PowerWash Simulator 2 – Recenzija – Apsolutni zen koji je svima potreban

Svima nama potrebna je neka zen igra, uz koju možemo da odmorimo od seckanja udova, napucavanje sa neprijateljima, tom konstantnom stresu i fokusu. Treba nam nešto što ćemo uključiti i prosto uživati, bez nerviranja, bez stresa, bez ičega šta bi nas nateralo da polomimo gamepad ili počnemo da psujemo na mikrofonu i usput zahvatimo ukućane. Da da, to nije dobro, tako da te “zen” igre su više nego dobrodošle svakom gameru. Samo ih je malo, postoje, ali možemo ih nabrojati na šaci jedne ruke. Mada možda najveća zen igra koja postoji u industriji jeste PowerWash Simulator. Nekoliko godina nakon prvog dela, napokon je stigla i dvojka. Unapređena, lepša, još više zen nego ranije! Tako da, ova igra u kombinaciji sa Switch 2 je bila prava oaza odmaranja i uživanja, makar za mene, proteklih nedelja.

PowerWash Simulator 2 je za mene onaj tip igara koji ti se ušeta u život tiho, bez neke nenormalne najave ili čega već, bez onog „moraš da igraš!“ momenta, već više kao prijatelj koji ti nenametljivo sedi u drugom ćošku sobe i kaže: „Ej, kad budeš imao pet minuta da odmoriš mozak, samo me pokreni.“ I onda je pokreneš, zaboraviš da si to uradio i sat vremena kasnije shvatiš da si obrisao pola grada. I što je najluđe, osećaš se bolje nego pre. Ima ta neka čudna satisfakcija u PowerWash igrama koju ne možeš da objasniš nekome ko to nije probao. Kao kad pereš terasu posle kiše i odjednom sve izgleda kao reset. I ovaj nastavak… pa, realno, ide na istu kartu, samo što sve to podiže na sledeći nivo. Jer svi znamo da nema boljeg osećaja nego kada sami očistite ceo stan i onda se sve cakli, sija, a vi ponosno sednete u čist stan i ne znate šta da radite.

Priča ovde nije bitna, ali eto, postoji. Mada, kod ove igre, dovoljno da imaš povod da pereš neverovatno prljave stvari, kao da si u gradu u kojem su dve decenije zaboravili da voda postoji. U prvom delu je sve to bilo simpatično, a ovde je još malo „šire“, veće, malo ambicioznije, mada i dalje bez preterivanja. Krećeš kao lokalni perač koji čisti tuđe haose, ali sada imaš doživljaj da grad oko tebe „diše“, širi se, reaguje na to što radiš. Neki likovi se vraćaju, priča ide u tom „malo ludkastom“ smeru, ali ništa ne preti da ti odvuče fokus sa glavne stvari, sve što vidiš, sve što dotakneš, sve što pomirišeš… je prljavo. Ma milina. A tvoja misija je da sve to postane blistavo. Jednostavno? Da. Zadovoljavajuće? Apsolutno.

A sada malo o gameplayu, pa da krenemo od najbitnije stavke, a to je pritisak mlaza. Zvuči banalno, ali to je srce ove igre. U prvom delu je mlaz bio… dobar, ali nije imao onu težinu, onaj „otpor“ koji osetiš kad pravi profesionalni perač i mašina rade zajedno. Ovde je sve to fino podešeno. Mlaz ima masu. Imaš osećaj kao da stvarno usmeravaš vodu pod jakim pritiskom i kao da se površine ponašaju drugačije u zavisnosti od materijala. Metal traži malo više upornosti, drvo upija prljavštinu i moraš da se vraćaš pod drugačijim uglom, a beton… beton je večiti neprijatelj, kao da se zeza sa tobom. Prvi put sam uhvatio sebe kako menjam mlazove i nastavke kao da sam zaista na poslu. I što je najbolja fora? Svaka stvar koju ukloniš ima taj vizuelni „pop“ trenutak, mini dopamin udar, kao da ti igra tapše po ramenu i govori: „Brate, pa ti si rođen za ovo.“ Samo još da proverim da li ima otvorenih mesta u gratskoj čistoći nakon igranja ovoga.

Druga stvar koja je baš iskočila je sistem prskanja pod uglovima. Zvuči kao sitnica, ali sada stvarno imaš osećaj kao da pereš stvari koje postoje u prostoru. Prljavština se krije iza ivica, u mikro-udubljenjima, i više ne prolazi ono pranje „odozgo na dole“ kao ranije. Moraš da menjaš poziciju, naginješ se, saginješ, penješ na merdevine ili čak koristiš platforme. Igra te stalno tera da razmišljaš o 3D prostoru, ne onako agresivno kao neke puzzle igre, ali dovoljno da svaki objekat ima svoj „karakter“. Nisam mislio da ću ikad reći da mi je pranje starog autobusa izazvalo mali „aha“ trenutak, ali eto, život iznenadi. Još jedna stvar koja zaslužuje da se pomene je upgrade sistem. Ovo je najveći skok unapred u odnosu na prvi deo. Sada više ne kupuješ samo „bolju crvenu iglu“ i „bolju žutu iglu“. Ne, sada imaš posebne perkove, različite tipove creva, čak i dodatne modove za perač. Možeš da napraviš build koji ti odgovara. Hoćeš snajper mlaz koji obara sve sa jedne tačke? Može. Hoćeš široki mlaz koji je slabiji ali čisti ogroman prostor? Nema problema. Hoćeš specijalno sredstvo koje bukvalno skida ulje kao da nikad nije postojalo? Uplati, brate. I ono što se meni najviše sviđa, osetiš napredak. Stvarno ga osetiš. Nema više onog momenta „kupio sam novo, a ne vidim razliku“. Ovde razliku vidiš, čuješ, pa čak i doživljavaš jer igra minimizira frikciju između tebe i površine koju čistiš.

I sad dolazimo do onog dela zbog kojeg sam ostao duže nego što sam planirao, misije. PowerWash Simulator 2 ima bolju strukturu nego prvi deo, jednostavno zato što te vodi kroz nivoe koji su raznovrsniji, veći i maštovitiji. Ima tu svega: od buđavih kuća do ogromnih gradilišta, pa sve do apsolutno ludih zadataka tipa „operi ovo što nije fizički moguće u stvarnom životu, ali ajde da se pravimo da može“. Igra se trudi da ti svaka misija donese neki novi ugao na ono što već znaš. Nekad je to zbog dizajna prostora, nekad zbog vrste prljavštine, nekad zbog strukture objekata. I nikad ne postane monotono na način „uh, opet isto“. Ne, više je ono „ma daj još samo ovu stazu i gas“.

Ono što me iznenadilo je koliko igra koristi atmosferu. Nije ovo igra sa čudovištima ili napetošću, ali ima taj chill, taj smiraj koji drži sve vreme. Svetlost pada prirodnije, kiša ostavlja fleke koje možeš posle da ukloniš, a zvuk mašine je poboljšan do nivoa da, iskreno, nekad u igri zvuči lepše nego u stvarnosti. Ima taj balans, u pozadini lagana muzika, a ispred tebe koncentrisan fokus na problem. Jedno od onih retkih iskustava koja ti skrešu buku iz glave. Ali ooperativni mod je i dalje najbolja stvar ikad. Čistiti nešto zajedno sa nekim, pogotovo kad se oboje pretvarate da ste profi perači koji imaju „tehniku“ i „taktiku“, to je već posebna zabava. U dvojci su popravili sinkronizaciju, sada sve radi brže, stabilnije, i nema više „e, nisam video da si ti obrisao onu ploču“. Sad se sve vidi u realnom vremenu i osećaš se kao tim.

Mada jedna velika mana, makar za Nintendo Switch 2 verziju je što ne postoje Gyro kontrole. Pre nego što smo dobili igru, zamišljao sam kako ležim uvaljen na krevetu u dnevnoj, dok na velikom TV-u čistim, perem, sređujem, i to pokretima ruke, dok kontrolišem mlaz kako hoću da ide i okrećem se levo desno da vidim jesam li nešto propustio. Na žalost, makar na launchu, Gyro kontrole su izostavljene, tako da sam morao da igram na stickovima, kao i svaku drugu igru. Ne mogu da kažem da je to umanjilo uživanje, ali samo sam očeivao da će biti i ovoga, makar na Switch 2 konzoli.

Vizuelno sve izgleda lepše nego u prvom delu, koji iskreno, nisam previše igrao. Grafika je utegnutija, detalji su bolji, čak i na Switch 2 verziji igre. Sve je odmereno skrojeno i nekako te uvuče. Nije to neka bombastična grafika ili ko zna šta, već jednostavno, ali efektivno, dobro, zanimljivo, uđe ti pod kožu jednostavno.

Zahvaljujemo se FuturLabu na ustupljenoj igri za potrebe recenzije