljenim minama koje frustriraju, snežnih planinskih predela gde možete utabati sneg kako želite, a eksplozije pretvaraju sneg u vodu, do magične šume zle čarobnice i dalje. Sve izgleda neverovatno, u jednom trenutku bajkovito, u drugom punom očaja, tuge i propasti, u trećem sa dizajnom kojem bi i Castlevania naslovi zavideli.
I nije to sve što se tiče dizajna. Neverovatno mi je koliko različitih neprijatelja ima u igri. U svakoj regiji dobijate nove neprijatelje, i ne mislim na varijacije postojećih, već baš one koji karakterišu regiju u kojoj se nalazite. Imaju različite napade, izgledaju drugačije i prosto fantastično se stapaju sa dizajnom ambijenta. Neverovatno koliko je truda uloženo i koliko toga može da se pohvata u igri na osnovu ambijenta i neprijatelja.
Audio-vizualno iskustvo je više nego zadovoljavajuće! Igru pokreće Unreal Engine 5, pa možete videti sve prednosti i mane. Ceo dizajn mapa, naselja, tvrđava, šuma i pećina izgleda prelepo na PlayStationu. Svaki ambijent je dovoljno drugačiji da pomislite da ste ušli u drugu igru. Dizajn nivoa je savršeno urađen, od sitnih do krupnih detalja. Zvuk je sjajan! Na početku sam mislio da su kanali pomešani, sve dok nisam shvatio da sam slušalice stavio „obrnuto“. Zvuk udaraca, dodira mača, raspršavanja neprijatelja je ekstra odrađen. Nisam imao zamerke. Igrajući sa kineskim glasovima, mogu reći da je i glasovna gluma odlična.
Jedna mana dolazi od Unreal Engine 5, framepacing problem, koji daje osećaj kao da igra „secka“ kada hodate ili okrećete kameru. Dobra vest je da to ne utiče na borbu, već samo na traversale, ali iskreno se nadam da će biti popravljeno nakon zvaničnog izlaska.
Zahvaljujemo se 505 Games na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Wuchang Fallen Feathers (PlayStation 5)
Wuchang: Fallen Feathers me je oduševio, što se sigurno vidi po tekstu. Iskreno, nisam znao šta da očekujem, kada sam video da je pravi soulslike, pomislio sam, ah, mator sam ja za ovo. Ali posle par sati, sve je nekako kliknulo. Odlična borbena mehanika, savršeno odrađeni nivoi, raznoliki, groteskni neprijatelji i bossovi, i neverovatno zadovoljavajući osećaj napredovanja. Za mene je Wuchang: Fallen Feathers uradio mnogo više nego Dark Souls u tri nastavka i Elden Ring zajedno. Verujem da će neki igrači imati drugačije mišljenje, ali mislim da je ovo must-play naslov za sve soulslike fanove.
