Kada su najavili da Teenage Mutant Ninja Tutrles: Splintered Fate prvo dolazi na PC i Switch a onda i za Xbox,rekao sam, ma daj, mobilna igra na konzolama i PC-u?! Ali okej, to se dešava i to nije bio cinizam, više neka vrsta sumnjičavosti ono kad želiš da veruješ, ali konverzija ne mora da bude tako dobra, tako da si po malo sumnjičav. Ipak, evo me nekoliko desetina sati kasnije, gde sam ubeđen da je TMNT konačno dobio svoju savremenu igru, i to ne u retro stilu, već modernu, roguelike akciju koja puca od ritma, šarma i… da budemo fer, povremene frustracije.
Splintered Fate nije revolucionaran naslov. On ne menja temelje žanra niti redefiniše roguelike kao što je to, recimo, uspeo da uradi Hades. Ali ono što donosi jeste veoma jasna ideja: kako prepakovati franšizu iz 80ih i 90ih u dinamiku savremenog dizajna, i to bez nostalgije kao osnove svega. Ova igra se ne oslanja na naše sećanje na stare Kornjače, već ih tretira kao prave aktere jedne brzopotezne, proceduralno generisane borbene igre koja diše i diže nivo adrenalina u vama. Ako ništa drugo, barem više ne izgledaju kao nešto što smo iskopali iz prošlosti.
Sam zaplet je jednostavan, po malo i smešan i kao, neverovatan: Splinter je kidnapovan. Naši zeleni nindža-heroji moraju da prolaze kroz niz dimenzionalnih portala, boreći se protiv Foot klana, mutanata i poznatih TMNT negativaca, pokušavajući da spasu svog senseija i, naravno, svet u prolazu. Niko ovde ne očekuje Shakespearovske zaplete, ali pisanje dijaloga je pametno, duhovito i ponekad iznenađujuće toplo – taman toliko da vam nije neprijatno što brinete za sudbinu jednog antropomorfnog pacova u kimonu.
Ono što igru nosi jeste borbeni sistem. Fluidan, brz, agresivan, u svakom trenutku imaš osećaj kao da ti haos dahće za vratom, ali i dovoljno alata da ga nekako iskontrolišeš. Svaki od Kornjača ima drugačiji stil u toku igre. Leo je kao šahista sa katanom, Donny je tehničar, Raph je rođeni tank sa prgavim karakterom, dok je Mikey klasični kompulzivno opsesivan lik i ovde. Kombinacije udaraca, dashova, specijala i elementalnih moći koje se biraju tokom svake runde daju dosta prostora za build varijacije. Iako, treba biti iskren, nakon dvadesetak sati, te varijacije polako postaju poprilično poznate i nekako očekivane, što je totalno okej. Buildovi jesu različiti, ali osnovna struktura borbe ostaje prilično ista.
Dizajn nivoa se oslanja na proceduralnu generaciju, što uvek nosi dvosekli mač. Sa jedne strane, svaki run ima neki svoj šarm, drugačiji je od svakog drugog, raspored soba, neprijatelji, nagrade, tajni prolazi. Sa druge strane, postoji ta stvar koja te umara kad ti se treći put pojavi ista kombinacija soba, istih neprijatelja i boss borba koju već znaš do poslednje animacije. Tu se vidi da je igra ipak ograničenija u obimu od većih roguelike imena. Ipak, činjenica da je svaka borba brza i intenzivna pomaže da ta repetitivnost ne postane dosadna, bar ne odmah.
Poseban deo vredan pažnje je co-op mod iigranja. Do četiri igrača lokalno ili online, i ovde igra prosto blista. Nema boljeg osećaja nego kada Mikey pokupi elementalni upgrade koji stvara vatrene tragove, dok Donny teleportuje grupu u sigurno, Raph se zaleće kao da mu je poslednje, a Leo pokušava da organizuje haos. Nema lidera u ovom neredu, ali ima puno smeha. I još više pizze. Tehnički, lokalni co-op zna da klecne – framerate ume da padne, pogotovo na Switch-u, ali to je više smetnja za oko nego prepreka za uživanje.
Progression sistem je solidno koncipiran. Pored klasičnih roguelike boostova koji traju dok ne umreš (što ćeš često), tu su i trajna poboljšanja koja kupuješ između rundi. Dragon Coins, Dreamer Coins – sve to zna da deluje kao da te igra ponekad maltretira valutom, ali ne ide predaleko u grindu. U suštini, napreduješ konstantno i taj osećaj rasta čini čak i loše runove vrednim. Plus, svaki Turtle ima svoj skill tree, a tu su i tzv. “Inspirations” koje ti omogućavaju da ukrstiš stilove među braćom. Raph sa Mikeyjevim brzinama? Naravno. Donny sa Leo-ovim fokusom? Može. Sistem nije savršen, ali daje prostora za eksperiment.
Na tehničkom planu, Xbox verzija je super optimizovana, ali kako ne bi ni bila. Vizuelno, Splintered Fate je prava poslastica za sve fanove kornjača ma iz koje generacije vi bili. Animacije su živopisne, boje su jake i poprilično ostavljaju lep utisak na sve sa kojima sam probao igru, a efekti elementalnih napada dodaju zlatni šmek apsolutno svemu. UI je funkcionalan, možda previše alata na njemu, ali ne smeta. Verujem da je to zbog toga jer igra dolazi sa mobilnih platformi. Muzika? Prava mešavina elektro beatova i nindža rifova. Ako zatvorite oči dok traje borba, možete zamisliti da ste u sred animirane serije s početka 2000ih.
Da li je Splintered Fate najbolja TMNT igra ikada? Teško pitanje. Zavisi koliko ste vezani za beat ‘em up klasike poput „Turtles in Time“. Ali u okviru modernog dizajna, ovo je verovatno najambiciozniji i najzreliji pokušaj da se TMNT uklopi u žanr koji voli da te ubije, oživi, i onda ubije ponovo, uz osmeh.
Ova igra nije nova revolucija, ali jeste evolucija. Koristi poznate elemente žanra, uparuje ih s prepoznatljivim IP-jem i pravi nešto što je lako igrivo, često zarazno, i ponekad frustrirajuće, to je, kada bolje razmislite, tačno ono što dobra roguelike igra treba da bude. Plus, ko još može da kaže ne grupi nindža kornjača koje ubacuju critical hitove u vidu vatrometa na ekranu!?
